IZRAEL JE UZVRATIO: “ŠTA JE SLEDEĆE?”

Na kraju ovog napada, posebno ako borbe uskoro prestanu, postoji prilika da se unaprede političke inicijative koje bi mogle, makar privremeno, da zamrznu trenutne tenzije.

Posle godina vođenja tajnog rata u senci zasnovanog na korišćenju proksija i tajnih operacija, Izrael i Iran su sada na ivici otvorenog rata. Ova promena podriva upotrebu dvosmislenosti, mogućnost poricanja ili obuzdavanja, približava region tački ključanja i povećava značaj diplomatije. Veliki obim i sofisticiranost izraelskog napada 25. oktobra, zajedno sa noćnim gađanjem više vojnih lokacija širom Irana, naglašavaju nijansiran pristup: spremnost da se rizikuje šira konfrontacija, a da se i dalje olakšava deeskalacija i teži da se izbegne sveobuhvatni rat.

Slabljenje Hezbolaha i Hamasa pokreće akcije Izraela i njegovu želju da cilja na ono što Tel Aviv doživljava kao „glavu hobotnice“, a ne samo na njene „pipke“. Ovaj pristup je podržan javnom podrškom, jer se čini da je izraelsko društvo prihvatilo troškove povezane sa regionalnim borbama od događaja 7. oktobra prošle godine. Preuzimajući direktnu odgovornost i pokazujući ofanzivnu nezavisnost, odbrambenu saradnju sa Sjedinjenim Državama, operativnu superiornost i tačnost obaveštajnih podataka, Izrael ima za cilj da odvrati dalje direktne iranske napade i preseče tetive koje povezuju Iran sa njegovom proksi mrežom.

Ali akcija Izraela imala je dodatni strateški cilj – da pošalje strogo upozorenje prema iranskom nuklearnom programu. Eliminišući veliki deo iranske protivvazdušne odbrane i pogađajući duboko unutar zemlje, uključujući instalaciju koja je ranije bila povezana sa programom nuklearnog oružja, Izrael pokazuje svoju sposobnost i spremnost da sprovodi dalje osetljive napade. Ovaj stav je posebno naglašen s obzirom na zabrinutost Izraela da Iran održava naprednu nuklearnu poziciju ili da bi mogao potencijalno napredovati ka naoružavanju.

Izraelski manevar signalizira Iranu da bi u budućnosti Tel Aviv mogao sve više ignorisati pozive na uzdržanost, posebno tokom predsedničkog prelaznog perioda ili potencijalno sa povratkom Donalda Trampa u Belu kuću, što bi moglo da ohrabri Izrael da pokrene dalje ofanzivne akcije. Ovo može uključivati američko učešće ili podršku koja se proteže dalje od puke odbrambene saradnje. Nedavni američki napad na podzemna postrojenja Huta, koji pokazuje njihovu sposobnost i predstavlja direktnu pretnju Iranu i njegovim nuklearnim ambicijama, mogao bi dodatno da pojača ovu poruku.

Slanje takvog upozorenja moglo bi da intenzivira tekući interni diskurs u Iranu o izvodljivosti nuklearnog proboja. Međutim, izraelska vlada to može smatrati proračunatim rizikom, rizikom koji bi mogao ili pomoći da se Teheran prinudi na ustupke u vezi sa nuklearnim programom ili da ga izazove na ubrzanje, čime bi opravdao širu međunarodnu kampanju.

Izraelski napad takođe služi da signalizira Sjedinjenim Državama da Izrael ozbiljno shvata američku perspektivu i da je uzdržan. Istovremeno, projektuje spremnost da usvoji agresivniji pristup ukoliko uoči pretnju svojoj bezbednosti.

Koristeći ovaj pristup, Izrael ima za cilj da podstakne Vašington i širu međunarodnu zajednicu da zauzmu odlučniji stav protiv iranskog nuklearnog programa koji napreduje. Za Izrael je ovo posebno hitno jer se očekuje da će Iran biti oslobođen svojih poslednjih značajnih političkih ograničenja za manje od godinu dana. Lopta je sada u dvorištu Teherana. Prvobitno umanjivanje značaja napada od strane režima sugerisalo je da bi se Iran mogao odlučiti za ograničenu akciju odmazde ili se čak uzdržati od daljih direktnih vojnih odgovora. Njena povećana ranjivost, naglašena uništavanjem njenih sistema protivvazdušne odbrane, izraelskom pretnjom dodatnim udarima i američkom raspoređivanjem dodatnih borbenih aviona na Bliskom istoku, takođe bi mogla da favorizuje oprezan pristup.

Međutim, kako su rezultati napada postajali jasniji, odlučniji glasovi unutar Irana počeli su da se pojavljuju, naglašavajući značajnu dilemu sa kojom se Teheran suočava. Sada, suprotno njegovoj uzdržanosti nakon ograničene odmazde Izraela u aprilu, donosioci odluka u Teheranu bi se mogli osećati primorani da nastave trenutnu vojnu razmenu kako bi sprečili dalju eroziju odvraćanja i suprotstavili domaćoj i regionalnoj percepciji slabosti.

Dugoročno gledano, neuspeh Teherana da odvrati Izrael, bilo preko proksija ili njegovih raketnih sposobnosti i nuklearnog programa, mogao bi da primora suštinsku promenu u njegovoj bezbednosnoj doktrini. Da li su iranske tvrdnje tačne kada sugerišu da Izrael ima za cilj da uvuče Teheran u stratešku zamku? Da li izraelska agenda ide dalje od pukog odvraćanja Irana od njegovog stalnog učešća u bliskoistočnim sukobima? Može li postojati i interes Izraela za stvaranje uslova pogodnih za napad većeg obima na iranska naftna postrojenja, vladina postrojenja ili nuklearna postrojenja? Ova razmatranja su ključna za iranske donosioce odluka dok razmatraju svoj odgovor, tok kontinuiranih angažmana u regionu i buduću putanju svog nuklearnog programa.

Na kraju, posebno ako sukobi uskoro prestanu, postoji prilika da se unaprede političke inicijative koje bi mogle, makar privremeno, da zamrznu trenutne tenzije. Ovi napori bi podstakli tiho razumevanje napravljeno da spreči direktne konfrontacije između država. Zemlje u regionu koje imaju veze sa obe strane treba da olakšaju komunikaciju i izjednačavanje ovih kritičnih poruka.