ИЗРАЕЛ ЈЕ УЗВРАТИО: “ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?”

На крају овог напада, посебно ако борбе ускоро престану, постоји прилика да се унапреде политичке иницијативе које би могле, макар привремено, да замрзну тренутне тензије.

После година вођења тајног рата у сенци заснованог на коришћењу проксија и тајних операција, Израел и Иран су сада на ивици отвореног рата. Ова промена подрива употребу двосмислености, могућност порицања или обуздавања, приближава регион тачки кључања и повећава значај дипломатије. Велики обим и софистицираност израелског напада 25. октобра, заједно са ноћним гађањем више војних локација широм Ирана, наглашавају нијансиран приступ: спремност да се ризикује шира конфронтација, а да се и даље олакшава деескалација и тежи да се избегне свеобухватни рат.

Слабљење Хезболаха и Хамаса покреће акције Израела и његову жељу да циља на оно што Тел Авив доживљава као „главу хоботнице“, а не само на њене „пипке“. Овај приступ је подржан јавном подршком, јер се чини да је израелско друштво прихватило трошкове повезане са регионалним борбама од догађаја 7. октобра прошле године. Преузимајући директну одговорност и показујући офанзивну независност, одбрамбену сарадњу са Сједињеним Државама, оперативну супериорност и тачност обавештајних података, Израел има за циљ да одврати даље директне иранске нападе и пресече тетиве које повезују Иран са његовом прокси мрежом.

Али акција Израела имала је додатни стратешки циљ – да пошаље строго упозорење према иранском нуклеарном програму. Елиминишући велики део иранске противваздушне одбране и погађајући дубоко унутар земље, укључујући инсталацију која је раније била повезана са програмом нуклеарног оружја, Израел показује своју способност и спремност да спроводи даље осетљиве нападе. Овај став је посебно наглашен с обзиром на забринутост Израела да Иран одржава напредну нуклеарну позицију или да би могао потенцијално напредовати ка наоружавању.

Израелски маневар сигнализира Ирану да би у будућности Тел Авив могао све више игнорисати позиве на уздржаност, посебно током председничког прелазног периода или потенцијално са повратком Доналда Трампа у Белу кућу, што би могло да охрабри Израел да покрене даље офанзивне акције. Ово може укључивати америчко учешће или подршку која се протеже даље од пуке одбрамбене сарадње. Недавни амерички напад на подземна постројења Хута, који показује њихову способност и представља директну претњу Ирану и његовим нуклеарним амбицијама, могао би додатно да појача ову поруку.

Слање таквог упозорења могло би да интензивира текући интерни дискурс у Ирану о изводљивости нуклеарног пробоја. Међутим, израелска влада то може сматрати прорачунатим ризиком, ризиком који би могао или помоћи да се Техеран принуди на уступке у вези са нуклеарним програмом или да га изазове на убрзање, чиме би оправдао ширу међународну кампању.

Израелски напад такође служи да сигнализира Сједињеним Државама да Израел озбиљно схвата америчку перспективу и да је уздржан. Истовремено, пројектује спремност да усвоји агресивнији приступ уколико уочи претњу својој безбедности.

Користећи овај приступ, Израел има за циљ да подстакне Вашингтон и ширу међународну заједницу да заузму одлучнији став против иранског нуклеарног програма који напредује. За Израел је ово посебно хитно јер се очекује да ће Иран бити ослобођен својих последњих значајних политичких ограничења за мање од годину дана. Лопта је сада у дворишту Техерана. Првобитно умањивање значаја напада од стране режима сугерисало је да би се Иран могао одлучити за ограничену акцију одмазде или се чак уздржати од даљих директних војних одговора. Њена повећана рањивост, наглашена уништавањем њених система противваздушне одбране, израелском претњом додатним ударима и америчком распоређивањем додатних борбених авиона на Блиском истоку, такође би могла да фаворизује опрезан приступ.

Међутим, како су резултати напада постајали јаснији, одлучнији гласови унутар Ирана почели су да се појављују, наглашавајући значајну дилему са којом се Техеран суочава. Сада, супротно његовој уздржаности након ограничене одмазде Израела у априлу, доносиоци одлука у Техерану би се могли осећати приморани да наставе тренутну војну размену како би спречили даљу ерозију одвраћања и супротставили домаћој и регионалној перцепцији слабости.

Дугорочно гледано, неуспех Техерана да одврати Израел, било преко проксија или његових ракетних способности и нуклеарног програма, могао би да примора суштинску промену у његовој безбедносној доктрини. Да ли су иранске тврдње тачне када сугеришу да Израел има за циљ да увуче Техеран у стратешку замку? Да ли израелска агенда иде даље од пуког одвраћања Ирана од његовог сталног учешћа у блискоисточним сукобима? Може ли постојати и интерес Израела за стварање услова погодних за напад већег обима на иранска нафтна постројења, владина постројења или нуклеарна постројења? Ова разматрања су кључна за иранске доносиоце одлука док разматрају свој одговор, ток континуираних ангажмана у региону и будућу путању свог нуклеарног програма.

На крају, посебно ако сукоби ускоро престану, постоји прилика да се унапреде политичке иницијативе које би могле, макар привремено, да замрзну тренутне тензије. Ови напори би подстакли тихо разумевање направљено да спречи директне конфронтације између држава. Земље у региону које имају везе са обе стране треба да олакшају комуникацију и изједначавање ових критичних порука.