Убиство Алија Лариџанија, једног од најмоћнијих људи у иранском систему, на први поглед делује као озбиљан ударац за Техеран. Међутим, право питање није да ли је Иран ослабљен, већ да ли се управо прегруписао и постао још опаснији.
Лариџани није био само политичар. Био је кључни координатор безбедносног система, човек који је повезивао војску, обавештајне структуре и политички врх. Његово уклањање имало је јасан циљ: да поремети процес доношења одлука у Ирану, да изазове конфузију и евентуално парализује систем. Али, Иран није класична држава са једним центром моћи.
Ирански систем није заснован на појединцу, већ на сложеној мрежи институција и паралелних структура, пре свега Револуционарне гарде. То значи да постоји дубока резервна структура командовања, да елиминација једног човека не руши систем и да је цео апарат заправо дизајниран да функционише у кризним условима. Због тога Иран може бити привремено успорен, али не и дестабилизован.
Управо зато је и одговор Ирана пажљиво калибрисан. Иран не улази у директан, фронтални сукоб са Сједињеним Државама и Израелом, јер би то носило превелик ризик. Уместо тога, користи стратегију асиметричног одговора у више слојева.
Први слој је контролисана војна ескалација – кроз деловање прокси снага, попут Хезболаха и шиитских милиција, као и кроз ограничене нападе дроновима и ракетама. Циљ није тотални рат, већ стални притисак и исцрпљивање противника.
Други слој је притисак на енергетску безбедност, посебно у зони Ормуског пролаза. Иран настоји да повећа ризик за танкерски саобраћај и тиме утиче на глобалне цене нафте, стварајући индиректан притисак на Запад.
Трећи слој је психолошки и политички рат. Наратив о Лариџанију као „мученику“ користи се за мобилизацију унутар земље и јачање легитимитета режима. Уместо дестабилизације, долази до унутрашњег збијања редова.
И ту долазимо до најважније тачке коју многи пропуштају. Уклањање фигуре попут Лариџанија не мора да ослаби Иран – може да произведе супротан ефекат. Уместо хаоса, долази до консолидације тврдолинијаша. Уместо простора за преговоре, отвара се пут ка тврђој и одлучнијој стратегији.
Другим речима, Иран можда јесте изгубио важног човека, али није изгубио способност деловања. Напротив – сада може бити мање предвидив, мање склон компромису и потенцијално опаснији.
Зато тренутна ситуација не указује на распад система у Ирану. Напротив, све више личи на фазу прегруписавања и прилагођавања. А то значи да наредни потези Ирана неће бити импулсивни, већ пажљиво осмишљени са циљем да максимално повећају политички, безбедносни и економски притисак на противнике. У том контексту треба тумачити и два сложена, успешна напада, само неколико сати након потврђеног уклањања Лариџанија. У ракетном нападу на базу Принц Султан, у Саудијској Арабији, оштећено је 4-5 америчких авиона за допуну горивом у ваздуху KC-135 Stratotanker.
Још значајнији напад десио се на базу Ал Дафра у Емиратима, у којој је или озбиљно оштећен, или уништен систем GlobalEye, врло напредан и скуп систем за рано упозоравање и контролу из ваздуха. Ови напади нису насумични акти одмазде, већ унапред планирани, сложени, и осмишљени ради остваривања стратегијског циља слабљења противникових радарских капацитета и капацитета за извођење операција у региону.
Додатно, постепеним увођењем напреднијих ракетних система у борбу, Иран шаље јасну поруку да за преговарачки сто жели да седне са што јачим картама у рукама.