У овом критичном тренутку, политика Сједињених Држава према Ирану мора да избегне покушаје обликовања револуционарног Ирана по сопственој мери.
Земља се налази у снажним превирањима: устанак који је муњевито еволуирао од израза економског незадовољства у егзистенцијалну претњу Исламској Републици. Оно што је крајем децембра 2025. почело као спонтани излив беса због разорне инфлације, масовне незапослености и урушавања ријала, прерасло је у свеопште одбацивање клерикалног естаблишмента.Будућност Ирана – да ли ће доћи до колапса, фрагментације или демократске трансформације – у великој мери зависи од тога како ће Сједињене Државе изабрати да се ангажују, реагују и подрже иранске тежње. Иран је на раскрсници три пута, а који од њих ће превладати у значајној мери зависи од одлука које Вашингтон и Трампова администрација донесе управо сада.
У укупно 31. провинцији, милиони људи изашло је на улице – од базара и универзитетских кампуса до малих градова, уједињени не само економским незадовољством већ и позивом на пад режима који влада од 1979. године.
Одговор власти био је бруталан. Безбедносне снаге су сада већ одговорне за масовна убиства, употреби бојеве муниције и опсежним хапшењима; независне процене говоре о више од 12.000 погинулих, што далеко превазилази све протестне таласе у Ирану последњих деценија и изазива глобалну осуду.
Тактика режима у Ирану укључује готово потпуну интернет блокаду како би се комуникација протестаната одсекла једна од других и од спољног света. Власт која је готово изгубила легитимитет користи искључиво силу како би угушила све интензивније протесте. Извештаји о егзекуцијама, убрзаним процесима и првим смртним казнама за демонстранте указују на руководство које много не бира средства у гашењу пожара који је букнуо.
Земља се тренутно налази на историјској прекретници. Легитимитет власти, већ годинама подриван корупцијом, спољним авантурама и економском стагнацијом, практично је колабирао. Овај талас репресије може привремено успорити уличне протесте, али чини се да не може угасити гнев који прожима иранско друштво. Протести су оголили пукотине у државном апарату, уздрмали самопоуздање елите и јасно показали јаз између владара и поданика.
Иран има три могуће будућности, а начин на који Сједињене Државе буду укључене у целу ситуацију имаће пресудан утицај на то којим путем ће ова земља кренути.
Први исход је тоталитарни повратак: режим, ослоњен на Револуционарну гарду и тврду линију правосуђа, удвостручује репресију и појачава притисак како би сломио отпор. Тај сценарио не носи само ризик од хиљада нових жртава, већ и претварање Ирана у још милитаризованију полицијску државу у којој је страх институционализован.
Други исход је фрагментација опозиције – врло реална опасност. Протестни покрет је без јединственог вођства и идеолошки разнолик: обухвата либерале, етничке мањине, секуларисте и носталгичне монархисте. Без дисциплиноване и уједињене стратегије, улични замах може се истрошити у фракцијске сукобе, остављајући институције режима нетакнутим, а реформску енергију распршеном.
Трећи, и најнадежнији пут, јесте преговарана трансформација. У том сценарију, умерени елементи унутар режима и ширег друштва прихватају да је статус кво неодржив и започињу преговоре са грађанским покретима о уставној транзицији ка представничком политичком систему. Тај пут не би био ни лак ни гладак, али нуди једину одрживу алтернативу даљем крвопролићу и ауторитарној стагнацији.
Сједињене Државе су на добром трагу, али потребно је више. Председник Америке осудио је насиље иранских власти, увео циљане санкције и јавно подржао иранске демонстранте и приступ интернету. Вашингтон сада планира да појача притисак, прошири механизме одговорности и подржи цивилно друштво како би утицао на путању Ирана.
По њима, треба дати приоритет немилитарним полугама утицаја. Проширене санкције против тврдолинијских безбедносних структура, циљане економске мере усмерене на сам режим и подршка независним комуникационим каналима могу оснажити иранске грађане без изазивања ширег рата.
Истовремено, Сједињене Државе морају одолети заводљивом позиву на војну интервенцију. Претње директним ударима, о којима се наводно разматра у стратешким круговима, биле би контрапродуктивне: пружиле би режиму пропагандну победу и изазвале катастрофалну регионалну ескалацију.
Подједнако је важно да Вашингтон сарађује са савезницима у подршци демократским токовима унутар иранског друштва – јачањем цивилних иницијатива, промоцијом људских права и олакшавањем дијалога међу разноликим унутрашњим гласовима.
Оно што Сједињене Државе по сваку цену морају избећи јесте третирање овог тренутка као прилике да се Иран једноставно преобликује по америчком узору. Вашингтон не може да наметне решење, може само да подржи Иранце да сами одлуче у ком смеру ће да воде своју државу.
У жару ових превирања, у јавност се враћа и једно познато име: Реза Пахлави, син свргнутог шаха Мохамада Резе Пахлавија. Он је мобилисао део дијаспоре и неке сегменте демонстраната који скандирају пароле за његов повратак. Ипак, носталгија је слаб темељ политичког легитимитета.
Историја нас јасно упозорава да монархија Пахлавија није пала само због економских неуспеха, већ и због ауторитарних привилегија и репресије. Обнова монархије, чак и у уставном облику, оживела би замерке које су подстакле револуцију 1979. године. За многе Иранце, шах симболизује неједнаку правду, елитну некажњивост и систем отуђен од народне воље – што би повратак учинило кораком уназад.
Штавише, Пахлавијево вођство нема широки легитимитет у разноликом социјалном и етничком ткиву Ирана. Његова подршка је најјача међу исељеничким и дијаспорским заједницама, а не међу пуним спектром гласова који унутар земље траже промене. Без снажне унутрашње подршке и јасне, инклузивне политичке платформе, његов повратак би могао додатно да подели опозицију и ојача тврде контраснаге.
Уместо оживљавања монархије, пут Ирана води ка секуларној демократској републици која гарантује слободе, права мањина и владавину права. Иран не мора копирати западне системе, али може црпети поуке из турске постосманске транзиције, где су републиканизам и секуларно управљање почивали на народном пристанку, нудећи стабилност без теократије и личне власти.
Оно што демонстранти захтевају – било кроз слогане или кроз сопствену храброст – јесте самоопредељење. Да би се то испоштовало, међународна заједница мора подржати иранску будућност коју не дефинишу наметнуте личности или стране агенде, већ колективна воља њеног народа.