Главно питање је хоће ли Грузија остати на прозападном курсу или се приближити Русији, с обзиром на све већу политичку напетост у земљи
Суботњи парламентарни избори у Грузији су веома битни за судбину те државе на Кавказу која је у својим историјским моментима бича час окренута Москви, а час Вашингтону и Бриселу.
Парламентарни избори у Грузији 2024. године имају кључну улогу у дефинисању будућег политичког правца земље.
Главно питање је хоће ли Грузија остати на прозападном курсу или се приближити Русији, с обзиром на све већу политичку напетост у земљи. Најјача политичка снага остаје владајућа странка Грузијски сан, коју води олигарх Бидзина Иванишвили.
#Georgia Watch
— Devi Rhamesz (@ChrliesWarchest) October 24, 2024
Parliamentary elections October²⁶
Government says there is a group in the country preparing a coup d'etat after the elections
We shall see
More wine!#NGOs#Russia#Ukraine pic.twitter.com/8OwmchdODq
Странка је задржала солидну подршку упркос критикама и западним санкцијама због закона о “страним агентима”, који се сматра анти-демократским и усмереним против невладиних организација и медија с међународним финансирањем.
Опозиција је фрагментирана, али се окупља око идеје проевропског курса, са странкама попут Уједињеног националног покрета и присталицама председнице Саломе Зурабишвили, која отворено критикује Грузијски сан и позива на интеграцију с ЕУ. Међутим, опозиција се суочава с изазовима попут контроле медија и подршке коју владајућа странка има од кључних институција и великог дела привреде.
Један од кључних елемената ових избора је и питање односа с Русијом. Грузијски сан наговештава могућност компромиса са Русијом око територијалних питања (Абхазија и Јужна Осетија), док опозиција оштро критикује такве потезе, оптужујући владу да удаљава Грузију од европских интеграција и демократског развоја.
Грузијски сан
Грузијски сан (ქართული ოცნება, Kartuli Otsneba) је главна политичка партија у Грузији, основана 2012. године од стране тајкуна и бившег премијера Бидзине Иванишвилија. Странка је настала као коалиција више опозиционих група са циљем да збаци Михаила Сакашвилија и његову партију Уједињени национални покрет с власти, што је успела на изборима исте године.
Грузијски сан промовише традиционалне вредности, укључујући подршку православној цркви и породичним вредностима, што је било нарочито наглашено у последњим кампањама. Иванишвили и његова партија често су усмерени на одржавање “моралних” и религиозних основа грузијског друштва, као што је предлог да православље постане државна религија.
Руски утицај и односи са Западом – Иако је Грузија формално посвећена европским интеграцијама, Грузијски сан се суочава са оптужбама за прокремљенску политику. Посебно након 2014. и руске анексије Крима, односи с Русијом постали су централна тема. Иванишвили и његови сарадници су били критиковани због наводне спремности на компромис са Русијом у вези са Абхазијом и Јужном Осетијом.
Економска политика – Иако Грузијски сан подржава либералну економију, постоје контроверзе у вези с доминацијом великих бизниса и интереса Иванишвилија у грузијској економији. Он је један од најбогатијих људи у земљи и користи своју економску моћ за политички утицај.
Контрола над институцијама и медијима – Странка је оптуживана за корупцију и манипулацију политичким процесом, укључујући контролу над медијима и институцијама. У последњим годинама, закон о “страним агентима” изазвао је велике протесте и осуде са Запада, због репресије над организацијама финансираним из иностранства.
Грузијски сан је доминантна сила у грузијској политици више од деценије, али је под све већим притиском због економских и политичких изазова, као и опозиције која се поново окупља око проевропских циљева.
Drone footage of today's rally for Georgia's European future 🇬🇪🇪🇺
— Katie Shoshiashvili (@KShoshiashvili) October 20, 2024
This Saturday Georgia holds parliamentary elections which will determine the country's fate and whether it continues on its Western democratic course.pic.twitter.com/L0GN2w8P5R
Уједињени национални покрет (UNM) је једна од најважнијих опозиционих партија у Грузији, основана 2001. године од стране Михаила Сакашвилија, бившег председника Грузије. Странка је одиграла кључну улогу у Револуцији ружа 2003. године, која је свргла Едуарда Шеварднадзеа и донела Сакашвилија на власт.
Главне карактеристике и политика:
- Проевропска оријентација – UNM се залаже за европске интеграције и чланство Грузије у Европској унији и НАТО-у. Овај проевропски и прозападни курс је централни у њиховој платформи, а странка је критиковала владајући Грузијски сан због наводног скретања ка Русији и недовољне посвећености евроатлантским интеграцијама.
- Антикорупцијска политика – Током Сакашвилијеве владавине (2004–2013), UNM је покренула бројне антикорупцијске реформе, које су донеле значајне промене у јавном сектору. Међутим, странка је касније била оптуживана за ауторитарне методе владавине и злоупотребу моћи, што је допринело њиховом паду са власти.
- Период након губитка власти – Након што је Грузијски сан победио на изборима 2012. године, UNM је прешао у опозицију. Сакашвили је напустио земљу 2013. године, а против њега су подигнуте оптужнице за злоупотребу положаја, које он и његови присталице сматрају политички мотивисаним. UNM се од тада бори да обнови своју политичку снагу, критикујући владајућу странку због корупције, репресије и слабљења демократских институција.
- Важност у данашњој политици – Уједињени национални покрет је једна од водећих опозиционих снага у Грузији и често предводи анти-владине протесте, захтевајући реформе и већу посвећеност европским интеграцијама. Иако странка има снажну подршку међу урбаним становништвом и проевропским гласачима, и даље се суочава са изазовима у добијању широке народне подршке.
Грузија има веома стратешки геополитички положај на раскршћу Европе и Азије, што јој даје важну улогу у међународним односима. Налази се на јужном Кавказу, на обали Црног мора, и граничи се са Русијом на северу, Турском и Јерменијом на југу, те Азербејџаном на истоку. Овај положај чини је мостом између Европе и Централне Азије, али и кључном територијом у енергетској политици, јер кроз Грузију пролазе важни нафтоводи и гасоводи који транспортују енергенте из Каспијског региона ка Европи.
Историјски, Грузија је била арена за борбу великих сила због свог положаја између Османског, Персијског и Руског царства. Данас је земља важна за западне земље због њене улоге у транзиту енергената, као и њених тежњи за чланством у НАТО и Европској унији. Међутим, ове тежње су довеле до конфликта са Русијом, која види Грузију као део свог геополитичког дворишта. Русија је 2008. године интервенисала војно у Грузији, након чега су Абхазија и Јужна Осетија, два отцепљена региона под подршком Москве, прогласила независност.
Грузија се налази и на “Новом путу свиле” кроз кинеску иницијативу “Појас и пут”, што је додатно повећало њен геополитички значај. Уз економске и политичке изазове, овај регион остаје тачка конфронтације интереса Русије, Запада и других актера као што је Кина.
Све грузијске обојене револуције
У Грузији је дошло до једне значајне обојене револуције, која је позната као Револуција ружа из 2003. године. Она се издваја као кључни тренутак у савременој историји Грузије и представља мирну промену власти која је поставила темеље за нову политичку еру у земљи.
1. Револуција ружа (2003)
Ова револуција је настала као резултат масовних протеста против изборне преваре на парламентарним изборима 2003. године. Лидер опозиције, Михаил Сакашвили, уз подршку својих савезника Нино Бурџанадзе и Зураба Жваније, предводио је протесте који су кулминирали оставком тадашњег председника Едуарда Шеварднадзеа. Протести су добили име по томе што су демонстранти, предвођени Сакашвилијем, у парламенту носили руже као симбол ненасилне промене.
Након револуције, Сакашвили је победио на председничким изборима 2004. године, а његова влада је покренула низ реформи које су утицале на модернизацију земље и окренуте су ка Западу, укључујући тежњу за чланством у НАТО-у и Европској унији.
Покушај других револуција
Иако је Револуција ружа најпознатија и најзначајнија, било је још неколико периода политичких превирања и протеста, али ниједан од њих није довео до значајних “обојених” револуција у смислу потпуне промене власти.
2. Протести 2007. године
Протести у новембру 2007. године, подстакнути незадовољством због наводне корупције и ауторитарних тенденција Сакашвилијеве владе, довели су до привременог увођења ванредног стања. Ови протести нису еволуирали у револуцију, али су значајно уздрмали власт Сакашвилија, који је одржао ванредне председничке изборе у јануару 2008. и поново победио.
3. Протести 2009. године
Након рата с Русијом 2008. године и економске кризе која је уследила, Грузија је поново видела велике протесте у априлу 2009. године, али ни ови протести нису резултирали револуцијом или променом власти. Опозиција је захтевала оставку Сакашвилија, али није успела да постигне свој циљ.
Иако су ови покушаји могли довести до промена, само је Револуција ружа успела да драстично измени политичку сцену Грузије. Сви каснији покушаји били су мање успешни у смислу системске промене власти и нису достигли ниво праве “обојене револуције”.