Сукоб у Судану све више личи на посреднички рат, а све мање на класичан грађански конфликт. Оно што је почело као унутрашња борба за власт прерасло је у вишедимензионални регионални безбедносни изазов, обележен спољним војним уплитањем, далекометним ударним способностима и масовном употребом беспилотних система.
Недавни истраживачки извештаји које је објавио The New York Times о коришћењу тајне базе за управљање дроновима на египатској територији, из које се изводе удари по циљевима у Судану, указују на шири и последични тренд: нестабилност Судана сада се директно укршта са регионалним распоредом снага, динамиком одвраћања и безбедношћу Црвеног мора. Напредни далекометни дронови већ месецима делују из Западне пустиње Египта, гађајући циљеве стотинама километара унутар суданске територије.Са војног становишта, прецизна националност оператера мање је важна од оперативних импликација. Сукоб више није географски ограничен. Спољни актери утичу на тактичке исходе и обликују оперативно окружење, а не само да материјално подржавају локалне снаге.
Овај развој одражава шири образац видљив у бројним савременим конфликтима – прелаз ка високотехнолошком хибридном ратовању заснованом на дроновима. Суданско ратиште постало је полигон за примену беспилотних система, противдронских мера и прецизних далекометних удара у условима слабе управљивости. Обе главне зараћене стране сада се ослањају на беспилотне платформе за извиђање, надзор, прикупљање обавештајних података и ударе.
Ова еволуција је скратила време упозорења, продубила домет дејстава и повећала рањивост цивилне инфраструктуре, уз честе случајеве тешке колатералне штете. Истовремено је снижен праг ескалације, јер су губици дронова политички лакше подношљиви од губитака људства или пилотираних летелица.
Ипак, ове оперативне промене не објашњавају зашто сукоб траје. Кључни структурни узрок остаје исти: одсуство јасног раздвајања војне команде и политичке власти. Суданско војно руководство истовремено делује као оружана сила и извршна власт државе. Са безбедносног аспекта, таква фузија подрива било какав преговарачки оквир. Команда која контролише инструменте насиља, обавештајни апарат и државне ресурсе има мало подстицаја да прихвати обавезујућа ограничења или неповратне уступке. „Д“ у концепту DIME (дипломатија, информације, војна и економска моћ) практично је одсутно.
Суданска новија историја то потврђује. Периоди означени као „транзициони“ више пута су коришћени за реорганизацију снага, апсорпцију савезничких милиција, маргинализацију цивилних институција и консолидацију контроле. Иако је било кадровских рокада и институционалних реформи, оне су увек спровођене у оквиру који чува војну приматност. Резултат није била стабилизација ни професионализација, већ циклична конфронтација, насиље и разарање инфраструктуре и цивилног ткива.
Хуманитарни утицај, иако драматичан, има и стратешку димензију. Велики делови Судана данас су де факто без управе. Системи дистрибуције хране су колабирали, здравство је девастирано, а расељавање становништва масовно. Последице укидања програма USAID су опипљиве и трагичне. Такви услови стварају повољно окружење за наоружане групе, транснационални шверц и спољне операције утицаја. Са безбедносне тачке гледишта, овај ниво државног слома не може дугорочно остати ограничен унутар суданских граница – у томе лежи опасност и разлог стратешког и тактичког ангажмана Египта.
Географија Судана додатно појачава ризике. Његова обала Црвеног мора налази се уз критичне поморске коридоре који повезују Европу, Блиски исток и Азију. Продужена нестабилност повећава вероватноћу преливања кризе на слободу пловидбе, енергетске токове и регионалне односе одвраћања.
Посебно забрињава поновно ангажовање Ирана у Судану – укључујући испоруке дронова, ПВО система и саветодавну подршку. Након слабљења својих посредничких структура и ограничења на другим фронтовима, Техеран настоји да задржи упоришта која омогућавају стратешки досег ка Црвеном мору, а не само утицај на унутрашње исходе.
Све чешће коришћење суданске територије као оперативне дубине за спољне актере – било за базирање дронова, логистику или операције утицаја – означава прелазак са грађанског рата на оспоравани регионални простор. Та путања носи ризике не само за Судан већ и за суседе и партнере САД у ширем басену Црвеног мора.
У таквом контексту, приступи управљању сукобом који се ослањају на привремене прекиде ватре и војно-војну координацију тешко да могу донети трајне резултате. Одржива деескалација је мало вероватна све док униформисано војно руководство задржава извршну власт. Ово није политичка оцена, већ закључак заснован на подстицајима командне структуре и историјском искуству.
За Сједињене Државе то значи потребу за условљенијим и структурисанијим приступом. Дипломатско ангажовање, економска помоћ и међународни легитимитет треба јасно повезати са мерљивим корацима ка раздвајању војне команде од политичког управљања. Транзициони модел који задржава извршну власт у рукама активних официра вероватно неће обезбедити поштовање обавеза ни одговорност.
Функционалну алтернативу представља цивилна, технократска привремена администрација, временски и мандатно ограничена, са циљем да обнови основне државне капацитете, стабилизује управу, обезбеди хуманитарни приступ и створи услове за изборе. Подједнако важан био би цивилни надзор над одбрамбеним институцијама – буџетска транспарентност, командна одговорност и интеграција или распуштање паравојних структура у складу са законом.
Међународно укључивање треба да да предност верификацији, а не замени локалних капацитета. Координисан механизам надзора, уз учешће регионалних актера, Афручке уније и кључних међународних партнера, могао би да оснажи поштовање договора и умањи подстицаје за једностране војне интервенције. Условљавање помоћи проверљивим мерилима повећало би кредибилитет и смањило ризик регресије.
Тврдње да би војно повлачење довело до дестабилизације занемарују реалност: нестабилност је већ системска. Континуирана војна власт продубљује фрагментацију, позива спољну интервенцију и цементира економије сукоба. Стабилност постигнута присилом је крхка; институционални легитимитет остаје једина трајна основа поретка.
Појава страних дронских инфраструктура зато треба да се чита као упозоравајући сигнал. Спољна милитаризација може померити динамику на бојишту, али не може надоместити одсуство легитимне власти. Ако се проблем не реши, Судан ризикује да буде закључан у дуготрајну шему посредничког надметања са директним последицама по безбедност Црвеног мора.
Судану није потребна још једна споља посредована пауза у борбама. Потребан му је унутрашњи институционални ресет који ће оружане снаге вратити професионалној одбрамбеној улози и уклонити их из директног управљања државом. Окончање рата у коначници значи окончање система који га одржава. Цена одлагања мериће се не само суданским животима, већ и ширењем регионалне нестабилности и слабљењем стратешке контроле над критичним поморским доменом.
Историја овај тренутак неће мерити софистицираношћу употребљеног оружја, већ тиме да ли је стратешка јасноћа надвладала тактичку погодност.