Откако је Израел започео своју копнену инвазију на Либан, израелске снаге и милитанти Хезболаха сукобили су се дуж границе, док је либанска војска углавном стајала по страни.
Ово није први пут да се либанска национална војска нашла у позицији посматрача рата код куће.
Надалеко омиљена војска Либана је једна од ретких институција које премошћују секташке и политичке поделе у земљи. Неколико војних команданата је постало председницима Либана, а садашњи командант, генерал Џозеф Аун, сматра се једним од фаворита који ће ускочити када парламент који је у ћорсокаку испуни двогодишњи вакуум и именује председника.
Али са застарелим арсеналом и без противваздушне одбране, и погођена петогодишњом економском кризом, национална армија је лоше припремљена да брани Либан од ваздушног бомбардовања или копнене офанзиве добро опремљене модерне војске попут израелске.
Војска је у војној сенци Хезболаха. Либанска војска има око 80.000 војника, од којих је око 5.000 распоређено на југу. Хезболах има више од 100.000 бораца, каже покојни вођа милитантне групе Хасан Насралах. Његов арсенал – изграђен уз подршку Ирана – такође је напреднији.
Израелске снаге и борци Хезболаха сукобљавају се од 8. октобра 2023. године, када је либанска милитантна група почела да испаљује ракете преко границе у знак подршке свом савезнику Хамасу у Гази.
Последњих недеља, Израел је извршио велико ваздушно бомбардовање Либана и копнену инвазију за коју каже да има за циљ да одгурне Хезболах са границе и омогући повратак расељеним становницима северног Израела.
Док су израелске трупе направиле своје прве нападе преко границе, а Хезболах је одговорио ракетном ватром, либански војници су се повукли са осматрачница дуж границе и вратили око 5 километара (3 миље) назад.
Израелске снаге до сада нису толико напредовале. Једини директни сукоби две националне армије били су 3. октобра, када је израелска тенковска ватра погодила положај либанске војске у области Бинт Џејбел, при чему је један војник погинуо, и у петак, када су два војника погинула у ваздушном нападу у истом области. Либанска војска је саопштила да је оба пута узвратила ватру.
Либанска војска је одбила да коментарише како ће реаговати ако израелске копнене снаге напредују даље.
Аналитичари упознати са радом војске рекли су да ће либанске трупе, уколико израелска инвазија стигне до садашњих војних позиција, покренути борбу – али ограничену.
„Природна и аутоматска мисија војске је да брани Либан од било које војске која може ући на либанску територију“, рекао је бивши генерал либанске војске Хасан Јоуни. „Наравно, ако израелски непријатељ уђе, она ће се бранити, али у оквиру расположивих могућности… без одласка до тачке непромишљености или самоубиства”.
Тренутна израелска инвазија на Либан је њена четврта на суседну земљу у последњих 50 година. У већини претходних инвазија, либанска војска је имала сличну периферну улогу.
Једини изузетак, рекао је Арам Нергуизиан, виши сарадник у Вашингтонском Центру за стратешке и међународне студије, био је 1972. године, када је Израел покушао да створи тампон зону од 20 километара (12 миља) како би потиснуо борце Палестинске ослободилачке организације.
У то време, рекао је Нергуизијан, либанска војска је успешно успорила темпо израелског напредовања и „купила време политичком руководству у Бејруту да тражи интервенцију међународне заједнице да изврши притисак на Израел за прекид ватре“.Али унутрашња ситуација у Либану – и капацитети војске – погоршали су се са избијањем 15-годишњег грађанског рата 1975. године, током којег су и израелске и сиријске снаге окупирале делове земље.
До 2006. године, када су Хезболах и Израел водили жестоки месечни рат, либанска војска „није била у стању да инвестира у било какву послератну модернизацију у стварном свету, није имала способност да одврати израелску ваздушну моћ“ и „остала је потпуно изложена“, Нергуизијан је рекао. „Оних неколико пута када су се либанска војска и израелске снаге војно ангажовале, дошло је до потпуног преклапања“.
Након избијања грађанског рата у суседној Сирији 2011. године и успона тамошње милитантне групе Исламска држава(ISIS) , либанска војска је доживела нови прилив војне помоћи. Успешно се борила против Исламске државе (ISIS) на граници Либана 2017. године, иако не сам – Хезболах је истовремено нападао групу са друге стране границе.
Када су финансијски систем и валута Либана колабирали 2019. године, војска је претрпела ударац. Није имала буџет за куповину оружја и одржавање постојећих залиха, возила и авиона. Просечна плата војника сада вреди око 220 долара месечно, а многи су прибегли другим пословима. У једном тренутку, и Сједињене Државе и Катар су давали месечну субвенцију за плате војника.
САД су биле главни финансијер либанске војске пре кризе. Дала је око 3 милијарде долара војне помоћи од 2006. године, према Стејт департменту, који је у саопштењу навео да има за циљ да „омогући либанској војсци да буде стабилизујућа сила против регионалних претњи“ и „ојача суверенитет Либана, сигуран њене границе, супротстављају се унутрашњим претњама и ометају омогућавање тероризма.”
Администрација председника Џоа Бајдена је такође рекламирала либанску војску као кључни део сваког дипломатског решења за садашњи рат, уз наду да ће појачано распоређивање њених снага заменити Хезболах у пограничној области.
Али та подршка има границе. Помоћ либанској војсци понекад је била политички контроверзна унутар САД, а неки законодавци су тврдили да би могла пасти у руке Хезболаха, иако нема доказа да се то догодило.
У Либану, многи верују да су САД блокирале војску да добије напредније оружје које би јој могло омогућити да се брани од Израела – најјачег савезника Америке у региону и који је примио најмање 17,9 милијарди долара америчке војне помоћи у години након што је почео рат у Гази.
„Моје је лично мишљење да Сједињене Државе не дозвољавају (либанској) војсци да има напредну опрему за противваздушну одбрану, а ово питање је повезано са Израелом“, рекао је Валид Аун, пензионисани генерал либанске војске и војни аналитичар.
Нергуизијан је рекао да та перцепција „није нека завера или полуистина“, напомињући да су САД донеле законски захтев да подрже квалитативну војну предност Израела у односу на све друге војске у региону.