Завршен је самит НАТО и прослава 75. годишњице. У свом слављу самоме себи, оно се показало колико је одвојено од стварности колико и анахроно. Било је много тврдњи које нису имале основа у стварности, али су се издвојиле четири велике.
НАТО је мирољубива алијанса која никоме не представља претњу
Као да је потпуно свестан потребе да се убеди да је то мирољубив савез, ова тврдња се износи најмање три пута у уводном параграфу декларације Самита. И да закључимо ту мисао, поново се понавља у другом последњем пасусу.
Пре седамдесет пет година, отвара се декларација, НАТО је „кован да сачува мир“. То је „одбрамбени савез“ који се „придржава међународног права и циљева и принципа Повеље Уједињених нација“.
Она аксиоматски наводи ту тврдњу без доказа или расправе и без признања дуге историје која је оповргава. НАТО је можда основан као одбрамбени савез, али од распада Совјетског Савеза није био ни одбрамбени ни поштовао међународно право или Уједињене нације. Неколико пута је била агресивна организација пркосећи, или је једноставно заобишла, Савет безбедности УН. Декларација са самита једноставно потврђује своју тврдњу као да НАТО није подржао САД или је пратио САД на Косову и Метохији, Либији, Авганистану и Сирији, и као да се украјински пуч 2014. године, никада није догодио.
Од распада Совјетског Савеза, НАТО није имао од чега да се брани. Разлог зашто је НАТО “умро са Совјетским Савезом”, јесте тај што је исти створио претњу коју је требало да спречи. Четврт века експанзије НАТО на исток, и коначно до самог прага Русије, изазвало је управо руски одговор који је створио потребу за одбраном од Русије коју је НАТО требало да спречи. НАТО је самоиспуњавајући узрок потребе за сопственим постојањем. Без НАТО, за НАТО би било мало потребе.
У Декларацији самита осуђује се „претња која се односи на све домене коју Русија представља за НАТО“ „обновом и проширењем својих војних способности“. Критикује Русију, рекавши да је „повећала своје ослањање на системе нуклеарног оружја и наставила да диверзификује своје нуклеарне снаге, укључујући развој нових нуклеарних система“. Слично томе, наводи се да Кина „наставља да брзо шири и диверзификује свој нуклеарни арсенал са више бојевих глава и већим бројем софистицираних система за испоруку“ и позива Кину „да се укључи у разговоре о стратешком смањењу ризика“.
Декларација каже све ово без осећаја лицемерја да истовремено честита себи што је „предузела највеће појачање наше колективне одбране у једној генерацији” и што је „на самиту у Мадриду и Виљнусу испунила одлуке о модернизацији НАТО-а за нову еру колективне одбрана.” Нема осећаја лицемерја у осуди Русије и Кине због диверзификације и развоја својих нуклеарних арсенала, док се хвали да „НАТО остаје посвећен предузимању свих неопходних корака да обезбеди кредибилитет, ефикасност, безбедност и сигурност мисије нуклеарног одвраћања Алијансе, укључујући модернизацијом својих нуклеарних способности“. Само Сједињене Државе троше 1,7 билиона долара на модернизацију свог нуклеарног оружја.
У Декларацији се наводи да је Кина „постала одлучујући покретач рата Русије против Украјине“, не тако што је Русији обезбедила оружје, већ тако што је Русији обезбедила „материјале двоструке намене, као што су компоненте оружја, опрема и сировине које служе као инпути“. за руски одбрамбени сектор. Али „обезбеђивање војне опреме и обуке за Украјину од стране савезника и партнера… неће, према међународном праву, учинити НАТО страном у сукобу“.
Војни циљ Русије је да освоји целу Украјину
У свом поздравном обраћању на Самиту НАТО, амерички председник Џо Бајден је рекао да руски председник Владимир Путин „жели ништа мање, ништа мање, од потпуног потчињавања Украјине… и да збрише Украјину са мапе”. Декларација иде даље, у којој се каже да је НАТО „одлучан да ограничи и оспори агресивне акције Русије и да се супротстави њеној способности да води дестабилизујуће активности према НАТО и савезницима“.
Путин је инсистирао да се „овај сукоб не односи на територију“, већ на безбедносне аранжмане, што је тврдња која је у складу не само са изјављеним ратним циљевима Русије, већ и са ограниченим бројем јединица које је Русија ангажовала у Украјини. Те јединице су, према Путиновим речима, „биле ту да натерају украјинску страну на преговоре“, а њихов број је само порастао након што је Запад интервенисао и блокирао те преговоре.
У историјском запису нема доказа да Русија намерава да освоји целу Украјину или да „избрише Украјину са мапе“. Украјински званичници укључени у истанбулске преговоре са Русијом потврђују да је кључни захтев Русије за окончање рата било писано обећање да Украјина неће ући у НАТО.
Да је Русија хтела да освоји више украјинске земље, имала је способност и средства 2014. године када је Путин добио мандат руског парламента да употреби војну силу у Украјини, а не само на Криму. Русија је могла да припоји Доњецку и Луганску област исте године када су гласали за аутономију, али Путин није признао резултате нити је реаговао по захтевима да те регионе прихвати као део Русије. Русија је могла 2008. године да инкорпорира Грузију када је за то имала прилику или чак да призна независност Абхазије и Јужне Осетије, а затим их припоји. Али, опет, Путин није.
Све до почетка инвазије на Украјину, Путин је остао привржен Споразуму из Минска II и још увек је позивао Француску и Немачку да изврше притисак на Украјину да их примени. То решење би оставило аутономни Донбас у Украјини.Политика отворених врата НАТО
Прва тачка Декларације самита брани проширење политике отворених врата НАТО на Украјину: „Свака нација има право да бира сопствене безбедносне аранжмане“. Затим се наводи да „Поново потврђујемо нашу посвећеност НАТО политици отворених врата, у складу са чланом 10 Вашингтонског споразума” и, конкретно, да „у потпуности подржавамо право Украјине да изабере сопствене безбедносне аранжмане“.
Иако је тачно да међународно право дозвољава право сваке нације да изабере сопствене безбедносне аранжмане, међународно право такође предвиђа да „оне неће јачати своју безбедност на рачун безбедности других држава“. Када НАТО једноставно тврди први принцип, Русија их подсећа на други. Декларација Истанбулског самита из 1999. године и Самит у Астани 2010. године обавезују нације на овај принцип заједничке безбедности која је недељива.
Дакле, није јасно да свака нација има потпуну слободу да изабере свој безбедносни аранжман, и није јасно да Украјина има право да изабере безбедносни аранжман који угрожава безбедност Русије онолико колико би удруживање Кубе са Русијом угрозило безбедност Сједињених Држава. Али САД су увек условљавале опуштајуће непријатељство према Куби тиме што је Куба прекинула све везе са Совјетским Савезом и не ступила у савез са њима. Монроова доктрина каже да би сваки покушај европске силе „да прошири свој систем на било који део ове хемисфере“ био протумачен као „опасан по наш мир и безбедност“. Председник Кенеди се позвао на Монроову доктрину да би оправдао илегалну америчку интервенцију на Куби, тврдећи да „Монроова доктрина значи . . . да бисмо се супротставили страној сили која шири своју моћ на западну хемисферу“.
Нити је тако јасно да члан 10 НАТО обавезује НАТО на нечувана отворена врата. Чланство није дискреционо право подносиоца, а НАТО није у обавези да прихвати сваку пријаву. Придруживање мора бити на позив НАТО, а чланице НАТО морају једногласно да се сложе: било која од њих може рећи не. А НАТО није у обавези да упути позив брижној земљи: уговор НАТО само каже да оне „могу бити позване да се придруже“ и да нема гаранције. Позвана земља такође мора да „напредује принципе овог Уговора и да допринесе безбедности северноатлантског подручја“.
Неповратни пут у НАТО
Декларација самита поново потврђује „непоколебљиву солидарност НАТО са народом Украјине у херојској одбрани њихове нације, њихове земље и наших заједничких вредности“ и нуди „неповратни пут ка… чланству у НАТО“.
Али, иако је народ Украјине показао херојски непоколебљиву солидарност, постоје извештаји да анкете указују на све већи број оних који подржавају компромис и преговоре о окончању рата са Русијом. И није јасно да украјински председник Володимир Зеленски дели све западне вредности. Недавна забрана политичких опозиционих партија, цензура и ограничавање слободе штампе и говора, забрана Украјинске православне цркве и смањење мањинских језика и културних права не указују охрабрујуће на заједничке демократске вредности.
Оно што је привукло највећу пажњу у Декларацији самита је додавање речи „неповратно“ у изјави да ћемо „наставити да подржавамо [Украјину] на њеном неповратном путу ка… чланству у НАТО“. Али то што је пут неповратан значи да не можете да корачате уназад на путу: то не значи да ћете ићи напред. Бајденова администрација је „веома скептична у погледу даљег вођења Украјине на путу ка пуноправном чланству у НАТО ове године“.
И како се пут који се описује као неповратан разликује од пута који се описује као обећање, што је било од 2008. године када је НАТО обећао Украјини и Грузији да „Данас се слажемо да ће ове земље постати чланице НАТО?“ Обећање имплицира неповратност, иначе не би било обећање.
Иако се у Декларацији самита користе речи „пут” и „мост” ка чланству Украјине у НАТО, ипак се каже да ће тај мост бити пређен само када НАТО буде „у позицији да упути позив Украјини да се придружи Алијанси када се савезници сложе и услови су испуњени.” То је потпуно исти језик као и изјава прошлогодишњег самита НАТО да ће НАТО „бити у позицији да упути позив Украјини да се придружи Алијанси када се савезници сложе и када се испуне услови“. Реч „неповратно“ мења паковање, али није јасно да их је пакет који је предат Украјини довео даље на путу.
Самит поводом 75. годишњице НАТО био је самозадовољан, али није био утемељен у стварности. Када се НАТО совјетски циљ распао, распала се и његова основна сврха. Можда је време да се престане са ширењем и стварањем саме претње коју је створена да спречи. Можда је, уместо да расте, време да НАТО преиспита своју улогу и разлог постојања. Можда би, уместо једне стране хладноратовског безбедносног аранжмана, свет боље опслуживала свеобухватна европска безбедносна структура.