Муњевит пад Асадове владе у Сирији последњих недеља јасно је показао да скоро нико, у Сирији или ван ње, не сматра да је ово држава за коју се вреди борити. Такође је изгледало прилично јасно да је Турска (уз вероватну подршку Израела и САД) искористила прилику да искористи снаге које је неколико година тренирала у Идлибу да направи озбиљну игру моћи. Запад је дуго покушавао да претвори Сирију у ‘пропалу државу’ по ирачко-либијском моделу, а нова ситуација је омогућила Израелу да уништи, готово преко ноћи, огромну већину војних објеката у земљи и прошири своју окупацију на југу . То је оно за шта сви они раде већ тринаест година. Оно што је мање јасно је у којој мери је Русија била укључена у овај потез.
Мејнстрим тумачење је у суштини да је најновији развој догађаја велики ударац за Русију. Сирија је била једини чврсти арапски савезник Русије, дом њене једине поморске базе у топлим морима (Тартус), као и огромне ваздушне базе (Хмејмим) која је била кључна за њене операције посебно у Африци. „Губитак“ Сирије је стога био тежак ударац за Москву; последица је, наводно, тога што је руска војска заглибила у Украјини и због тога није могла да ангажује неопходне војне ресурсе за гушење побуне у Сирији.
© Maxar TechnologiesУ комбинацији са чињеницом да су се Иран и Хезболах такође опорављали од израелских напада, ово је створило прилику за побуњенике и њихове присталице да направе свој потез. И то је био прозор који би могао бити врло кратак: Хезболах би се могао брзо прегруписати и, ако би Трамп поштовао своје обећање да ће одмах наметнути мировни споразум Украјини по ступању на функцију, велики број руских снага могао би поново бити слободан да делује у Сирија, можда за пар месеци.
Ово је очигледно део слике. Опције Русије су биле очигледно ограничене. Сваки договор који је склопио био би направљен из позиције слабости, барем у односу на њену позицију у, рецимо, 2018, године. Али то не значи да договор уопште није склопљен. Невероватно је и мало вероватно да Путин не би био унапред консултован.
Као прво, ризик да велики део турских пажљиво негованих побуњеника буде једноставно збрисан руским ваздушним ударима био је озбиљан, а и Ердоган и ХТШ би настојали да избегну ову могућност ако је икако могуће. Чак и да Путину недостаје капацитет да на крају победи устанак, они би сигурно покушали да га убеде да не покушава, а не да једноставно прекрсти прсте и нада се да није.
© Министерство обороны Российской ФедерацииДруго, иако је то лако рећи ретроспективно, ово преузимање је очигледно било у плану већ неко време. Сви борци са некадашњих територија под контролом опозиције које су владине снаге поново заузеле током рата потиснути су у Идлиб. Тамо им се придружило, у марту 2020. године, преко 20.000 турских војника, укључујући специјалне снаге, оклопне јединице и лаку пешадију, укључујући 5. бригаду командоса која је специјализована за паравојне операције и планински рат. Нису били тамо на пикнику; већ четири године, на видном месту, обучавају и консолидују устаничке снаге да поново покрену своју побуну. Русија је очигледно тога била свесна и планирала би то.
Штавише, иако је Русији можда било тешко да пошаље велики број сопствених војника у Сирију, свакако је могла да субвенционише плате војника сиријске војске, што је могло донекле допринети ублажавању свакодневних пребегавања хлеба и путера и пасивност унутар сиријске војске. Одлучило је да то не учини, вероватно из неког разлога.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُТо, наравно, не значи да је цела ствар све време била завера Кремља, као што неки сада покушавају да сугеришу. Једна теорија тврди да је Путин, дозвољавајући сиријској влади да падне, лукаво поставио замку за запад, који ће сада бити заглављен покушавајући да стабилизује Сирију у годинама које долазе, баш као што су се Совјети заглибили у Авганистану осамдесетих година прошлог века. Али ова сугестија нема смисла – трансформација Сирије у „пропалу државу“ је увек била циљ запада, због чега су подржали највише секташких снага да то остваре. То су постигли у Либији, а да нису ‘заглибили‘; надали су се да ће поновити успех у Сирији, а сада су то и учинили. Чини се да је ова теорија очајнички хватање за сламку од стране људи који једноставно не могу да протумаче било који догађај као било шта друго до генијалног плана Великог мајстора.
Истина је, претпостављамо, много нијансиранија. Ево радне хипотезе: основне параметре ХТШ преузимања Сирије унапред су разрадили и договорили Ердоган, Нетањаху, Путин и Трамп. Претпостављамо да је Трамп понудио Путину директну замену – Сирија за источну Украјину; уз упозорење да би Русија могла да задржи своје сиријске базе. То је Путину било прихватљиво из више разлога.Прво, очигледно, источна Украјина му је приоритет. Друго, његова једина стварна брига у Сирији су биле те базе. Можда је дошао до западне стратегије ‘Завади и упропасти‘ – у суштини, да је лакше и јефтиније обезбедити своју специфичну имовину (базе, руднике, нафтне бушотине, итд.) у пропалој држави користећи локалне милиције, приватно обезбеђење и/ или ваше и сопствене оружане снаге него да обезбедите целу државу да то учини за вас. Треће, Асад се, по свему судећи, није у потпуности поигравао са Русијом, и није био вољан да претвори Сирију у чисту вазалну државу коју је Путин захтевао, чинећи себе мање вредним и потрошљивијим у томе. Четврто, крајњи циљ Русије да преузме покровитељство од САД над својим земљама клијентима на Блиском истоку може се постићи само демонстрирањем руске корисности Турској, Израелу и Саудијској Арабији. Омогућујући плод тринаестогодишње операције промене режима тих држава у Сирији, он је то свакако учинио, утирући пут (а можда већи део) будуће сарадње и продубљивања савеза. Пето, само зато што је Иран „савезник“ Русије, не значи да Русија жели да буде јака и аутономна. Управо супротно. Као и свака империјална сила, оно што Русија тражи нису савезници, већ зависности. Овај најновији потез прешао је дуг пут ка трансформацији Ирана из руског савезника у руску зависност.
Одсецање Ирана од отпора у Либану и Гази није лоша ствар са руске тачке гледишта: делимично зато што иранско покровитељство над тим групама делује као извор моћи и аутономије за Иран, дајући му неку врсту „одвраћања“ независно од руског одбрамбеног кишобрана. Ако отпор буде пресечен и кастриран, једини извор одвраћања Ирана (осим његове сопствене, додуше страшне, али без обзира на то у великој мери ослоњене на Русију, одбране) је Русија. А популарне, аутономне милиције отпора радничке класе (као што су Хамас, Хезболах и Хути) ионако су сметња за било коју империјалну силу, стални потенцијални покретач било каквог колонијалног подела на који су се договорили Велики људи.
© Министерство обороны Российской ФедерацииИ коначно, наравно, као што је горе речено, Путинове опције су биле ограничене; он је свакако могао да успори напредовање побуњеника, али је нејасно да ли је могао да их победи, а чак би и покушај да се то учини би подразумевао извесно, потенцијално прилично значајно, скретање људства из рата против Украјине. Са ограниченим могућностима на располагању, договор који му је омогућио да задржи источну Украјину и његове сиријске базе вероватно би се чинио најбољим доступним.
Стога су тврдње да су најновији догађаји огроман ударац Русији преувеличане. У стратешком смислу, ако се одржавају базе, ништа није изгубљено, осим досадне одговорности за одржавање непопуларног и непослушног клијента. И, у дугорочној, регионалној слици, могло би се много добити, као што је горе наведено.
Други аргумент који се често износи је да је ово удар на руски „престиж“, да ће се њихове „залихе“ као силе која је вољна и способна да брани своје савезнике значајно смањити. У извештају Института за проучавање рата објављеном непосредно пре пада Дамаска, на пример, се тврди да би „Асадов колапс оштетио глобалну перцепцију Русије као ефикасног партнера и заштитника, потенцијално угрозивши партнерство Русије са афричким аутократама и њеним последицама. економски, војни и политички утицај у Африци.”
То је могуће, наравно. Али Путиново одбацивање Асада могло би у ствари да пошаље другачију поруку Путиновим новим афричким пријатељима: „Немојте мислити да једноставно можете да радите шта год желите, а да и даље очекујете да ћете бити заштићени. Запамтите да сте потрошни материјал. Можемо те бацити псима у сваком тренутку. А без наше подршке нећете издржати пет минута. Никад не заборавите да нисте савезник, већ клијент.” Афрички лидери који размишљају о било каквом отпору пуној интеграцији својих армија под руском туторством могу бити кажњени овом поруком, и то на начин који је у потпуности користан за руске интересе.
И док је тачно да лидери ЕУ сада захтевају да ХТШ избаци Русе, истина је да није битно мишљење ЕУ, већ Трампово. Хајде да видимо шта он каже по том питању; и што је још важније, шта ради.