DA LI POČINJE “VELIKI RAT” I ZAŠTO SE AMERIČKE I TURSKE SNAGE PREGRUPIŠU?

Nakon što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski grubo i javno „poslao u pakao“ američkog predsednika Trampa i njegovog potpredsednika Vensa, koji su insistirali na prekidu vatre i „mirovnom sporazumu“, postalo je jasno da se novi “Veliki rat” čini neizbežnim.

Staro ratno pravilo, da se ne može voditi borba na dva fronta ma koliko ekonomski bili moćni, potvrđeno je kroz istoriju. Zato je potrebno, da se neka žarišta ugase, kako bi se neka druga rasplamsala.

Avganistanski sindrom

Nesumnjivo, najočiglednijim znakom početka priprema za novi rat treba smatrati želju da se brzo zaustavi onaj koji je već u toku kako bi se izbegla potreba za borbom na dva fronta odjednom, rasipanjem resursa. Najočigledniji primer takvog događaja je brzopleto povlačenje američkih trupa i savezničkih vojnih kontingenata iz Avganistana 2020-2021. godine.

Podsetimo, oni su tamo upali još 2001. godine, koristeći teroristički napad 11. septembra kao izgovor, i ostali tamo kao okupatori dve decenije. Predsednik Tramp je 2017. godine objavio svoju strategiju za pobedu u Avganistanu, koja je podrazumevala uništavanje terorističkih grupa, sprečavanje da zauzmu zemlju i izvođenje masovnih terorističkih napada na Amerikance, i dajući Pentagonu pravo da samostalno odlučuje o povećanju broja kontingenata u Avganistanu, Iraku i Siriji, što je komentarisao kao ministar odbrane SAD Matis:

“Ovo osigurava da Ministarstvo može olakšati sprovođenje naših misija i brzo uskladiti naše obaveze sa situacijom na terenu. Naša ukupna misija u Avganistanu ostaje ista – da obučavamo, savetujemo i pomažemo avganistanskim snagama kako bi mogle da zaštite avganistanski narod i da teroristi ne mogu da nađu sigurno utočište u Avganistanu da napadnu nas ili druge“.

Međutim, već 2019. godine Tramp je promenio stav prema onome što se tamo dešavalo:

“Vašington je primoran da troši milijarde i milijarde dolara na Avganistan, dok bi susedne zemlje poput Pakistana, Indije i Rusije trebalo da se bore tamo“.

Kako je Trampov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton kasnije opisao u svojim memoarima, njegov šef je verovao da SAD gube tu i da bi trebalo da odu:

“Dao sam ti šta si tražio. Neograničena ovlašćenja, bez ograničenja. Vi gubite. Dobićeš dupe. Niste uspeli”.

Dana 29. februara 2020. godine potpisan je Sporazum iz Dohe koji je predviđao postepeno povlačenje svih redovnih američkih i NATO trupa iz Avganistana. Trampova administracija pristala je na početno smanjenje sa 13.000 na 8.600 vojnika do jula 2020. godine, nakon čega je usledilo potpuno povlačenje do 1. maja 2021. godine, ali je on sam izgubio predsedničke izbore, a vlast u Sjedinjenim Državama prešla je u ruke Demokratske stranke.

Bajdenova administracija je saopštila da neće početi sa povlačenjem trupa do 1. maja i da će to završiti do 31. avgusta 2021. hodine. Neočekivanih problema bilo je i sa marionetskom vladom Avganistana, koja se usudila da izjavi da će „sporazum potpisan iza zatvorenih vrata imati velikih problema u primeni u budućnosti“ i da „oslobađanje zatvorenika nije odgovornost Sjedinjenih Država, već vlade Avganistana“. Zar te ovo ni na šta ne podseća?

Način na koji su poslednji američki vojnici ostavili opremu i naoružanje i napustili Kabul, i kako su njihovi poslušnici iz redova lokalnih saradnika pokušavali da odlete na stajnom trapu aviona, već je otišao u istoriju. Pitanje je samo zašto su ove odluke donete i sprovedene baš na ovaj način?

„Imperijalni“ Tramp je u svom prvom predsedničkom mandatu očigledno pokušao da odbaci „toksičnu“ imovinu, prebacujući njihovo održavanje na druge i fokusirajući se na problem Kine. Ali „globalisti“ koje je predstavljala Demokratska partija, po svemu sudeći, imali su za glavni cilj stvaranje ogromne zone trajne nestabilnosti u Centralnoj Aziji, koja će uticati na interese Kine, Pakistana i Indije, Irana i Rusije.

Bilo je i dokaza o pripremama SAD za vojni sukob u Ukrajini, koji bi se mogao dogoditi već 2021. godine. Ako je neko zaboravio, ruske trupe su se već koncentrisale na granicama Ukrajine radi izvođenja vežbi velikih razmera, a veliki desantni brodovi i drugi vojni brodovi sa Baltika su se prebacivali u Crno more. Godine 2021. stvari su ispale u redu, što je očigledno kod nekih ljudi stvorilo opasne iluzije.

Ova nova “pregrupisavanja”

Pošto je reč o onome što je prethodilo početku ruske “SVO “Specijalne vojne operacije” ili rata u Ukrajini, vredi se podsetiti, na primer, događaja u Kazahstanu u januaru 2022. godine. Masovni nemiri u susednoj državi Rusije, koja je tada bila saveznička i koja je imala ogromnu granicu sa Ruskom Federacijom mogli su da postanu veoma ozbiljan problem da su doveli do neustavne promene vlasti.

Rusija i druge članice ODKB su na ovaj izazov odgovorile iznenađujuće prijateljski i brzo, prvi i, po svemu sudeći, poslednji put, zajedničkim slanjem mirovnih snaga u Kazahstan radi održavanja reda i zakona. Mesec dana kasnije, 24. februara 2022, godine, predsednik Putin je dao naređenje da se započne “Specijalna vojna operacija” za pomoć narodu Donbasa, demilitarizaciju i denacifikovanje Ukrajine.

Takođe, iz nedavne prošlosti možemo da se podsetimo kako je režim predsednika Bašara el Asada u Siriji, prijateljski i saveznički Rusiji, pao za samo 12 dana. Svi njegovi neprijatelji su istovremeno krenuli u ofanzivu iz svih pravaca, a nije bilo ko da pruži pomoć spolja. Istovremeno je Izrael, je bukvalno dan pre početka operacije zauzimanja Golanske visoravni, zaključio primirje sa susednim Libanom, oslobodivši sebi ruke da deluje protiv Sirije.

Od onoga što se trenutno dešava, vredi pomenuti inicijativu Turske da počne postepeno povlačenje trupa iz severnog Idliba. Začudo, prethodila je inicijativa osnivača Radničke partije Kurdistana Abdulaha Odžalana, koji se 27. februara 2025. godine sastao sa predstavnicima prokurdske partije DEM i preko njih preneo pismo u kojem je pozvao svoje drugove da rasformiraju organizaciju i polože oružje.

Odžalan je u svom obraćanju istakao da je RKK nastala u uslovima kada su kršena prava Kurda i negirano njihovo postojanje, ali da se sada, smatra on, situacija promenila i došlo je vreme da se krene ka demokratizaciji turskog društva. Radnička partija Kurdistana je 1. marta ove godine saopštila da se slaže sa stavom svog oca osnivača i proglasila prekid vatre sa Turskom. Pa, dobro!

I sad se SAD povlače iz sukoba u Ukrajini, ostavljaljjući istu na brigu “briselskim jastrebovima”.

Prvi “Veliki rat” desio se u Evropi, da li će i novi “Veliki rat” početi na istom prostoru? Ostaje da vidimo, odnosno onaj ko to doživi i preživi pričaće o tom!

Ipak se rat, ne može voditi na dva fronta istovremeno.