У тренутку када сукоб на Блиском истоку улази у нову фазу ескалације, и полако се претвара у рат исцрпљивања, све више долази до изражаја један дубоки геостратегијски раскорак, не између противника, већ унутар самог колективног Запада.
Сједињене Државе, тачније председник Трамп, све отвореније говоре о потреби шире коалиције у наставку војне операције против Ирана. Порука из Вашингтона је јасна: овај сукоб се не посматра као ограничена криза, већ као питање глобалне безбедности, у којем НАТО савезници треба да преузму активнију улогу.
Амерички секретар рата, Пит Хегсет, додатно је нагласио да је неопходно „јединство савезника” и да је време да Европа покаже спремност да дели терет безбедности, не само у Украјини, већ и на Блиском истоку. У том контексту, Вашингтон практично позива на трансформацију НАТО-а из одбрамбеног у оперативно офанзивни савез у ширем географском оквиру.
Међутим, реакција Европе је, благо речено – резервисана.
Водећи европски лидери, укључујући највише одлучиоце Француске, Немачке, па чак и увек верне Пољске, али и других држава, јасно су ставили до знања да не постоји политичка воља за директно укључивање у војну операцију против Ирана. Уместо тога, инсистира се на дипломатским каналима, деескалацији и избегавању шире регионалне катастрофе.
Кључни разлог оваквог става лежи у процени ризика. За разлику од Сједињених Држава, које делују са дистанце и имају глобалну војну пројекцију, Европа је географски и економски далеко изложенија последицама конфликта.
Потенцијално затварање Ормуског мореуза, раст цена енергената, нови талас миграција и могућност терористичких напада, све су то сценарији које европске владе настоје да избегну.
Поред тога, постоји и дубљи, стратегијски фактор. Европске државе све чешће показују отпор према концепту аутоматског праћења америчке спољне политике. За разлику од периода након Хладног рата, данас Европа настоји да дефинише сопствене интересе, чак и када они нису у потпуности усклађени са Вашингтоном, али недовољно развијена сопствена војна компонента, успорава тај процес.
Тако се формира јасан парадокс: Америка жели ширење конфликта у циљу стратегијског, систематског притиска на Иран, док Европа жели његово ограничавање, из страха од неконтролисане ескалације.
У пракси, то значи да би Сједињене Државе у евентуалној операцији против Ирана могле да делују са ограниченом подршком савезника, ослањајући се пре свега на сопствене снаге и регионалне партнере.
Закључак је јасан: овај сукоб не открива само тензије на Блиском истоку, већ и све видљивије пукотине унутар западног савезништва.
И док ракете и носачи авиона дефинишу војни аспект кризе, управо овај политички раскорак може имати дугорочније последице, јер поставља питање које све више добија на тежини:
Да ли Запад и даље делује као јединствен блок, или улази у фазу у којој свака страна води сопствену геополитичку игру?