ДА ЛИ ГЛЕДАМО КАКО ТУРСКИ ПРЕДСЕДНИК ЕРДОГАН ПРЕУЗИМА СЕВЕРНУ СИРИЈУ?

У смелом потезу да, још једном, поврати велику снагу и утицај некада моћног Отоманског царства, које је било на врхунцу од касних 1400-их до средине 1500-их, турски председник Реџеп Тајип Ердоган има планове за тек палу сиријску нацију која је била под окрутним стиском режима породице Асад више од 60 година.

У подмуклој намери да прошири своју власт, Ердоган, који посматра северну Сирију као продужетак сопствене земље, не би требало да доживи превелик отпор, с обзиром на његове блиске везе са Абу Мухамедом ел Џуланијем, садашњим де факто лидером земље, који је заједно са својом групом Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ) збацио бруталног Асада.

Именовање нових северних сиријских лидера надгледа Турска, која има намеру да „контролише североисточни део Сирије богат нафтом“.

Колико год би ближе турско присуство било изазовно за јеврејску домовину, с обзиром на Ердоганову антипатију према Израелу, тај потез би такође значио разорни рат против курдског становништва, етничке припадности коју презире, а која случајно живи управо у области за коју се нада да ће преузети.

Пошто се очекује да ће америчке снаге регион напустити оног тренутка када Доналд Трамп положи заклетву као председник, мало шта ће спречити Ердогана да се усели и побрине се да његови пипци допру до што већег дела земље. Велика предност за Турску биће могућност неспутаног коришћења све нафте и гаса које може наћи у Медитерану. Ако се то догоди, неће проћи много времена пре него што друге арапске земље уђу у савез, стварајући монопол, стављајући остатак света у огроман неповољан положај.

То је разлог што Турска већ снабдева ратом разорену Сирију преко потребном робом и залихама, у настојању да је економски подржи. Њихов план је да обезбеде струју, као и да обнове оштећену инфраструктуру која је настала у последњих неколико месеци. Друга могућа промена могла би бити замена сиријске валуте са турском лиром, као и увођење турског језика у сиријске школе.

Милиони сиријских избеглица, који су побегли у суседну Турску, очекују да ће бити поново враћени у своју домовину, захваљујући турској влади. Непотребно је рећи да је једна од великих амбиција Турске да успостави војне базе широм земље, нешто што не би слутило на добро Израелу, земљи којој је Ердоган претио да ће нападнути још прошле године. Огорчен израелском војном одбраном покренутом против Хамаса, Ердоган је стао на страну терориста који такође деле сличне геноцидне аспирације.

Управо та фантазија, о поновном стварању изгубљене империје, подстиче све његове амбиције да освоји и контролише земљу која је управо ослобођена тираније. Али ако Џулани крене напред са Ердоганом, још једним деспотом, који жуди за апсолутном моћи, много, ако не и цела Сирија можда неће кренути у правцу слободе, самоуправе и људских права.

У том циљу, Ердоган није губио време, јер је Турска већ „створила де факто безбедносну зону на северној граници са Сиријом… зону која функционише као независна покрајина на турском језику са цивилном инфраструктуром попут путева и болница“.

Такав напад би олакшао његову способност да једним ударцем убије неколико мува– барем када су у питању Курди, па чак и Израелци. Шта би он могао имати бољу тачку гледишта од кретања на територију која је на удаљености од два његова највећа противника?

Сви ови узнемирујући догађаји би лако могли да натерају Израел да остане у Сирији много дуже него што је очекивао, јер би рањива, угрожена Сирија била зрела за избор, без присуства Израела. Упркос Џуланијевој тврдњи да не жели да се упушта у сукоб са Израелом, ништа не вреди што су њега и његове побуњенике „Турци обучавала и наоружавала више од једне деценије“, тако да би вероватно завршили као Ердоганови прокси борци , само као питање отплате. По иранском моделу, зашто би Турска била уплетена у рат када је неко други на располагању да ради прљави посао за њих?

Сви велики планови за које се Ердоган нада да ће финансирати и донети за Сирију, имају цену, коју ће сигурно очекивати у виду лојалности и потпуног поштовања његовог плана док настоји да „претвори Сирију у упориште сунитских исламиста под његовим покровитељством“.

Нико не може ни да замисли какве би последице све ово могло да има за Израел, који ће сада морати пажљиво и стратешки да размотри последице појачаног напора да преузме контролу над Сиријом. Утицај Турске на побуњенике, који су им дужни, могао би да постане још један узнемирујући фронт у рату коме се Израелу изгледа не назире крај.

Све ово долази у тренутку када су многи, унутар међународне заједнице, осудили израелску одбрану свог народа, цинично је етикетирајући као чин геноцида, што је резултирало тиме да је МКС (Међународни кривични суд) расписао налог за хапшење премијера Бењамина Нетањахуа , бившег министра одбране Јоав Галанта, па чак и израелске војнике, за које се може сматрати да су играли улогу у рату за који тврде да укључује ратне злочине. Већ су многе од 124 земље чланице МКС пристале да испоштују налоге за хапшење, ако било ко од тих израелских лидера и војника крочи на њихово тло.

Овај покушај преузимања такође се поклапа са новим долазећим америчким председником који је категорички изјавио да САД не би требало да буду укључене у стране ратове. У овом случају, међутим, ово не би био било какав страни рат. Улазак непријатељског тиранина, на пушкомет удаљености од Израела, у складу са нуклеарним Ираном, представља значајну претњу за јеврејску државу и треба га посматрати као озбиљно упозорење за цео регион.

Све што доводи Израел у опасност, сигурно ће утицати на САД које рачунају на нас да будемо стабилизацијска, демократска снага на Блиском истоку, са којом деле многе интересе. Можда је случајно што се бивши гувернер Мајк Хакаби спрема да преузме своју улогу израелског амбасадора, с обзиром на његову потпуну лојалност и заштитнички положај који је исказао према земљи коју воли – оној која је суштински повезана са његовом сопственом библијском вером.

У ствари, како ствари стоје, све више изгледа као да би Хакаби могао да се нађе са својим новим шефом, много раније него што је очекивао!