ЧЕТИРИ СЦЕНАРИЈА КАКО БИ СЕ МОГАО РАЗВИТИ СУКОБ ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ И РУСИЈЕ ДО 2030. ГОДИНЕ

Идеја о блиском партнерству, која карактерише политику Запада према Русији од краја Хладног рата, очигледно је пропала. Још увек не постоји кохерентна нова политика Русије

Сукоб између Русије и Украјине наставља да обликује дебату о европској безбедности после више од две и по године швјацарски сајт NZZ у свом тексту и напомиње да је руски председник Путин фебруара 2022 године прешао црвену линију и угрозио дотадашњи безбедносни поредак.

Да иронија буде већа аутор текста Улрлих Бекон наводи да је Путин како каже: “оспорио европски безбедносни поредак”, чији су централни основни принципи били неповредивост граница између суверених националних држава и забрана агресивног рата (Како је заборавио на агресију 19 чланица НАТО пакта на Савезну Републику Југославију???).

Аутор се ту није задржао него је отишао и корак даље па тако наводи да је Русија отишла корак даље у вођењу рата и сада води уместо агресорског и освајачки рат и да је декларисани циљ ратаокончање постојања независне украјинске нације и суверене украјинске државе.

“Тиме Русија напада темеље на којима почивају безбедност, просперитет и слобода Европе – поредак који је изграђен у западној Европи после Другог светског рата, а који је по завршетку Хладног рата усвојио исток континента, са НАТО-ом. и ЕУ као централним стубом”, пише Урлих Бекон.

Он наводи да рат радикално мења однос Европе са Русијом.

“Идеја о блиском партнерству, која карактерише политику Запада према Русији од краја Хладног рата, очигледно је пропала. Још увек не постоји кохерентна нова политика Русије. За сада се Европа, предвођена Вашингтоном, сложила око двојног приступа: подршке Украјини и санкција Русији”.

Како ће се у овим условима развијати односи са Русијом у наредним годинама? Аутор наводи четири сценарија која су замислива: директан сукоб са Русијом, текуће тензије, модус вивенди и промена режима у Русији. Временски хоризонт је 2030. година, односно средњорочна будућност.

ВОЈНИ ШЕНГЕН И МОБИЛНОСТ УСПЕШНО ТЕСТИРАНИ ОД РОТЕРДАМА ПРЕКО НЕМАЧКЕ ДО ПОЉСКЕ И ГРАНИЦЕ СА РУСИЈОМ! ВОЈНИ КОНВОЈИ ПРЕБАЦИВАЛИ ТРУПЕ, ТЕХНИКУ И РАТНИ МАТЕРИЈАЛ

1. Отворени сукоб са Русијом

Овај сценарио је најневероватнији, али истовремено изузетно важан за садашњост – јер описује могућу будућност коју садашње акције морају апсолутно спречити.

Русија се значајно наоружава, улажући велика средства у своје оружане снаге, а у томе је подржавају бројни партнери: из Кине посебно робом двоструке намене, из Ирана са дроновима и балистичким пројектилима, из Северне Кореје са муницијом и другим ратом – основна добра.

Истовремено, Путин је више пута јасно ставио до знања да га не занима само Украјина, већ и доминантан положај у источној и источно-централној Европи.

Фронтални напад Русије је најмање вероватна опција. Међутим, изазивање инцидента је у домену могућности; Русија би могла да изврши инвазију под изговором да штити етничке Русе. То би на тај начин приморало државе НАТО-а да или војно одговоре или да нереаговањем открију неваљаност обећања о заштити НАТО-а – и тако ослаби европску безбедност. То би у будућности отворило додатне могућности за Русију.

Москва би могла да предузме овај корак да испровоцира слабост Запада – или њена појава. Нејединство на Западу и нова руска политика, на пример након прекида ватре у Украјини, која се ослања на нове понуде Москви, могу се посматрати као слабост.

Како би се овај сценарио могао развити зависиће од реакције Запада. Одлучан, брз отпор могао би обуздати сукоб и задржати га на нивоу „инцидента“. Дуже оклевање би, међутим, омогућило Русији да забије клин у савез – између земаља источне и северне Европе које су одлучне да зауставе руску експанзију, макар и по високој цени, и оних земаља које траже моћно-политичку направљен компромис са Русијом.

2. Трајне напетости

Други сценарио за наредних неколико година био би наставак тензија на садашњем нивоу. Русија наставља да напада Украјину, постоје периоди појачаног ратовања и затишја, могуће у виду прекида ватре. Међутим, обе стране и даље виде прилику да добију рат. Због чега не одустају.

Истовремено, Русија удвостручује свој хибридни рат против Запада, уз дезинформације и пропаганду, као и повремене нападе који су прикривени. Посебно велики притисак врши на Грузију и Молдавију и наставља постепену анексију Белорусије.

Запад остаје неодлучан у подршци Украјини: даје довољно да Украјина не одустане и настави да пружа отпор Русији, али недовољно да би добила рат.

3. Нови модус вивенди

Могуће је да ће Запад у потпуности подржати Украјину. Након прекида ватре, Украјина би била толико војно обезбеђена од Запада да би за Русију било безнадежно да настави рат.

Запад гради украјинске оружане снаге и снабдева оним што је потребно. Јер Украјина сада има поуздане безбедносне гаранције, инвеститори долазе у земљу, избеглице се враћају, а Украјина се опоравља. У исто време, Грузија и Молдавија су заштићене од руског преузимања.

То значи да Русија губи своју војну опцију у свом западном суседству. Иако може да настави да спроводи хибридне операције, то ће бити одвраћано јер Запад јача своје оружане снаге и нуди се као поуздан партнер земљама у региону.

Остају тензије између Русије и Запада. Али јасно разграничење такође омогућава Западу да даје понуде Русији – без угрожавања њене јасне позиције у областима безбедности и одбране.

4. Промена режима у Русији

Четврти сценарио је мало вероватан. Путинов наследник би вероватно наставио својим курсом. Међутим, нејасно је да ли ће он ускоро имати сличан ниво моћи и моћи да контролише земљу једнако ефикасно као Путин. Могуће је да Путинов наследник не би имао капацитет да брине о освајању суседних земаља јер би прво морао да консолидује власт код куће.

Могуће је да ће доћи не само до промене лидерске позиције, већ и до промене режима – и да ће опет преовладати либералније позиције. Као што је био случај после Стаљинове смрти 1953. године, у Москви би могло поново доћи до отопљења, а са њом и могућности за отварање према Западу.

У таквом случају, Запад би морао да уложи напоре да Русији да нове понуде сарадње и интеграције – а да, као што је то био случај након завршетка Хладног рата, не затвара очи или два на питања територијалног интегритета и суверенитет руских суседа. Предуслов сарадње мора бити јасно одрицање од империјалних амбиција.

Утицај Запада

Запад се мора припремити за низ могућих сценарија. Оно што се дешава у Русији не може се контролисати споља. Али Запад је у стању да обликује стратешко окружење у коме Русија делује, што заузврат утиче на саму Русију.

Што јасније Запад одбацује покушај Москве да употреби војну силу и хибридни рат како би повратио доминантну позицију моћи у источној и источно-централној Европи, већа је вероватноћа да ће Русија одустати од овог пројекта. Јер земља има мање енергетских ресурса од Европе.

Одбрана и одвраћање су централни за самопотврђивање Европе против новог руског империјализма. Сигурне границе чине добре комшије. Ако Европа жели да живи у миру са експанзионистичком Русијом, мора показати чврстину и одлучност и уложити у своје оружане снаге. То се не може постићи дипломатијом, пријатељским речима и прилагодбом, што се последњих година изнова и изнова показује. Европа мора да обликује однос снага у своју корист.