U središtu zabrinutosti Turske leži kurdsko pitanje.
Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan istakao je potrebu da se novoj sirijskoj administraciji pruži prilika da se suoči sa pitanjem kurdskih militanata koji deluju unutar njenih granica. On je istakao da turske snage neće oklevati da deluju odlučno ako ovo pitanje ostane nerešeno. Nedavni kolaps režima predsednika Bašara el Asada – koji su dovele pobunjeničke frakcije, od kojih su neke dobile značajnu podršku od Ankare – stavio je u centar pažnje insistiranje Turske na raspuštanju i proterivanju kurdske YPG milicije.
Turska post-Asadova vizija za Siriju prepliće strateške imperative, ekonomske aktivnosti i bezbednosne prioritete. Sa granicom koja se proteže preko 900 kilometara, Ankara doživljava stabilnost svog južnog suseda kao ključnu za svoju sopstvenu. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je artikulisao ovo osećanje, izjavivši da, iako drugi mogu da vide mir u Siriji kao neobavezan, za Tursku on ostaje neophodan. Godinama je stav Turske protiv Asadovog režima kombinovao ideološku opoziciju sa proračunatom strategijom. Pad režima sada nudi Ankari šansu da redefiniše svoj uticaj, zaštiti svoje granice i ojača svoje uporište na Bliskom istoku. Sarađujući sa rukovodstvom Sirije u nastajanju, Turska nastoji da preoblikuje svoje regionalne odnose i da se uspostavi kao ključna sila među arapskim državama.
U središtu zabrinutosti Turske leži kurdsko pitanje. YPG , koju Ankara smatra produžetkom PKK—grupe odgovorne za decenije pobune—vidi se kao egzistencijalna pretnja. Kampanje PKKdovele su do desetina hiljada mrtvih, što je podstaklo odlučnost Turske da ukloni uticaj YPG. Međutim, ovaj napor je komplikovan ulogom YPG kao ključnog američkog saveznika protiv Islamske države. Dok se Ankara nada da će se nova sirijska administracija pozabaviti ovim izazovom, avet jednostrane turske vojne akcije se nazire, rizikujući dalju nestabilnost u regionu.
Na domaćem planu, Turska se bori sa izazovima koje postavlja prihvatanje preko 3,5 miliona sirijskih izbeglica, što je najveća takva populacija na svetu. Iako je ovaj humanitarni poduhvat stekao globalno priznanje, takođe je izazvao značajne političke i društvene tenzije. Ekonomski pritisci i rastuće raspoloženje protiv izbeglica pojačali su pozive za repatrijaciju. Neke lokalne vlasti u Turskoj počele su da olakšavaju povratak pružanjem logističke podrške. Ipak, prerano vraćanje izbeglica u nestabilnu Siriju rizikuje da izazove dalje nemire i ugrozi napore za postizanje trajnog mira. Efikasna rešenja zahtevaju koordinisane međunarodne napore, ulogu koju Turska želi da ostvari.
Obnova Sirije, za koju se procenjuje da košta stotine milijardi dolara, predstavlja Turskoj i mogućnosti i izazove. Uz snažan građevinski sektor i široku trgovinsku mrežu, Ankara je u dobroj poziciji da predvodi napore u obnovi. Planovi za obnovu kritične infrastrukture, uključujući puteve, aerodrome i energetske sisteme, naglašavaju spremnost Turske da preuzme odgovornost. Štaviše, njegova partnerstva sa zalivskim državama kao što su Katar, Saudijska Arabija i UAE bi mogla da olakša značajna ulaganja u oporavak Sirije, dodatno učvrstivši uticaj Turske. Međutim, ove ambicije bi se mogle suočiti sa odbijanjem Irana, Rusije i drugih zainteresovanih strana u oblikovanju budućnosti Sirije.
Turska strategija u Siriji nosi duboke implikacije na regionalnu stabilnost i njene odnose sa globalnim silama. Njena težnja za ekskluzivnom ekonomskom zonom (EEZ) sa Sirijom odražava sličnu inicijativu sa Libijom 2019. godine, čiji je cilj jačanje pomorskih potraživanja u istočnom Mediteranu. Iako ovi potezi poboljšavaju poziciju Turske, rizikuju da intenziviraju sporove sa Grčkom, Kiprom i Evropskom unijom. U međuvremenu, sve veće vojno prisustvo Izraela u južnoj Siriji predstavlja dodatnu složenost, jer Ankara takve akcije posmatra kao direktnu pretnju svojoj bezbednosti i uticaju. Istovremeno, Turska mora da upravlja svojim delikatnim odnosima sa Iranom, čije ambicije u post-Asadovskoj Siriji mogu biti u suprotnosti sa ciljevima Ankare.
U globalu, politika Turske u Siriji mogla bi da zaoštri njen ionako slab odnos sa Sjedinjenim Državama, posebno ako Vašington nastavi da podržava kurdske snage. Nasuprot tome, potencijalna uloga Ankare kao posrednika između novog rukovodstva Sirije i međunarodnih aktera mogla bi da podigne njen status kritične regionalne sile. Uprkos ovim izgledima, Turska se suočava sa značajnim preprekama, uključujući fragmentiranu prirodu sirijske opozicije, duboko ukorenjene sektaške podele i rizik od pogoršanja nestabilnosti vojnim intervencijama.
Uspostavljena ekspertiza Turske u razvoju infrastrukture – od puteva do zdravstvenih ustanova – pozicionira je kao nezamenljivog partnera u obnovi Sirije. Zajednički poduhvati sa zalivskim zemljama poput Katara i Saudijske Arabije, zajedno sa evropskim silama kao što je Nemačka, mogli bi da mobilišu ogromne resurse potrebne za ovaj zadatak. Takva partnerstva ne samo da bi pomogla stabilizaciji Sirije, već bi i ojačala ekonomske veze i regionalni položaj Turske. Što se tiče osetljivog pitanja kurdskih odnosa, pomeranje ka pregovorima i uključivanju u odnosu na vojnu akciju moglo bi da redefiniše ulogu Ankare. Diplomatskim rješavanjem ovih tenzija ublažile bi se zategnuti odnosi sa Sjedinjenim Državama, ključnim saveznikom u NATO.
S obzirom da je Asadova vladavina sada poglavlje prošlosti, sledeća faza Sirije će u velikoj meri odražavati izbore Turske, koji su spremni da utiču na narativ u regionu. Balansiranje njenih bezbednosnih potreba, ekonomskih ciljeva i geopolitičkih ambicija zahteva proračunatu i fleksibilnu strategiju. Put koji Ankara izabere u ovom osetljivom scenariju će oblikovati njenu poziciju u Siriji i odjekivati na Bliskom istoku u godinama koje dolaze. Sposobnost Turske da se pojavi kao stabilizirajući uticaj ili izvor nesloge leži u pronalaženju prave ravnoteže između ambicije i pragmatizma.