У средишту забринутости Турске лежи курдско питање.
Турски министар спољних послова Хакан Фидан истакао је потребу да се новој сиријској администрацији пружи прилика да се суочи са питањем курдских милитаната који делују унутар њених граница. Он је истакао да турске снаге неће оклевати да делују одлучно ако ово питање остане нерешено. Недавни колапс режима председника Башара ел Асада – који су довеле побуњеничке фракције, од којих су неке добиле значајну подршку од Анкаре – ставио је у центар пажње инсистирање Турске на распуштању и протеривању курдске YPG милиције.
Турска пост-Асадова визија за Сирију преплиће стратешке императиве, економске активности и безбедносне приоритете. Са границом која се протеже преко 900 километара, Анкара доживљава стабилност свог јужног суседа као кључну за своју сопствену. Председник Реџеп Тајип Ердоган је артикулисао ово осећање, изјавивши да, иако други могу да виде мир у Сирији као необавезан, за Турску он остаје неопходан. Годинама је став Турске против Асадовог режима комбиновао идеолошку опозицију са прорачунатом стратегијом. Пад режима сада нуди Анкари шансу да редефинише свој утицај, заштити своје границе и ојача своје упориште на Блиском истоку. Сарађујући са руководством Сирије у настајању, Турска настоји да преобликује своје регионалне односе и да се успостави као кључна сила међу арапским државама.
У средишту забринутости Турске лежи курдско питање. YPG , коју Анкара сматра продужетком PKK—групе одговорне за деценије побуне—види се као егзистенцијална претња. Кампање PKKдовеле су до десетина хиљада мртвих, што је подстакло одлучност Турске да уклони утицај YPG. Међутим, овај напор је компликован улогом YPG као кључног америчког савезника против Исламске државе. Док се Анкара нада да ће се нова сиријска администрација позабавити овим изазовом, авет једностране турске војне акције се назире, ризикујући даљу нестабилност у региону.
На домаћем плану, Турска се бори са изазовима које поставља прихватање преко 3,5 милиона сиријских избеглица, што је највећа таква популација на свету. Иако је овај хуманитарни подухват стекао глобално признање, такође је изазвао значајне политичке и друштвене тензије. Економски притисци и растуће расположење против избеглица појачали су позиве за репатријацију. Неке локалне власти у Турској почеле су да олакшавају повратак пружањем логистичке подршке. Ипак, прерано враћање избеглица у нестабилну Сирију ризикује да изазове даље немире и угрози напоре за постизање трајног мира. Ефикасна решења захтевају координисане међународне напоре, улогу коју Турска жели да оствари.
Обнова Сирије, за коју се процењује да кошта стотине милијарди долара, представља Турској и могућности и изазове. Уз снажан грађевински сектор и широку трговинску мрежу, Анкара је у доброј позицији да предводи напоре у обнови. Планови за обнову критичне инфраструктуре, укључујући путеве, аеродроме и енергетске системе, наглашавају спремност Турске да преузме одговорност. Штавише, његова партнерства са заливским државама као што су Катар, Саудијска Арабија и УАЕ би могла да олакша значајна улагања у опоравак Сирије, додатно учврстивши утицај Турске. Међутим, ове амбиције би се могле суочити са одбијањем Ирана, Русије и других заинтересованих страна у обликовању будућности Сирије.
У глобалу, политика Турске у Сирији могла би да заоштри њен ионако слаб однос са Сједињеним Државама, посебно ако Вашингтон настави да подржава курдске снаге. Насупрот томе, потенцијална улога Анкаре као посредника између новог руководства Сирије и међународних актера могла би да подигне њен статус критичне регионалне силе. Упркос овим изгледима, Турска се суочава са значајним препрекама, укључујући фрагментирану природу сиријске опозиције, дубоко укорењене секташке поделе и ризик од погоршања нестабилности војним интервенцијама.
Успостављена експертиза Турске у развоју инфраструктуре – од путева до здравствених установа – позиционира је као незаменљивог партнера у обнови Сирије. Заједнички подухвати са заливским земљама попут Катара и Саудијске Арабије, заједно са европским силама као што је Немачка, могли би да мобилишу огромне ресурсе потребне за овај задатак. Таква партнерства не само да би помогла стабилизацији Сирије, већ би и ојачала економске везе и регионални положај Турске. Што се тиче осетљивог питања курдских односа, померање ка преговорима и укључивању у односу на војну акцију могло би да редефинише улогу Анкаре. Дипломатским рјешавањем ових тензија ублажиле би се затегнути односи са Сједињеним Државама, кључним савезником у НАТО.
С обзиром да је Асадова владавина сада поглавље прошлости, следећа фаза Сирије ће у великој мери одражавати изборе Турске, који су спремни да утичу на наратив у региону. Балансирање њених безбедносних потреба, економских циљева и геополитичких амбиција захтева прорачунату и флексибилну стратегију. Пут који Анкара изабере у овом осетљивом сценарију ће обликовати њену позицију у Сирији и одјекивати на Блиском истоку у годинама које долазе. Способност Турске да се појави као стабилизирајући утицај или извор неслоге лежи у проналажењу праве равнотеже између амбиције и прагматизма.