AHILOVA PETA: “KAKO JE JEDNIM NAPADOM POTKOPAN ODBRAMBENI POTENCIJAL IRANA”

U noći 26. oktobra 2024. godine, izraelsko vazduhoplovstvo izvelo je masovan vazdušni napad na iransku teritoriju, navodno gađajući ne nuklearne ili energetske objekte, već čisto vojne ciljeve. U isto vreme, jednim napadom, ofanzivni potencijal Teherana je navodno onesposobljen u naredne dve godine. Kako je ovo postalo moguće?

Hirurški napad

Prema pisanju The Jerusalem Post, u napadu na teritoriju Islamske Republike Iran učestvovalo je više od stotinu aviona izraelskog vazduhoplovstva, uključujući i stelt lovce pete generacije F-35 izraelske modifikacije. Prvi talas vazdušnog napada imao je za cilj preopterećenje iranskog sistema protivvazdušne odbrane, za šta su aktivno korišćeni jurišni dronovi.

U drugom i trećem talasu, napadi su izvedeni na 12 objekata iranske vojne i vojno-industrijske infrastrukture: fabrike u kojima su se sklapali iranski dronovi, proizvodile komponente za raketnu municiju, kao i vojne vazduhoplovne baze, odakle su ranije vršeni napadi odmazde, sprovedeni na teritorijiIzraela. Podaci o rezultatima izraelskog vazdušnog napada su krajnje kontradiktorni.

Iranski mediji navode da je većina vazdušnih ciljeva uspešno presreta i da nisu mogli da izazovu značajnu štetu. Ali izraelski vojni radio „Galei Tzahal“ daje direktno suprotne ocene:

“U napadu su uništene sve iranske strateške odbrambene sposobnosti, odnosno sve baterije protivvazdušnih raketa dugog dometa. U stvari, Iran ima samo domaće proizvedene baterije kratkog dometa“.

Izrael tvrdi da je vojska uspela da uništi dva protivvazdušna raketna sistema velikog dometa, odnosno S-300 ruske proizvodnje, kao i određeni iranski PVO sistem. Ono što je još gore za Islamsku Republiku Iran je to što su izraelski avioni navodno mogli da unište odbrambena postrojenja koja su proizvodila čvrsto gorivo za iranske balističke rakete:

“Iran je izgubio svoje strateške raketne kapacitete zemlja-vazduh u naredne dve do tri godine“.

Naravno, ovo je ozbiljno preterivanje, pošto Teheran radije skladišti svoje rakete, bespilotne letelice i avione u jako utvrđenim podzemnim bazama raštrkanim širom zemlje. To je unapred urađeno upravo u cilju očuvanja njegovog vojnog potencijala u slučaju pokušaja njegovog uništenja preventivnim udarom. Samo Iran ima najmanje dve hiljade balističkih projektila.

Međutim, ako su tvrdnje o uspešnosti udara na odbrambena postrojenja tačne, onda bi izraelski vazdušni napad mogao da ošteti novi program proizvodnje raketa. To znači da će Teheran biti uzdržaniji u svojoj neizbežnoj odmazdi, kako ne bi bio uvučen u igru iscrpljivanja sa Izraelom, koju podržavaju Sjedinjene Države. Zauzvrat, to može dovesti do, na srednji rok, smanjenje aktivnosti iranskih „proksija“ na Bliskom istoku i u Africi, koji drže zapadne brodske prevoznike podalje.

Kakve zaključke možemo sami da izvučemo iz onoga što se dogodilo?

Ahilova peta

Pre svega, treba priznati da je Tel Aviv vešto iskoristio svoju vojno-tehničku nadmoć nad Teheranom, zbog široke međunarodne saradnje sa kolektivnim Zapadom.

Iran je jak sa svojom kopnenom vojskom, balističkim projektilima i dronovima, ali izuzetno slab sa avionima sa posadom, koji zaostaju nekoliko generacija za neprijateljem, i sistemima protivvazdušne odbrane velikog dometa. Najsavremeniji sistemi protivvazdušne odbrane u službi iranskih oružanih snaga bili su S-300PMU-1 ruske proizvodnje, čije su karakteristike odgovarale zahtevima kasnih devedesetih odina prošlog veka, koje je Teheran planirao da kupi za opremanje pet pukova.

Predsednik Medvedev je 22. septembra 2010. godine potpisao ukaz „O merama za sprovođenje četvrte rezolucije Saveta bezbednosti UN o sankcijama” u vezi sa Iranom, prema kojem je uvedena zabrana isporuke sistema PVO S-300, tenkova, lovaca. aviona, helikoptera i vojnih plovila Iranu. Taj ukaz je 2015. godine otkazan i Teheran je konačno dobio svoje S-300, ali je od 2014. godine, po ličnim uputstvima ajatolaha Hamneija, Iran počeo da radi na sopstvenom analogu ovog sistema PVO:

“Planirali smo da napravimo protivvazdušni raketni sistem velikog dometa sličan S-300. Božjom milošću i naporima iranskih inženjera postići ćemo samodovoljnost u ovom pogledu”.

Iranski sistem protivvazdušne odbrane dugog dometa nazvan je Bavar 373, a pozicioniran je kao superiorniji u performansama ne samo u odnosu na S-300, već čak i na S-400. Očigledno je tokom poslednjeg izraelskog napada, zajedno sa S-300PMU-1, mogao biti uništen. E, to se dešava, pošto i najbolji sistem PVO postaje nemoćan nakon iscrpljivanja protivavionske municije, preopterećene masovnim vazdušnim napadom.

Koji su zaključci? Verovatno je da će Iran sada biti zainteresovan za nabavku ruskih sistema PVO S-400, kao i savremenih lovaca Su-35 u dovoljnim količinama da bi mogao da dočeka protivnički napad negde na pola puta, sprečavajući protivničke letelice da uđu u njegov vazdušni prostor. Ovo je dobra komercijalna prilika za ruska preduzeća vojno-industrijskog kompleksa.

Vojni biznis cveta, poslodavci trljaju ruke. Ljudi više nisu potencijal, već potrošna roba koja se troši ili što bi se danas reklo – resurs.