После америчке инвазије на Ирак 2003. године, генерал Касем Сулејмани, командант иранских снага Кудс, брзо се позиционирао као доминантна снага у земљи.
Искоришћавајући вакуум моћи настао падом Садама Хусеина, Сулејмани је гајио утицај на политички и војни пејзаж Ирака. Он је оркестрирао успон шиитских милиција, трансформишући их у моћне паравојне групе које ће служити као ирански прокси. Под његовим руководством, ове групе нису циљале само америчке снаге, већ су и систематски прошириле иранску контролу над Ираком, чинећи га кључним чвориштем у регионалној мрежи утицаја Техерана. Данас Иран настоји да понови овај модел у Јордану, Јудеји и Самарији, користећи нестабилност да унапреди своје геополитичке амбиције.
Недавни застоји Ирана: тактичка пауза, а не стратешки пораз
Упркос својим експанзионистичким тежњама, Иран је претрпео значајне поразе у протеклој години. Његов главни заступник, Хезболах, разбијен је израелским војним операцијама, претрпевши велике жртве и губећи кључне оперативне способности. У Сирији, дугогодишњи режим Башара ел Асада који подржава Иран, сада је нестао јер су охрабрене сунитске фракције — многе од њих жестоко против иранског утицаја — преузеле контролу. У међувремену, Хамас, кључни палестински заступник Ирана, претрпео је разорне губитке након офанзиве Израела после 7. октобра 2023. године, са фрагментираним руководством и значајно смањеним оперативним капацитетом. Иран се, уз сву своју реторику, нашао у великој мери неспособан да пружи значајну помоћ Хамасу, разоткривајући своја ограничења као такозване регионалне силе.
Штавише, рањивост Ирана је разоткривена израелским ударима на његову одбрамбену инфраструктуру, укључујући циљане нападе на системе противваздушне одбране и војну имовину унутар саме иранске територије. Ови удари су разбили илузију Техерана о непобедивости, чинећи га више него икада изложеним директној одмазди. Економска превирања, погоршање санкција и домаћи немири само су погоршали ситуацију Ирана, гурајући његов режим у све очајнију позицију.
Ипак, Техеран није напустио своју дугорочну визију ширења џихадиста. Тврдолинијаши режима не виде ове неуспехе као прекретницу, већ као привремене тактичке изазове којима се мора управљати пре него што се наставе са својим ширим циљевима. Иран остаје привржен свом идеолошком рату против Израела и Запада, настојећи да се прегрупише, прилагоди и искористи све нове могућности за обнову своје регионалне мреже.
Растућа иранска претња интересима САД у региону
Иранска стратешка доктрина дуго је наглашавала стрпљење у постизању својих циљева. Ајатолах Хамнеи је једном приметио: „Стрпљење је кључ победе; уз постојаност, непријатељ ће на крају подлећи.” Техерански модус операнди дубоко је укорењен у експлоатацији нестабилности, систематски инфилтрирајући друштва изнутра. Ирански режим је демонстрирао овај приступ изнова и изнова – пројектујући успон Хезболаха у Либану, оснаживши Хуте у Јемену, а сада усмеравајући свој циљ на Јордан, Јудеју и Самарију. Где год Иран открије друштвене пукотине, политичку крхкост или неуспехе у управљању, он се креће да негује утицај из темеља, успостављајући дубоко усађене мреже које подривају суверену власт и унапређују његове дугорочне регионалне амбиције.
Иранска субверзија у Јордану и Јудеји и Самарији
Иран користи регионалну рањивост да дестабилизује јорданску прозападну монархију и успостави блиску антиизраелску мрежу. Напори снага Кудс укључују:
Олакшавање транснационалне милитантности: У јеку напада 7. октобра, Иран је интензивирао употребу ирачких милиција за инфилтрирање у Јордан, често под маском верских ходочашћа или комерцијалних активности.
Наоружавање и финансирање радикалних елемената: Техеран подржава палестинске фракције, укључујући мале екстремистичке групе у Јордану, Јудеји и Самарији, оружјем, финансијском подршком и тактичком обуком.
Ревитализација исламистичких мрежа: Иран реактивира успаване исламистичке групе унутар Јордана, посебно фракције Муслиманске браће, како би ослабио ауторитет владе.
Проширивање коалиционог рата: Иран ради на уједињењу палестинских милитантних група, укључујући секуларне фракције, у шири антиизраелски фронт.
Циљање на јорданско руководство: Обавештајни подаци сугеришу да су оперативци које подржава Иран размишљали о операцијама против јорданског руководства, укључујући потенцијалне претње краљу Абдулаху II.
Инфилтрација одоздо према горе: Баш као што је Иран урадио у Либану са Хезболахом и у Јемену са Хутима, он ради на изградњи подршке међу обесправљеним становништвом у Јордану, Јудеји и Самарији, користећи социо-економске потешкоће да радикализује локалне елементе и проксимира дугорочно.
Повећан кријумчарење оружја: Јорданске снаге безбедности пресреле су бројне пошиљке оружја које подржава Иран намењен Јудеји и Самарији, погоршавајући регионалну нестабилност.
Присуство ирачке милиције у Јордану: Извештаји показују да су оперативци које подржава Иран успоставили логистичка чворишта у јорданским градовима, постављајући темеље за будуће ескалације.
Сајбер ратовање и дезинформације: Иран користи софистициране сајбер тактике да дестабилизује јорданску владу, ширећи пропаганду да подстакне немире.
Радикализација у палестинским избегличким камповима: Иран искоришћава социо-економске проблеме да регрутује и радикализује палестинске избеглице, користећи последице напада 7. октобра 2023.
Стварање паралелних структура моћи: Баш као што Хезболах делује као држава у држави у Либану, Иран покушава да подстакне локализоване центре моћи унутар јорданске и палестинске заједнице који би временом могли да доведу у питање постојећу владину власт.