Долазак Ударне групе носача авиона УГН-2 Ајзенхауре на челу са носаче авиона USS Dwight D. Eisenhower (CVN-69) класе Нимиц, а сада и нуклеарне подморнице носача крстарећих ракета USS Florida (SSGN-728), који су се запутили у Персијски залив означиће узбуну у Ирану.
Иначе иранске војне власти већ су због тога дуж целе обале Персијског залима од Ормуза до Басре припаднике Револуционарне гарде Пасдарана ставили у стање припавности пре свега ракетне једнице, а сада и посаде радара Обалског осматрања и јављања ОСОЈ.
Персијски залив и Ормуски мореуз постају нова кључна тачка фокуса криза. Сада због нараслих тензија опет се вратила у игру прича, како би Иран могао да блокира поморски саобраћај кроз Ормуски теснац и какве би то последице на свет имало приказаћемо у наставку текста.
Војногеографски положај Перзијског залива
Персијски односно Арапски залив смештен је у југозападној Азији, који се дубоко усеца у копно. Смештен између Иранске висоравни на истоку и Арабијског полуострва на западу, стратешки значај добио је после Другог светског рата и проналаска великих резерви нафте у том региону.
Дужина залива износи 900 км, ширина варира од 180 до 320 км, а површина износи 240.000 квадратних метара. Клима у заливу је сутропска, просечне температуре ваздуха у јулу месецу износе око 33 стeпена целзијусових, а у јануару од 14 до 20 степени целзијусових.
Падавине на југу износе 100-170 мм годишње, а на северу 316 мм годишње. Лети су у овом заливу веома чести северни ветрови које прате пешчане магле, просечне температуре мора су у авгусут око 34 степена, а у фебруару од 15 до 21 степен.
Сланост мора износи 40 промила, а најмања измерена је на ушћу реке Шат-ел Араб где износи 30 промила.
У време Ирачко-Иранског рата од 1980. до 1988. године од виталног значаја поред речне, северне од виталног значаја била је јужна операцијска зона којој је припадао Ормуз, који је током „Танкерског рата“ омогућио да са острва и обале Иранци прате улазно-излазни поморски саобраћај и да у случају потребе предузимају бочна дејства да блокирају мореуз. То омогућују поморске базе Бандар Абас ( смештена главнина иранске подморничке флоте), острво Кешм,Хенгхам и Ларак. Велики значај имају острва Велики и Мали Тумб и Козије острво који су заправо пучинска острва.
Са апекта употребе и ангажовања поморских снага Персијски залив је погодан за употребу свих лаких поморских снага и оружја осим за велике и средње подморнице за које је преплитак. Залив погодује да се употребљавају све врсте авијације.
Специфичност овог подручија појачава и положај државе Оман чија територија у виду издуженог крила улази у сам Ормуз. Стратешку важну тачку представља рт Мусандаму који доминира на улазу у залив. Ширина мореуза између Ирана и Омана износи 33 км.
Бродови на уласку у залив плове северном рутом, а кад излазе јужном која пролази поред острва Абу Муса ( откриверна нафта) Мали и Велики Тумб које је Техеран узео под своју контролу пре стицања независности Уједињених Арапских Емирата, где је затим подигао своје војне базе.
Ормуски мореуз је иначе стратешки левак преко кога сваки дан на светски трг одлази петина светске производње нафте.
Иранска претња затварањем мореуза и спречавањем бродског саобраћаја практично би Перзијски залив одрезало од остатка света што би за последицу имало скок цена нафте, прекид протока нафте што би за светску економију која зависи од нафте имало веома озбиљне последице.
Како је могуће извести блокаду ?
Када се погледа географски положај и тактика иранских поморских снага видљиво је да се блокада може извести на неколико начина: потапањем танкера и посредним заустављањем поморског саобраћаја, употребом противбродских ракета, подморница са суперкавитацијским торпедима типа Шквал руске производње, јуришним и ракетним чамцима и минирањем.
Пентагон је раније предвиђао (2012) да ће Иранци можда ићи на блокаду минирања мореуза и да то планирају извести са око 300 морских мина,а иранска морнарица технички је оспособљена и опремљена да неопажено изведе минирање мореуза, а да то не буде примећено.
Зато се и предвиђа да ће Иран употребити Асиметрични начин рата полазећи од искуства са употребом мина за време „Танкерског рата“ од 1984 до 1988. Разлог зашто се значај придаје минама је то што ово нискотехнолошко оружје способно је потопити или направити штету на броду (1988 године америчком броду морска мина направила је штету у висни од 96 милиона долара).
У овом случају морске мине за Иранце нису офанзивно већ дефанзивно оружје које служи за спречавање приступа бродова у одређени простор као и непријатељска померања тј приступ одређеним критичним просторима.
Американци у овом случају могу се суочити са изненадним наиласком на минска поља на очекиваним и неочекиваним правцима удара.
Минирање Хормуза од нападача захтеваће додатно ангажовање противминских средства и време, што омогућује Иранцима спопсобност да изведу различите против-нападе јер имају предност домаћег терена што омогућава извођење асиметричног рата.
Иран важи за једну од 25 држава света која сам производи морске мине, а технологија потиче из Русије, Кине и Северне Кореје ( слободно пливајуће мине са Херзовим роговима најстарије и наједноставније морске мине, контактне – сидрене мине које се налазе испод површине мора и подводне које леже на дну мора и веома их је тешко открити).Иран према неким проценама има око 3.000-5.000 комада мина, што ову државу сврстава на четврто место у свету по броју морских мина после Русије, САД и Кине.
Иранци највише користе мине кинеске производње ЕМ-11,ЕМ-31 и ЕМ-52 које американци означавају као најопасније. Наиме ради се о високо технолошки развијеним морским минама, посебно ЕМ- 52 јер је у питању пењајућа мина која лежи на дну мора док не препозна брод преко сензора, када лађа наиђе на мину, она се активира испаљивањем ракете са великом брзином која погађа труп брода тј експлодира у његовој непосредној близини, а резултат је потапање. ЕМ-52 поседује
140 кг експлозива, највећа дубина на којој се може поставити је 110м и ради се о акустичној мини, ЕМ 31 је дубинска са 160 кг експлозива поставља се на дубину од 200 м, а ЕМ 11 је морска мина за мање дубине од 5 до 30 метара поседује 300 кг експлозива и у питању је акустична, магнетна мина која делује на притисак.
Американци у својим извештајима сматрају да би постављање мина ЕМ-52 на пловни пут у Хормузу имало осим физичког ефекта на бродове велики психолошки учинак на њихову морнарицу као и трговачке флоте заливских земаља.
Подморнице као средство блокаде
Осим морских мина којима Иран посвећује велику пажњу у блокади Ормуског мореуза као још један вид блокаде представљају подморнице. Ту се пре свега мисли на 3 подморнице класе Кило руске производње стациониране у бази Бандар Абас. Иранци их сврставају у офанзивна пловна средства која ће у случају блокаде борбена дества изводити ван Перзијског залива и Хормуза у водама Индијског океана пошто сам залив је преплитак за употребу великих и средњих подморница.
Иранаци у блокади самог залива највише ће се ослањати на диверзантске подморнице класе Гадир ( произведено око 20 комада). Ради се наиме о модернизованим севернокорејским подморницама класе «Југо» које по сличности поморских стручњака личе на наше диверзантске подморнице класе УНА с тим што су дуже поседују две торпедне цеви имају могућност ношења 8 до 16 мина. Овде треба споменути и подморнице класе „Наханг“ домаће иранске производње а осим за полагање мина користе се као подршка и за превоз подводних
диверзаната чија се такође очекује улога. Иначе ове подморнице носе суперкавитацијска торпеда руске производње типа « шквал» која имају 100% ефикасност у потапању бродова.
Велики проблем иранске морнарице представља површинска флота бродова која потиче са краја 60 тих и средине 70 тих година 20 века , ради се о британским корветама. Ту је и флота торпедних, ракетних и извиђачких чамаца опремљена кинеским противбродским ракетам ( Ц-801, Ц-802, Раад, Ноор, Наср-1, Косар, СМ-35, СМ-90 СМ- 200 и 300 који би се употребљавале са копнених лансера . Иран велике наде полаже управо у батерије ракета обала море.
Пасдарани у блокади
Велики допринос и значај евентуалној блокади Хормуза допринели би Револуционарни гардисти познатији као « Пасдарани» тј њихова морнаричка компонента која делујуе у Ормузу и већ је имала блиске сусрете са америчком петом флотом. Пасдарани имају своју базу на острву Абу Муса и углавном су опремљени кинеским чамцима типа Хегу, Худонг и Каман.
Обалске батерије располажу са лансерима типа рад домета 150 км и представља кинеску веризију популарне руске противбродске ракете Стикс под називом « свилена буба». Процена је да Пасдарани на острву Абу Муса располажу са 12 батерија ових ракета са којима покривају улаз у Ормуски теснац.
Америчке снаге у Персијском заливу
Американци у зони Персијког залива захваљујући Картеровој доктрини поседују две велике ваздухопловно-поморске базе једна је у Бахреину, а друга на острву Дијего Гарсија у Индијском океану где се налази аеродорм и капацитети за смештај 1000 маринаца, лука за носаче авиона и 12 десантних бродова са по 12.000 маринаца припадника Седме маринске бригаде.
Већина како руских тако и западних војних стручњака слаже се у једном да ће Иран Ормуски теснац затворити само у крајњој нужди, јер је као држава веома зависан од саобраћаја овом рутом преко кога његови танкери извозе нафту, као и бројни трговачки бродови који упловљавају и испловљавају из иранских лука. То се правда јер чак 82 посто иранског увоза иде морем, а 95 посто извоза иде управо морем.
Како било видљиво је и да доће до сукоба Иран располаже са ефектним снагама да блокира мореуз, а да ли ће се то десити остаје да се види..