Овогодишња војна парада значајно је сиромашнија по броју ангажоване технике у односу на претходну, али и на бивше три параде по броју учесника и ангажован технике. Овогодишњој паради нагласак је дат на ракетној техници и тиме се сигурно послала порука из Москве на шта ће у наредном периоду бити нагласак, али и с чим ће Москва узвратити ако буде нападнута.
На Црвеном тргу тако смо могли да видимо тактичке балистичке ракете Искандер М, ПВО систем дугог домета С-400 Тријумф, као и мобилне лансере стратешких интерконтиненталних балистичких ракета типа ЈАРС.
Искандер М тактичка балистичка ракета
Суочена са напретком туђих војних технологија, Русија је предузела кораке у изради потпуно новог тактичког ракетног балистичког система. Ограничена међународним уговорима, определила се за домет до 300 км, док западни војни аналитичари тврде – чак 400 км који ће бити способан да пробије сваку противракетну одбрану и буде високо прецизан и на максималном домету.
Тако се радио нови ракетни систем под именом 9М723К1 „ Искандер“ који је револуционаран по много чему и значајан систем који нема пандан на Западу.
„Искандер“ је произведен у конструкторском бироу КБМ „Коломона“, а првобитна намена му је била замена остарелих балистичких ракета типа „ Скад“ и „Точка У“. Први пут се у јавности појавио далеке 1996. године када се могла видети прва верзија овог новог балистичког оружја.
„Искандер“ је доступан у неколико верзија: у три верзије за руску војску – Искандер М“ домета 400 км и „Искандер К“ 2.500 км домета, као и „Искандер Е“ – извозна верзија домета 280 км, која је уведена у оперативну употребу 1999. године. Разлог овакво малог домета извозне верзије „искандера“ налази се у томе што Русија поштује забрану извоза ракета домета већег од 300 километара.
Систем се састоји од осмоточкашког лансирног возила ВАЗ6909, које носи не једну већ две ракете са којима систем тежи 40 тона, а возило за транспорт и претовар носи такође по две ракете. Станица за припрему лансирања има системе за обраду обавештајних података које затим претвара у податке за гађање и прослеђује ракетном систему за навигацију.
Командна станица и станица за одржавање су такође интегрисане унутар лансирног возила, што омогућава лакше маскирање и скирвеност система до тренутка дејства. „Инскандер“ веома брзо напушта лансирни положај и одлази на други ватрени положај или се прикрива да би се допунио новим ракетама.
Основна тактичка јединица ракетног система „Искандер“ је батерија од четири лансирна возила, четири возила за претовар, четири возила за планирање мисија, одржавање и одмор посаде.
Ракетни систем се састоји од једностепене ракете на чврсто гориво масе 3,8 тона која носи бојеву главу од 480 килограма. Бојна глава може бити касетна (за напад на површинске циљеве и живу силу, те командна места), стандардна бојева глава за напад на слабије утврђене циљеве и пробојна намењена за уништавање непријатељских подземних објеката.
Ракета у себи носи систем навигације и контроле лета који јој у две фазе – испаљивању и спуштању ка циљу -омогућава измену путање лета какао би ракета успела да избегне противракетне системе. Систем навигације обавља се преко сателита (ГЛОНАСС), а може се обављати и преко радара, ТВ или ИЦ вођења.
Верзија „искандер М“ са ракетом Р-500 добила је још боље оцене. Реч је о побољшаном систему који за сада није намењен извозу. Усавршавање се односи на нову ракету повећане прецизности од невероватних један метар на полигонским испитивањима. Иако ракета Р-500 има 30 одсто краћи домет нуди високу прецизност и незаустављивост. Прве испоруке овог система кренуле су 2007. године. Први оперативни батаљон проглашен је 21. јула 2010. године у енклави Калињинград на самој граници са Пољском. Искандер К 9М729, кога неки означавају и Путиновим оружјем које узнемирава Запад.
Наиме, пре четири године руска војска у оперативну употребу увела је крстарећу ракету за коју су САД и осталих 29 чланица НАТО пакта рекли да крши Споразум о нуклеарним снагама средњег домета ИНФ који је закључен 1987 године. Русија је у свом наоружању имала два ракетна батаљона са овим крстарећим ракетама, да би се тај број касније попео на чак шест.
Прва тестирања нове ракете под ознаком Искандер К забележени су 2014. године. Тада се сазнало да се не ради о балистичкој ракети, него о крстарећој ракети, која само употребљава исто лансирно возило и контролни систем попут балистичке ракете Искандер М. За разлику од балистичке, крстарећа ракета има пар турбореактивних мотора.. Те ракете су добиле ознаке 9М728 и 729 које се лансирају са копна и чији произвођач је фирма „Новатор“.
НАТО је за овај ракетни систем увео ознако ССЦ-8, коју су Руси представили западним војнима аташеима. Посебно тиме били су скандализовани у Вашингтону, који је тад саопштио да је Москва тестирала крстарећу ракету 9М729 која има минимални домет 50 км, скоро исти као и њена претходница 9М827 и максимални домет од 480 км, што је за 10 км краће од домета ракете 9М827 која износи 500 км и да је тиме показано да се не крши споразум о ракетама средњег домета. Ракета 9М729 опремљена је са новом бојевом главом и системом за управљање летом који омогућава већу прецизност.
Транспортно лансирно возило система ССЦ-8 може да носи четири ракете 9М729 или старије верзије 9М728. САД су од Русије захтевале да уништи та возила и ракете, али је то Москва одбила због чега је дошло до иступања из овог споразума.
Према већини анализа крстарећа ракета 9М729 је копнена верзија морнаричке верзије крастареће ракете Калибр-НК која је кориштена током руске војне интервенције у Сирији. Ракете су сличне кад се гледају од споља, а заједнички произвођач је фирма Новатор. Ракета 9М728 је позната под ознаком Р-500 на Западу додељена јој је ознака ССЦ-7.
Крстарећа ракета 9М729 са стартним мотором је дужине 8 м, пречника 0,533 мм, ширине крила 3 м. Маса ракете износи 2.300 кг при чему је маса конвенционалне бојеве главе између 400 и 500 кг. Њена прецизност се оцењује на 5 м. Ракета може да носи и нуклеарну бојеву главу јачине 5 и 10 кТ. Ракета верзије 9М729 смештена је у контејнер који се монтира на возило и спремна је за тренутно лансирање. Ласнирање се врши тако што стартни мотор покрене ракету из лансера, затим се активира главни мотор, отворе се склопљена крила и ракета се прво вертикално, а онда и хоризонтално усмери према циљу. Током лета, ракета прати конфигурацију терена, односно рељеф и по висини лети у профилу што отежава њено пресретање артиљериско ракетних једница ПВО. Током лета ракета никад не иден на висину већу од 6 км, што је њена максимална висина лета, а у термалној односно завршној фази лета ракета се спушта на висину од 50 м. Навигација ове ракете темељи се на инерцијалном систему навигације, а допуњава се и са сателитским системом навигације ГЛОНАСС.
Ракете су намештене на белоруска високопроходна возила МЗКТ 7930. Возила су дужине 12 м, ширине 3 м, висине 3,29 м. Маса празног возила је 20,5 тона. Посада броји три члана и сви су смештени у кабини возила. Свако лансирно возило обично прати и транспортно возило исто конфигурације 8×8 које је опремљено са додатном дизалицом што код високо обучених посада омогућава брзо снабедавње ласера додатним ракетама.
С-400
На паради стандардно се појавио ПВО систем С-400
Припрема армије за будуће високотехнолошке сукобе, утицала је да конструкторски биро Алмаз још средином осмадесетих почне рад на новом систему ПВО С-400. Према том плану, предвиђено је било да зона уништења буде подигнута на читавих 400 км, што је двоструко више у односу на тадашње системе у употреби. Посебно је био тежак задатак уништења бојеве главе балистичке ракете, која се креће брзином већом од 4800 м/с.
Развој система С-400 је убрзан, а технолошки ризици су умањени јер су сачувани многи елементи система С-300 П: радари, лансирни уређаји којима су придодата средства за откривање и означавање циљева. Пројектована је потпуно нова генерација ракета предвиђених за дејства на различитим удаљеностима које могу да маневришу чак под оптерећењем од 20г захваљујући уграђеним микромониторима. Извозна варијанта ракете може да уништи циљ на даљинама од 120 км, а ракета која се налази у наоружању ВВС Руске Федерације може да превали много већу удаљеност и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета.
С-400 Тријумф припада четвртој плус генерацији система ПВО, за разлику од његовог претходника система С-300. Габарити једног и другог система су исти тако да се систем С-300 може модификовати у систем С-400. То је систем који је у могућности да види све летелице „невидљиве“ технологије на свим висинама, али је први ПВО систем који може да по избору користити неколико типова пројектила.
Нова организација основне борбене јединице С-400 укључује повезивање осам лансирних возила за разлику од система С-300П чији је дивизион располагао са шест. На сваки лансер долази по 16 контејнера. Такав систем уз помоћ рачунарске опреме омогућава вођење више ракета на исити циљ и омогућава да један ракетни дивизион уништити до трећине авиона у једном масовном налету на рејон одбране системом С-400.
С-400 има побољшане радаре и софтвер, али и проширену палету ракета. Систем је високопокретљив, тако да се све његове компоненете налазе на теренским точкашким возилима. Батерија система С-400 се састоји од једног радара 96Л2, једног 30Н6Е2 и до 12 лансера 5П85СЕ, са по четири лансирне цеви. Батаљон ПВО има четири батерије, заједнички радар 64Н6Е2 и командно возило 54К6Н2.
Радар 64Н6Е2 ( према НАТО Биг Бирд) први пут коришћен је у верзији за систем С-300 ПМУ1 и представља кључ успеха руских ракетних система земља-ваздух, при дејству по главама балистичких ракета.
Радар за претраживање на нивоу батерије је 96Л6Е са електорнским скенирањем и механичким покретањем у пуном кругу. Може се корстити директно са возила и са јарбола. Тачније, са два типа јарбола – нижи 40В6М је од 38,8 метара. Домет радара је 300 километара, а има могућност праћења до 100 цињева. Иако су му својства у основи слабија од 64Х6Е2, подизање на јарбол му даје боље одлике при захвату нисколетећих циљева.
За осветљавање циљева користи се радар 30Н6Е2 ( према НАТО Флап Лид) који је побољшана верзија оног који се користио на првим системима С-300П. Тај радар је унео револуцију у ондосу на раније совјетске уређаје. Оваја радар се одликује изузетно узаним снопом који се веома тешко може детектовати системом за упозоравање авиона, осим ако сам авион није обасјан. Теже се омета, а и противрадарске ракете се теже наводе на његове сигнале. Побољшана верзија има могућност дејства по шест циљева, при чему може наводити на сваки циљ по две ракете.
Целим системом се управља из посебног возила по ознаком 54Е6Е2. Ово командно возило има могућност не само контроле система С-400 него и палету система С-300 ПМУ,ПМУ1,ПМУ2, али и С-200 ВЕ ( СА-5 Гаммон).
Систем С-400 поред ракета 5В55КД,5Б55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2.
Ракета 48Н6ДМ има домет од 400 км. Намењена је за дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета, извиђачких авиона и других летелица. Друге две ракете: 9М96Е и 9М96Е2 су мање, развијене су по узору на америчке ракете из система Патриот ПАЦ3 и намењене су за дејство по нисколетећим циљевима који маневришу, али и по интелигентој вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама.
Ракета 9М96Е може да маневрише под оптерећењем од преко 20 г, захваљујући уграђеним микромоторима. Извозна варијанта може да погоди циљ удаљен до 120 км, а оригинална варијанта, која је у употреби у ВВС Руске Федерације, може да гађа на знатно већој удаљености и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета. Све ове ракете се пакују у исти контејнер у коме је и ракета великог домета, па лансер има укупно 16 ракета.
Интерконтинентална балистича ракета типа Јарс
У питању је тростепена интерконтинентална балистичка ракета на чврсто гориво и настала је као усавршавање балистичке ракете Топољ М РТ 2ПМ2. Ракета носи ознаку РС-24 Јарс.
У оперативној употреби руске војске је од 2011. године Ракета се лансира методом хладног лансирања. Бојеву главу чине четири нуклеарне бојеве главе јачине од 150 до 500 кТ.
Систем за навигацију чине инерцијални систем и ГЛОНАСС систем за сателиско позиционирање.
Ракета је запаокована у контејнер и смештена на шасију тешког теретног возила МЗКТ-79221.
Осим мобилне постоји и верзија смештена у ракетним силосима.
До сад је произведено 60 примерака ових ракета.
Ракете иначе имају домет 10.500 км, дужине су 23 м, ширине 1,8 м, а максимална маса ракете је 49.000 кг