SLUČAJ TAJFUN ILI PODMETANJA U EVROPSKOJ VAZDUHOPLOVNOJ INDUSTRIJI

Piše: Danko Borojević

U nekoliko meseci ove godine, već izgledna prodaja evropskog lovca Jurofajter Tajfuna (Eurofighter Typhoon) propadala je zbog čudnog političkog stava Berlina. Zbog toga je Berlin, naišao na opravdane kritike Rima, Madrida i pre svega Londona. To jasno ukazuje na onu hamletovsku konstataciju “nešto je trulo u državi Danskoj”. E ta konstatacija ukazuje na probleme u “evropskoj vazduhoplovnoj industriji”. A ti problemi, koji su pre svega vezani s politikom, pratili su vazduhoplovnu saradnju između Ujedinjenog Kraljevstva i kontinentalne Evrope neprekidno. A razloga je mnogo, a ovi poslednji su vezani za “nemački politički populizam”.

SLUČAJ ZVANI JAGUAR

Još s kraja pedesetih godina prošlog veka, nazirali su se obrisi zajedničke evropske vazduhoplovne industrije. U početku, stidljivo, vremenom se to jasno ukazivalo.

U ranim šezdesetim godinama XX veka, vazduhoplovne snage Velike Britanije (RAF) i
Francuske želele su supersonični avion za naprednu obuku, koji bi u sekundarnoj ulozi bio i laki jurišnik.

Međutim, ideje i posvećenost su bile jedna stvar, dok je glavni problem obe zemlje bio nedostatak novca za finansiranje projekta. Finansijski problem, dovešće do toga da se vazduhoplovne industrije obe zemlje ujedine i formiraju kompaniju SEPECAT (Société Européenne de Production de l’Avion d’École de Combat et d’Appui Tactique), kako i sam naziv kaže – Evropska kompanija za proizvodnju borbenog trenera i aviona za taktičku podršku.

Paralelni ali slični zahtevi doveli su do zajedničkih pregovora, koji su urodili zajedničkom specifikacijom marta 1964. godine, da bi do dopune specifikacije za novim avionom došlo već oktobra iste godione. Političari su podržali pregovore. Odluka da se nastavi sa zajedničkim radovima formalizovana je potpisivanjem „Memoranduma o razumevanju“ 17. maja 1965. godine. Prema početnom planu RAF je trebao da dobije 150 naprednih dvoseda za obuku, dok je RV Francuske trebalo da svoje potrebe zadovolji sa 75 naprednih dvoseda za obuku i sa 75 lakih jurišnih aviona.

U maju 1966. godine, kompanije Avions Marcel Dassault-Breguet Aviation i British Aircraft Corporation formiraće kompaniju SEPECAT sa udelom u vlasništvu pola-pola.
Odlučeno je da se isto tako i proizvodnja podeli na ravne časti. Naziv za novi avion Jaguar određen je već u junu 1965. godine. Britanski avion poneo je naziv Jaguar B (Biplace), dok je francuski avion poneo oznaku Jaguar E (Ecole), a jurišna verzija namenjena RV Francuske ponela je oznaku Jaguar A (Appui), britanski jurišnici poneli su oznaku Jaguar S (Strike).

Ali, Francuzi su pored aviona Jaguar krajem šezdesetih godina prošlog veka počeli razvijati svoj lovac Miraž F-1 (Mirage F-1). Pojava nove francuske “fatamorgane” koja u osnovi iako je reč o lovcu, jednostavno je “poklopila” avione Jaguar u RV Francuske. Novi “miraži” kod Francuza radili su posao Jaguara.

Sudbina Jaguara, pre svega je pravilo ne izuzetak. Iako je reč o odličnom avionu, međutim njegovi izvozni rezultati, nisu se poklopili sa njegovim kvalitetom i vrednostima. Francuzi su forsirali, pre svega izvoz svojih lovaca Miraž F-1, dok su korporaciju gotovo zanemarivali. Prednost su dali svom a ne zajedničkom proizvodu. Na to su Britanci u nekoliko navrata i negodovali. Međutim, Francuzi su ostali svoji. Ukupno je uključujući i prototipove proizvedeno 615 aviona Jaguar, koji su izvezeni u četiri države (Indija, Ekvador, Nigerija, Oman) pored država proizvođača.

S druge strane, francuski Miraž F-1 proizveden je u 720 primeraka koji je pored RV Francuske bio u upotrebi u gotov 12 vazduhoplovstava u svetu.

Problem s Jaguarom, bio je prvi slučaj gde je zajednička proizvodnja “zaškripala” u korist sopstvenog proizvoda. Ovo je bio jasan primer, gde zajednički interesi ustuknu u korist ličnih. Bez obzira bili oni materijalne ili polotičke prirode.

OD TORNADA DO TAJFUNA

Nijedan borbeni avion u istoriji vazduhoplovstva nije planiran tako brižljivo i za toliko perspektivnih korisnika kao avion Tornado. Rad na studijama novog aviona započinje 1967. godine, nakon što su Francuzi odustali od razvoja sopstvenog aviona s promenjivom geometrijom krila i odlučili da ne učestvuju u kolektivnom razvoju takvog aviona.

Kompanija Panavia Aircraft GmbH formirana je 16. marta 1969. godine, od strane kompanija British Aerospace, MBB i Aeritalia. Prve dve kompanije učestvuju u deonicama sa po 42,5 procenata, dok treća učestvuje sa 15 procenata.

Ovom formiranju kompanije Panavia Aircraft GmbH prethodilo je formiranje ugovora 17.
jula 1968. godine, između poznatih firmi proizvođača aviona iz Velike Britanije Savezne Republike Nemačke (u to vreme poznate kao Zapadna Nemačka) i Italije o saradnji u okviru programu MRCA-75.

Kompanija Panavia Aircraft GmbH registrovana je u Minhenu kao kompanija za realizaciju samog programa MRCA (Multi-Role Combat Aircraft). Rad na studijama novog aviona započinje 1967. godine, u trenutku odustajanja Francuza od sopstvenog razvoja aviona sa promenjivom geometrijom krila. Oni su odlučili da ne učestvuju u višenacionalnoj kompaniji na realizaciji ovog programa.

Rezultat svega ovog bio je avion Tornado IDS (Tornado IDS), koji je pored Italije, Nemačke i Velike Britanije izvezen u Saudijsku Arabiju. Za potrebe Velike Britanije razvijen je lovac Tornado F-2/3 (Tornado F-2/3). Ova verzija je izvezena Saudijskoj Arabiji.

Tornado je primer, odlične saradnje između vazduhoplovnih industrija Velike Britanije, Italije i Nemačke. Tu nije bilo “zle krvi”, koja se pojavila kod Jaguara zbog sebičnosti Francuza.

Francuzi su krenuli samostalnim putem, dok se Britancima, Italijanima i Nemcima pridružuju Španci. Ova četvorka počinje razvoj novog aviona.

Koristeći se prethodnim iskustvom, četvoronacionalni industrijski konzorcijum Eurofighter, čije su članice BAe, MBB, Dornier, CASA i Aeritalia, avgusta 1985. godine postavio je taktičko-tehničke zahteve za razvoj evropskog lovca EFA (European Fighter Aircraft). Iz ovog projekta nastaće borbeni avion Eurofighter EF-2000 Typhoon. Budućnost aviona bila je osigurana. Šta više, počeli su pristizati izvozni rezultati. Tako je prvi inostrani kupac postala Saudijska Arabija, posle toga su sledile Austrija, Kuvajt, Oman. Red se produžavao.

Što bi se reklo, sve je bilo idilično. A onda dolazi “bregzit” i izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske Unije. Kao po nekom pravilu, dolazi i do političkih zategnutosti zbog kojih dolazi do usporavanja u ekonomskoj saradnji. Gambit je otvoren. Sledi epidemija Korone, pogoršanje odnosa s Rusijom i sam rat u Ukrajini. U Berlinu dolazi nova vlast, kojoj je prednost postala Ukrajina.

Perspektiva izvoza ovog aviona, naglo zbog političkih protivrečnosti dolazi u pitanje.

Ranije je Saudijska Arabija nabavila 72 lovca Eurofighter Typhoon serija Tranche 2 (poslednja 24 aviona su bila Tranche 3A) sa britanske proizvodne linije korporacije VAE Systems. Ukupan iznos ugovora u to vreme iznosio je oko 10 milijardi funti (cena samih aviona je bila 4,43 milijarde funti sterlinga, ostalo je bilo naoružanje, oprema, obuka pilota itd.). Isporuke aviona su završene 2017. godine.

Zatim su Saudijci zatražili još aviona. Međutim, došlo je do rata u Ukrajini. Počela su politička “natezanja” i u samom Berlinu. Zaplet se zaoštravao dok je nemačka savezna vlada diskretno planirala da izveze skoro 50 aviona u Saudijsku Arabiju. Sposobnost bogate nacije da dobro plati avione je u suprotnosti sa ekonomskim borbama Ukrajine. Anton Hofrajter, lider Zelene stranke, otvoreno je kritikovao odluku Šolcove vlade, rekavši: „Ne možemo da uskratimo Ukrajini oružje dok istovremeno snabdevamo diktature i autokratije naprednim oružjem“.

E baš zbog loših odnosa u nemačkoj koaliciji, Saudijci ostaju bez aviona. U Berlinu je data prednost “floskuli o diktaturi” umesto radnim mestima svojim građanima. Ali nije samo to. London je ponovo ostao bez para, ovaj put zbog “populističke politike” Berlina. Zbog toga se London okrenuo pritiscima na Berlin, kako bi ovaj popustio i dozvolio izvoz aviona.

Taman se mislilo, da je slučaj Saudijaca jedini, međutim, juče je Berlin zabranio izvoz aviona i u Tursku.

Naime, Turska je planirala da deo svoje borbene flote zameni avionima Tajfun. Kako se navodi, planirana je bila kupovina britanskih aviona. Međutim, nemački kancelar Olaf Šolc je stavio veto na takav posao Ankare i Londona, jer na kraju taj avion je evropski konzorcijum gde Nemci imaju veći udeo, a poznato je da kancelar Šolc kao i cela koalicija “semafor” u Berlinu baš i ne “miriše” turskog predsednika Erdogana. Inače udeo vlasništva u konzorcijumu Eurofighter izgleda ovako: 33% Velika Britanija, 33% Nemačka, 21% Italija i 13% Španija.

Izgleda, da je Berlin odlučio da zahladi i partnerske odnose s Londonom i u ekonomiji. Ovakav Nemački postupak, ugrozio je direktno ekonomske interese Ujedinjenog Kraljevstva.

Nije isključeno, da će London poučen iskustvom početi da samostalno radi na razvoju novih aviona. Francuzi to odavno rade. A ujedinjena evropska vazduhoplovna industrija, više zavisi od političke ravnoteže između članica, umesto da zavisi od zajedničkih ekonomskih interesa.

A Nemci, da li će budući da su zabranili izvoz aviona u “nedemokratske diktatorske države”, sada sledeći tu logiku, zabraniti izvoz i u one države koje kritikuju Izrael, u kojima je narod “muslimanske veroispovesti” u kojima “dugine boje” nisu shvaćene i slično?

Znači, dolazimo do onog, što se kod nas kaže: “A gde su moji novci”?

Izgleda da će politika da upropasti i vazduhoplovnu inustriju u Evropi, kao što je i samu ideju Evropske Unije!

Sjedinjene Američke Države dobro došle. Bolje je leteti u Boingu ili Lokid Martinu nego u Jurofajteru.

Bilo je lepo, dok je trajalo.