СЛУЧАЈ ТАЈФУН ИЛИ ПОДМЕТАЊА У ЕВРОПСКОЈ ВАЗДУХОПЛОВНОЈ ИНДУСТРИЈИ

Пише: Данко Боројевић

У неколико месеци ове године, већ изгледна продаја европског ловца Јурофајтер Тајфуна (Eurofighter Typhoon) пропадала је због чудног политичког става Берлина. Због тога је Берлин, наишао на оправдане критике Рима, Мадрида и пре свега Лондона. То јасно указује на ону хамлетовску констатацију “нешто је труло у држави Данској”. Е та констатација указује на проблеме у “европској ваздухопловној индустрији”. А ти проблеми, који су пре свега везани с политиком, пратили су ваздухопловну сарадњу између Уједињеног Краљевства и континенталне Европе непрекидно. А разлога је много, а ови последњи су везани за “немачки политички популизам”.

СЛУЧАЈ ЗВАНИ ЈАГУАР

Још с краја педесетих година прошлог века, назирали су се обриси заједничке европске ваздухопловне индустрије. У почетку, стидљиво, временом се то јасно указивало.

У раним шездесетим годинама XX века, ваздухопловне снаге Велике Британије (RAF) и
Француске желеле су суперсонични авион за напредну обуку, који би у секундарној улози био и лаки јуришник.

Међутим, идеје и посвећеност су биле једна ствар, док је главни проблем обе земље био недостатак новца за финансирање пројекта. Финансијски проблем, довешће до тога да се ваздухопловне индустрије обе земље уједине и формирају компанију SEPECAT (Société Européenne de Production de l’Avion d’École de Combat et d’Appui Tactique), како и сам назив каже – Европска компанија за производњу борбеног тренера и авиона за тактичку подршку.

Паралелни али слични захтеви довели су до заједничких преговора, који су уродили заједничком спецификацијом марта 1964. године, да би до допуне спецификације за новим авионом дошло већ октобра исте годионе. Политичари су подржали преговоре. Одлука да се настави са заједничким радовима формализована је потписивањем „Меморандума о разумевању“ 17. маја 1965. године. Према почетном плану RAF је требао да добије 150 напредних двоседа за обуку, док је РВ Француске требало да своје потребе задовољи са 75 напредних двоседа за обуку и са 75 лаких јуришних авиона.

У мају 1966. године, компаније Avions Marcel Dassault-Breguet Aviation и British Aircraft Corporation формираће компанију SEPECAT са уделом у власништву пола-пола.
Одлучено је да се исто тако и производња подели на равне части. Назив за нови авион Jaguar одређен је већ у јуну 1965. године. Британски авион понео је назив Jaguar B (Biplace), док је француски авион понео ознаку Jaguar E (Ecole), а јуришна верзија намењена РВ Француске понела је ознаку Jaguar A (Appui), британски јуришници понели су ознаку Jaguar S (Strike).

Али, Французи су поред авиона Јагуар крајем шездесетих година прошлог века почели развијати свој ловац Мираж Ф-1 (Mirage F-1). Појава нове француске “фатаморгане” која у основи иако је реч о ловцу, једноставно је “поклопила” авионе Јагуар у РВ Француске. Нови “миражи” код Француза радили су посао Јагуара.

Судбина Јагуара, пре свега је правило не изузетак. Иако је реч о одличном авиону, међутим његови извозни резултати, нису се поклопили са његовим квалитетом и вредностима. Французи су форсирали, пре свега извоз својих ловаца Мираж Ф-1, док су корпорацију готово занемаривали. Предност су дали свом а не заједничком производу. На то су Британци у неколико наврата и негодовали. Међутим, Французи су остали своји. Укупно је укључујући и прототипове произведено 615 авиона Јагуар, који су извезени у четири државе (Индија, Еквадор, Нигерија, Оман) поред држава произвођача.

С друге стране, француски Мираж Ф-1 произведен је у 720 примерака који је поред РВ Француске био у употреби у готов 12 ваздухопловстава у свету.

Проблем с Јагуаром, био је први случај где је заједничка производња “зашкрипала” у корист сопственог производа. Ово је био јасан пример, где заједнички интереси устукну у корист личних. Без обзира били они материјалне или полотичке природе.

ОД ТОРНАДА ДО ТАЈФУНА

Ниједан борбени авион у историји ваздухопловства није планиран тако брижљиво и за толико перспективних корисника као авион Tornado. Рад на студијама новог авиона започиње 1967. године, након што су Французи одустали од развоја сопственог авиона с промењивом геометријом крила и одлучили да не учествују у колективном развоју таквог авиона.

Компанија Panavia Aircraft GmbH формирана је 16. марта 1969. године, од стране компанија British Aerospace, MBB и Aeritalia. Прве две компаније учествују у деоницама са по 42,5 процената, док трећа учествује са 15 процената.

Овом формирању компаније Panavia Aircraft GmbH претходило је формирање уговора 17.
јула 1968. године, између познатих фирми произвођача авиона из Велике Британије Савезне Републике Немачке (у то време познате као Западна Немачка) и Италије о сарадњи у оквиру програму MRCA-75.

Компанија Panavia Aircraft GmbH регистрована је у Минхену као компанија за реализацију самог програма MRCA (Multi-Role Combat Aircraft). Рад на студијама новог авиона започиње 1967. године, у тренутку одустајања Француза од сопственог развоја авиона са промењивом геометријом крила. Они су одлучили да не учествују у вишенационалној компанији на реализацији овог програма.

Резултат свега овог био је авион Торнадо ИДС (Tornado IDS), који је поред Италије, Немачке и Велике Британије извезен у Саудијску Арабију. За потребе Велике Британије развијен је ловац Торнадо Ф-2/3 (Tornado F-2/3). Ова верзија је извезена Саудијској Арабији.

Торнадо је пример, одличне сарадње између ваздухопловних индустрија Велике Британије, Италије и Немачке. Ту није било “зле крви”, која се појавила код Јагуара због себичности Француза.

Французи су кренули самосталним путем, док се Британцима, Италијанима и Немцима придружују Шпанци. Ова четворка почиње развој новог авиона.

Користећи се претходним искуством, четворонационални индустријски конзорцијум Eurofighter, чије су чланице BAe, MBB, Dornier, CASA и Aeritalia, августа 1985. године поставио је тактичко-техничке захтеве за развој европског ловца EFA (European Fighter Aircraft). Из овог пројекта настаће борбени авион Eurofighter EF-2000 Typhoon. Будућност авиона била је осигурана. Шта више, почели су пристизати извозни резултати. Тако је први инострани купац постала Саудијска Арабија, после тога су следиле Аустрија, Кувајт, Оман. Ред се продужавао.

Што би се рекло, све је било идилично. А онда долази “брегзит” и излазак Уједињеног Краљевства из Европске Уније. Као по неком правилу, долази и до политичких затегнутости због којих долази до успоравања у економској сарадњи. Гамбит је отворен. Следи епидемија Короне, погоршање односа с Русијом и сам рат у Украјини. У Берлину долази нова власт, којој је предност постала Украјина.

Перспектива извоза овог авиона, нагло због политичких противречности долази у питање.

Раније је Саудијска Арабија набавила 72 ловца Eurofighter Typhoon серија Tranche 2 (последња 24 авиона су била Tranche 3А) са британске производне линије корпорације ВАЕ Systems. Укупан износ уговора у то време износио је око 10 милијарди фунти (цена самих авиона је била 4,43 милијарде фунти стерлинга, остало је било наоружање, опрема, обука пилота итд.). Испоруке авиона су завршене 2017. године.

Затим су Саудијци затражили још авиона. Међутим, дошло је до рата у Украјини. Почела су политичка “натезања” и у самом Берлину. Заплет се заоштравао док је немачка савезна влада дискретно планирала да извезе скоро 50 авиона у Саудијску Арабију. Способност богате нације да добро плати авионе је у супротности са економским борбама Украјине. Антон Хофрајтер, лидер Зелене странке, отворено је критиковао одлуку Шолцове владе, рекавши: „Не можемо да ускратимо Украјини оружје док истовремено снабдевамо диктатуре и аутократије напредним оружјем“.

Е баш због лоших односа у немачкој коалицији, Саудијци остају без авиона. У Берлину је дата предност “флоскули о диктатури” уместо радним местима својим грађанима. Али није само то. Лондон је поново остао без пара, овај пут због “популистичке политике” Берлина. Због тога се Лондон окренуо притисцима на Берлин, како би овај попустио и дозволио извоз авиона.

Таман се мислило, да је случај Саудијаца једини, међутим, јуче је Берлин забранио извоз авиона и у Турску.

Наиме, Турска је планирала да део своје борбене флоте замени авионима Тајфун. Како се наводи, планирана је била куповина британских авиона. Међутим, немачки канцелар Олаф Шолц је ставио вето на такав посао Анкаре и Лондона, јер на крају тај авион је европски конзорцијум где Немци имају већи удео, а познато је да канцелар Шолц као и цела коалиција “семафор” у Берлину баш и не “мирише” турског председника Ердогана. Иначе удео власништва у конзорцијуму Eurofighter изгледа овако: 33% Велика Британија, 33% Немачка, 21% Италија и 13% Шпанија.

Изгледа, да је Берлин одлучио да захлади и партнерске односе с Лондоном и у економији. Овакав Немачки поступак, угрозио је директно економске интересе Уједињеног Краљевства.

Није искључено, да ће Лондон поучен искуством почети да самостално ради на развоју нових авиона. Французи то одавно раде. А уједињена европска ваздухопловна индустрија, више зависи од политичке равнотеже између чланица, уместо да зависи од заједничких економских интереса.

А Немци, да ли ће будући да су забранили извоз авиона у “недемократске диктаторске државе”, сада следећи ту логику, забранити извоз и у оне државе које критикују Израел, у којима је народ “муслиманске вероисповести” у којима “дугине боје” нису схваћене и слично?

Значи, долазимо до оног, што се код нас каже: “А где су моји новци”?

Изгледа да ће политика да упропасти и ваздухопловну инустрију у Европи, као што је и саму идеју Европске Уније!

Сједињене Америчке Државе добро дошле. Боље је летети у Боингу или Локид Мартину него у Јурофајтеру.

Било је лепо, док је трајало.