TV Front/Andrej Mlakar
Jemenski Huti ispunili su obećanje i zatvorili Crveno more za pomorski saobraćaj, Tri napada dronovima kamikazama i protivbrodskim raketama bila su dovoljna da pet najvećih svetskih brodskih kompanija preusmeri sav svoj kontejnerski saobraćaj oko Afrike kako bi se roba isporučila u Evropi.
Jemenski Huti su bacili rukavicu u lice SAD i Izraelu koji već trpi gubitke u pomorskom saobraćaju. Dok se svetska koalicija pomorska formira i svi očekuju udare avijacije SAD i Izraela kao i mornarice po infrasturkturi Hutija, evidentno je da će Evropa za Azijsku robu, kao sigurnu i najbezbedniju rutu morati početi da koriste “Severni pomorski pravac” koji ide uz severne obale Rusije. Ovaj pravac kao ideja oživeo je u maju 2021. kada se kontejnerski brod nasukao u Sueckom kanalu što je dolvelo do razmišljanja da eksperimentalno upute trgovački brodovi iz Azije do evropskih luka. Eksperimentalno put je skraćen bio za 10 dana, a na tom pravcu osim surovih klimatskih uslova nije bilo ni pirata, ni prepada, ničeg onog što se trenutno dešava u zoni Bliskog istoka i afričkog roga.
Zbog toga kao prirodni morski pravac kome bi sve brodske kompanije trebale da razmišljaju kao zamenu za Suecki kanal i kako bi se izbegle nemile scene je aktiviranje Severnog pomorskog puta uz koji počinje prolaskom Beringovog moreuza pa plovljenjem uz najsevernije granice Rusije kroz zonu večnog snega i led. Zagovornici ovog pomorskog puta navode da bi putovanje od Azije do Evrope bilo skraćeno na 35 umesto na 48 dana ako bi se koristio ovaj pomorski pravac za koji se sve više interesuje Kina koja je počela da gradi ledolomce koji bi obezbedili siguran put korz ovo surovo područje večnog snega i leda.
Međutim, anlitičari već procenjuju da je jedni problem koji se na ovoj pomorskoj ruti javlja što će se Rusiji morati plaćati usluga korištenja ledolomaca i eventualnih akcija spasavanja, kao i korištenja pojedinih luka i ruskih baza za hitnu evaluaciju ili nužno snabdevanje.
Korištenje ovog pomorskog pravca zahteva i odgovarajuće brodove, pre svega plovila koja će morati da imaju ojačan trup i sposobnost okretanja po broda po teškom ledu, kao i što će morati biti odgovarajuća dužina plovila od nekih 300 metara.
Kada će zaista takvi brodovi zaploviti iz Kine ka Evropi preko Severnog pola za sad nije poznato, ali s obzirom na trenutnu situaciju realizacija plana mogla biti ubrzana, a prvi brodovi sa kontejnerima punim robe iz Kine krenuli bi preko Severnog pola za par godina. Za jednu deceniju pokazala bi se sva isplativost Severnog puta od korištenja Sueckog kanala i Crvenog mora.
Jedini brod koji je bez problema prošao ovim pravcem je „Christophe de Margerie“, koji će ostati u istoriji pomorskog saobraćaja upisano kao prvo plovilo koje je prošlo uz pomoć ledolomaca preko Severnog morskog puta. Pre njega to je učinio manji brod za prevoz kontejnera kompanije Maersk koji je obavio probno putovanje Severnim morksim putem, ali u septembru 2020. kad određeni delovi ovog pravca nisu bili pod ledom.
Istorijski aspekt traganja za “Severnim morskim prolazom”
Potraga za severnim prolazom trajala je pet vekova. Do sredine 16. veka Španija je bila ta koja je bila pionir u formiranju azijske trgovačke rute koja je išla od Evrope, preko Kariba, Paname i Pacifika do Azije, gde su u tom kontekstu Filipini bili centar azijske trgovine. Takođe u uspostavljanju evro-azijskog trgovačkog puta nije zastajao ni španski komšija Portugal, koji je svoju rutu usmerio duž obala Afrike do Rta Dobre Nade odakle se ulazilo u Indijski okean i pravo do Indije, a onda preko južnog i istočnog kineskog mora do Kine i Japana.
Kao odgovor na to, druge evropske države, prvenstveno Englezi i Nizozemci, pokrenuli su niz istraživačkih putovanja kako bi potražili Arktički prelaz između Evrope i Azije. Istraživanje ih je odvelo i istočno i zapadno, u potrazi za Severoistočnim i Severozapadnim pomorskim putem.
Engleski istraživači Hugh Villoughbi i Richard Chancellor su 1553. otplovili prema Barencovom moru, pre nego što ih je razdvojila oluja. Villoughbi i njegova ekipa su stigli do Nove Zemlje pre nego što su na kraju bili zarobljeni u arktičkom ledu i nestali. Richard Chancellor uspeo je da stigne do Belog mora i brodom ušao u reku Divnu gde je pronašao malu rusku trgovačku poštu.
Za to vreme Rusiji je pristup Baltiku blokirala moćna Švedska i poljsko-litvanski komitet. Tek u 17. veku ruski car Petar Veliki proširio je granice Rusije na Baltik. Posle 1619, strahujući da bi evropsko istraživanje na Arktiku moglo ugroziti interese Rusije u Sibiru, Moskva je proglasila područje zabranjeno za istraživanje za strance. Sledećih nekoliko vekova, dalje istraživanje je bilo u potpunosti rusko.
“Severni morski prolaz” je više od obične morske rute preko artičkog dela Rusije. To je kritični deo šire saobraćajne infrastrukture koja Sibir povezuje sa evropskim delom Rusije i ostatkom sveta. Sibirske reke koje se ulivaju u Artički okean Ob, Jenisej i Lena teku rutom jug-sever. Sve tri reke nude pristup unutrašnjosti Sibira. Tako prekookeanski brodovi mogu putovati do 400 kilometara južno od ušća Jeniseja u okean. Reke Ob i Jenisej se ukrštaju sa trans-Sibirskom železnicom koja se proteže paralelno sa arktičkom obalom nekih 1.400 milja južno.
Pre izgradnje Trans-Sibirske železnice, najbrži put preko Sibira bio je sankama u zimskom periodu preko zamrznutih reka. Pored toga, reka Lena spaja se sa železnicom Bajkal-Amur, koja povezuje trans-Sibirsku železnicu i ruski železnički sistem sa kineskom železničkom mrežom.
Gledano iz ove perspektive, Severna morska ruta nije samo prolaz između Azije i Evrope, već je i deo veće kompleksnije transportne mreže u Sibiru. Ima potencijal da postane pomorski super put. Ono što je zanimljivo za ovu transportnu mrežu jeste to što na mnogo načina predstavlja mrežu novog Kineskog puta svile.
Kina je svesna prednosti koje nudi Severna morska ruta, zbog čega je Peking januara 2018. izrazio inicijativu da novi put svile proširi na Artik i stvori “Polarni put svile” koji se otvara pre svega zbog globalnog zagrevanja.
Severna pomorska komponenta ima još jednu prednost. To je morski put koji američka mornarica bi izuzetno teško mogla da projektuje svoju vojnu moć.
Uprkos tome što SAD tvrde da je Severoistočni prolaz, uključujući i njegovu komponentu Severnog mora, međunarodni vodni put, činjenica je da je ovaj put praktično u potpunosti u rukama Rusije. To je sve ruska teritorija od zapadne polovine Beringovog moreuza do istočnog dela Norveškog mora. Ako bi Severna morska ruta ikada postao glavna pomorski i trgovački pravac, američka mornarica bi mogla koristiti objekte na Aljasci i Norveškoj za baziranje.
Norveška grupa za monitoring i procenu opstanka Artika predviđa da će za 30 ili 40 godina ceo Arktički okean biti bez leda tokom leta. Glavni problem zašto još ovaj pomorski put još neće zaživeti su nedostatak tačnih navigacionih karata i redovnih meteoroloških izveštaja. Međutim Rusi su intenzivna istraživanja ovog područja sproveli tridesetih godina 20. veka, a SAD su koristili podmornice da mapiraju ceo ovaj teren toko 1950 -tih i 1960 -tih godina prošlog veka, ali su te karte i dalje klasifikovane kao ” vojna tajna”.Glavni nedostatak je nepostojanje infrastrukture koja je potrebna da se održi ovakav put i desetine milijardi dolara. Ipak, razvoj Severnog pomorskog puta bi imao široke geopolitičke posledice na međunarodnu trgovinu i diplomatske odnose u centralnoj Aziji.