ТВ Фронт/Андреј Млакар
Јеменски Хути испунили су обећање и затворили Црвено море за поморски саобраћај, Три напада дроновима камиказама и противбродским ракетама била су довољна да пет највећих светских бродских компанија преусмери сав свој контејнерски саобраћај око Африке како би се роба испоручила у Европи.
Јеменски Хути су бацили рукавицу у лице САД и Израелу који већ трпи губитке у поморском саобраћају. Док се светска коалиција поморска формира и сви очекују ударе авијације САД и Израела као и морнарице по инфрастурктури Хутија, евидентно је да ће Европа за Азијску робу, као сигурну и најбезбеднију руту морати почети да користе “Северни поморски правац” који иде уз северне обале Русије. Овај правац као идеја оживео је у мају 2021. када се контејнерски брод насукао у Суецком каналу што је долвело до размишљања да експериментално упуте трговачки бродови из Азије до европских лука. Експериментално пут је скраћен био за 10 дана, а на том правцу осим сурових климатских услова није било ни пирата, ни препада, ничег оног што се тренутно дешава у зони Блиског истока и афричког рога.
Због тога као природни морски правац коме би све бродске компаније требале да размишљају као замену за Суецки канал и како би се избегле немиле сцене је активирање Северног поморског пута уз који почиње проласком Беринговог мореуза па пловљењем уз најсеверније границе Русије кроз зону вечног снега и лед. Заговорници овог поморског пута наводе да би путовање од Азије до Европе било скраћено на 35 уместо на 48 дана ако би се користио овај поморски правац за који се све више интересује Кина која је почела да гради ледоломце који би обезбедили сигуран пут корз ово сурово подручје вечног снега и леда.
Међутим, анлитичари већ процењују да је једни проблем који се на овој поморској рути јавља што ће се Русији морати плаћати услуга кориштења ледоломаца и евентуалних акција спасавања, као и кориштења појединих лука и руских база за хитну евалуацију или нужно снабдевање.
Кориштење овог поморског правца захтева и одговарајуће бродове, пре свега пловила која ће морати да имају ојачан труп и способност окретања по брода по тешком леду, као и што ће морати бити одговарајућа дужина пловила од неких 300 метара.
Када ће заиста такви бродови запловити из Кине ка Европи преко Северног пола за сад није познато, али с обзиром на тренутну ситуацију реализација плана могла бити убрзана, а први бродови са контејнерима пуним робе из Кине кренули би преко Северног пола за пар година. За једну деценију показала би се сва исплативост Северног пута од кориштења Суецког канала и Црвеног мора.
Једини брод који је без проблема прошао овим правцем је „Christophe de Margerie“, који ће остати у историји поморског саобраћаја уписано као прво пловило које је прошло уз помоћ ледоломаца преко Северног морског пута. Пре њега то је учинио мањи брод за превоз контејнера компаније Маерск који је обавио пробно путовање Северним морксим путем, али у септембру 2020. кад одређени делови овог правца нису били под ледом.
Историјски аспект трагања за “Северним морским пролазом”
Потрага за северним пролазом трајала је пет векова. До средине 16. века Шпанија је била та која је била пионир у формирању азијске трговачке руте која је ишла од Европе, преко Кариба, Панаме и Пацифика до Азије, где су у том контексту Филипини били центар азијске трговине. Такође у успостављању евро-азијског трговачког пута није застајао ни шпански комшија Португал, који је своју руту усмерио дуж обала Африке до Рта Добре Наде одакле се улазило у Индијски океан и право до Индије, а онда преко јужног и источног кинеског мора до Кине и Јапана.
Као одговор на то, друге европске државе, првенствено Енглези и Низоземци, покренули су низ истраживачких путовања како би потражили Арктички прелаз између Европе и Азије. Истраживање их је одвело и источно и западно, у потрази за Североисточним и Северозападним поморским путем.Енглески истраживачи Хугх Виллоугхби и Рицхард Цханцеллор су 1553. отпловили према Баренцовом мору, пре него што их је раздвојила олуја. Виллоугхби и његова екипа су стигли до Нове Земље пре него што су на крају били заробљени у арктичком леду и нестали. Рицхард Цханцеллор успео је да стигне до Белог мора и бродом ушао у реку Дивну где је пронашао малу руску трговачку пошту.
За то време Русији је приступ Балтику блокирала моћна Шведска и пољско-литвански комитет. Тек у 17. веку руски цар Петар Велики проширио је границе Русије на Балтик. После 1619, страхујуц́и да би европско истраживање на Арктику могло угрозити интересе Русије у Сибиру, Москва је прогласила подручје забрањено за истраживање за странце. Следец́их неколико векова, даље истраживање је било у потпуности руско.
“Северни морски пролаз” је више од обичне морске руте преко артичког дела Русије. То је критични део шире саобраћајне инфраструктуре која Сибир повезује са европским делом Русије и остатком света. Сибирске реке које се уливају у Артички океан Об, Јенисеј и Лена теку рутом југ-север. Све три реке нуде приступ унутрашњости Сибира. Тако прекоокеански бродови могу путовати до 400 километара јужно од ушћа Јенисеја у океан. Реке Об и Јенисеј се укрштају са транс-Сибирском железницом која се протеже паралелно са арктичком обалом неких 1.400 миља јужно.
Пре изградње Транс-Сибирске железнице, најбржи пут преко Сибира био је санкама у зимском периоду преко замрзнутих река. Поред тога, река Лена спаја се са железницом Бајкал-Амур, која повезује транс-Сибирску железницу и руски железнички систем са кинеском железничком мрежом.
Гледано из ове перспективе, Северна морска рута није само пролаз између Азије и Европе, вец́ је и део вец́е комплексније транспортне мреже у Сибиру. Има потенцијал да постане поморски супер пут. Оно што је занимљиво за ову транспортну мрежу јесте то што на много начина представља мрежу новог Кинеског пута свиле.
Кина је свесна предности које нуди Северна морска рута, због чега је Пекинг јануара 2018. изразио иницијативу да нови пут свиле прошири на Артик и створи “Поларни пут свиле” који се отвара пре свега због глобалног загревања.
Северна поморска компонента има још једну предност. То је морски пут који америчка морнарица би изузетно тешко могла да пројектује своју војну моц́.
Упркос томе што САД тврде да је Североисточни пролаз, укључујуц́и и његову компоненту Северног мора, међународни водни пут, чињеница је да је овај пут практично у потпуности у рукама Русије. То је све руска територија од западне половине Беринговог мореуза до источног дела Норвешког мора. Ако би Северна морска рута икада постао главна поморски и трговачки правац, америчка морнарица би могла користити објекте на Аљасци и Норвешкој за базирање.
Норвешка група за мониторинг и процену опстанка Артика предвиђа да ће за 30 или 40 година цео Арктички океан бити без леда током лета. Главни проблем зашто још овај поморски пут још неће заживети су недостатак тачних навигационих карата и редовних метеоролошких извештаја. Међутим Руси су интензивна истраживања овог подручја спровели тридесетих година 20. века, а САД су користили подморнице да мапирају цео овај терен токо 1950 -тих и 1960 -тих година прошлог века, али су те карте и даље класификоване као ” војна тајна”.
Главни недостатак је непостојање инфраструктуре која је потребна да се одржи овакав пут и десетине милијарди долара. Ипак, развој Северног поморског пута би имао широке геополитичке последице на међународну трговину и дипломатске односе у централној Азији.