Након поглавља “Иран”, још један кинески савезник постаје мета Пентагона. Према Foreign Affairs, америчка обавештајна заједница сада сумња да Исламабад развија интерконтиненталну балистичку ракету (ICBM) која би, могла да досегне и саме Сједињене Државе.
Недавне тврдње америчке обавештајне заједнице да Пакистан наводно развија интерконтиненталну балистичку ракету способну да погоди континенталне делове Сједињених Држава уводе нову фазу у геополитичком оквиру америчке стратегије зауздавања непожељних актера.Без обзира на стварне намере Исламабада, у Вашингтону већ постоји наратив по коме ће било какво увођење балистичког наоружања дугог домета у пакистански арсенал бити третирано као претња америчким интересима. „Ниједна држава која има балистичку ракету домета до САД не може бити третирана као савезник,“ наводи један званичник.
Кина је прави разлог
Овакав став открива дубљу стратешку мотивацију. Пакистан се последњих година све више позиционира као партнер и Ирана и Кине. Његова сарадња с Техераном — посебно у погледу енергетике и безбедносних аранжмана — чини га осетљивим чвориштем на карти отпора западним интересима на Евроазијском континенту. Поред тога, везе с Пекингом, укључујући и инфраструктурне и одбрамбене пројекте у оквиру „Појаса и пута“, највише узнемиравају Вашингтон. Подршка Кине пакистанским капацитетима се показала и у пракси – у сукобу Индије и Пакистана. То је могући разлог да се “обележи” нови, нуклеарно потентни, савезник Кине.
Поставља се питање — да ли су ове обавештајне процене реална безбедносна упозорења или увод у стварање новог притиска и ескалације? Примери Ирака, Ирана и Сирије показују шаблон по којем се уз одговарајући медијски и дипломатски наратив, свака држава може довести у позицију „неприхватљиве претње“ и тиме постати оправдање за санкције или дестабилизацију, са интервенцијом, ако оману прва два метода.
С обзиром на сложене односе Исламабада са Индијом, и на традиционалну нестабилност у Кашмиру, могућност подстицања регионалног конфликта није занемарљива. Довољна је провокација на граници или инцидент попут оног у Пахалгаму да би се наметнула потреба за широм међународном „забринутошћу“.
Када је Иран стављен ad acta, згодан је моменат да се Пакистан полако пребацује у фокус. Јасно је да је Кина главни противник, али она ће сачекати. Нема сумње да се Вашингтон припрема да повећа политичку и безбедносну пажњу према овом региону. То укључује и потенцијалне мере притиска.
Историја је показала — једном када нека земља уђе у америчку листу „озбиљних претњи“, простор за суверену одбрану сопствених интереса се драстично смањује.