TV FRONT/Andrej Mlakar
Doaen svetske diplomatije Henri Kisindžer preminuo je u 100 godini života. Sa smrću Kisindžera sa svetske scene nestao je još jedan čovek koji je obeležio američku i svetsku diplomatiju, ali i Hladni rat.Jedni su ga hvalili pre svega svetski političari, doduše kada je počeo rat jednom izjavom navukao je gnev svetskog establišmenta, pa su ga optuživali i da je čovek Moskve. Pravdao se svima, pa i onima koji ga sada oplakuju od Ursule fon der Lajen, Bajednove administracije.
Rodio se kao Hajnc Alfred Kisindžer 27. maja 1923. godine u Furtu u Bavarskoj u porodici nemačko- jevrejskog porekla. Idilična slika života u Nemačkoj završena je sa dolaskom Hitlera na vlast, kada se i Kisindžer zajedno sa svojim prijateljima našao na meti nacista ,koji su ga na ulici brutalno pretukli.
Kao petanestogodišnji dečak sa ocem, majkom i bratom se odselio prvo za London, a onda i u Njujork. Svoj nemački akcenat nije nikada izgubio. U školi, a kasnije i na univerziteru ostao je zapažen svojim oštroumnim i preciznim analizama situacije u Evropi, što mu je utabalo put ka onome po čemu će biti proslavljen prvo kao svatnik za nacionalnu bezbednost, a kasnije i državni sekretar pod palicom Džeralda Forda i kreator američke spoljne i svetske politike.
Kisindžer pošto je naturalizacijom primio američko državljanstvo, regrutovan je u vojsku u 84. pešadijsku diviziju, koja je već te ratne godine upala u Nemačku. Pošto je tečno govorio nemački jezik ubrzo je postao prevodilac u obaveštajnom odeljenju koje se bavilo saslušavanjem zarobljenih nacista. U Hanoveru je učestovvao u potrazi i oktirvanju pripadnika Gestapoa.
Zbog svoje analitičnosti i uspešnosti napredovao je od obučnog vojnika do oficira jako brzo, a 1946 postao je čak i predavač u obaveštajnoj školi, gde je govorio o praktičnim iskustvima iz Nemačke, što mu je dobro došlo za ono što je sledilo.
Posle povratka iz rata upisuje Harvard gde 1950 . završava političke nauke. Magistrirao je i doktorirao filozofiju na Univerzitetu Harvard 1951. i 1954. godine. Godine 1952, dok je još bio diplomirani student na Harvardu, služio je kao konsultant direktora Odbora za psihološku strategiju. Takođe zbog svog prethodnog znanja konkurisao je bio i za rad u FBI, ali nije primljen.
Kisindžer je doktorirao na temi Mir, Legitimitet i Ekuilibrijum, studija državotovrnosti od Kastleraha do Metrniha, odnosno o uspostavljanju novog poretka u Evropi od 1815. godine, odnosno Bečkog kongresa koji je održan posle drugog poraza i progona Napoleona iz Evrope. U svom doktorskom radu Kisindžer je na istorijskom primeru prikazao igru moći velikih sila u Evropi u 19 veku i po prvi put promovisao koncept “legitimnosti” prema kome poredak koji sve velike sile prihvate je legitiman, a međunarodni poredak, koji ne prihvati bar jedna velika sila ne može biti legitiman. On je to krikazao kroz primer Bečkog kongresa 1815. godine kada su kraljevi i carevi Britanije, Francuske, Austrije, Pruske i Rusije dogovorili da sarađuju na Koncertu Evrope za očuvanje mira nakon što su Austrija, Pruska i Rusija. To je dovelo do opšteg mira koji je trajao 100 godina i završen je sa početkom Prvog svetskog rata. Kisindžer je smatrao da je to klasični primer “legitimiteta” jer su ga prihvatili lideri svih pet velikih sila. Za ovaj rad dobio je nagradu.
Kisindžer je ostao na Havardu, a prvi korka ka Beloj kući načinjen je za vreme Kubanske krize oktobra 1962, jer je 1955. i 1956. takođe je bio direktor studija nuklearnog oružja i spoljne politike u Savetu za spoljne poslove. On je 1957. objavio je knjigu Nuklearno oružje i spoljna politika u kojoj je kritikovao termin masovne odmazde koji je uveo Ajzenhauer, a koja je predlagala masovnu upotrebu taktičkog nuklearnog oružja za dobijanje rata protiv Sovjetskog Saveza. Istoriju diplomatije nije napustio ni ta jer je te 1957. objavio studiju o politici ravnoteže snaga u Evropi posle Napoleona.
Period od 1956. do 1968. bio je za Kisndžera plodonosan jer je radio za Fon braće Rokfeler, bio direktor Harvardskog programa za studije odbrane između 1958. i 1971. Godine 1958. je takođe suosnivao Centar za međunarodne odnose sa Robertom R. Bouvijem gde je bio njegov pomoćnik direktora i rako kao konsultant za Agenciju za kontrolu naoružanja i razoružanja, Stejt department i RAND korporaciju.
Posle pobede Ričarda Milhausa Niksona na predsedničkim izborima, na poziv Dejvida Rokfelera Kisindžer je postao Niksonov savetnik za Nacionalnu bezbednost. To je bio početak jedne blistave karijere za jedne i zločinački pohod za druge.
Kada je ušao u Belu kuću, vijetnami rat je bio na vrhuncu. Posle severnovijetanmske ofanzive TET januara 1968 postalo je jasno da se SAD moraju izvući iz “močvare Vijetnama” kako je to govorio Kisindžer. Potpomognut diplomatijom sile i uvlačenjem Laosa i Kambodže u rat. Međutim sila nije dala toliki rezultat, ali je je uticalo i na Vijetanm da krene put pregovora.
U tom periodu Kisindžer je radio i na otopljavanju odnosa sa Kinom. Kao uslov za normalizaciju odnosa sa SAD bio je i prijem Kine UN i izbavivanje Tajvana, što je i urađeno. Bio je glavni organizator tajnih pregovora u Varšavi SAD i Kine, koji su krunisani Niksonovom posetom Pekingu. SAD i Kina su 1972 okončale 23 godine dugu izolaciju.
Kao savetnik za nacionalnu bezbednost pod Niksonom, Kisindžer je bio pionir u politici detanta sa Sovjetskim Savezom, tražeći relaksaciju tenzija između dve supersile. Kao deo ove strategije, pregovarao je o pregovorima o ograničenju strateškog naoružanja (koji su kulminirali sporazumom SALT I) i Ugovoru o antibalističkim raketama sa Leonidom Brežnjevom, generalnim sekretarom sovjetske komunističke partije. Pregovori o strateškom razoružanju prvobitno su trebali da počnu pod Džonsonovom administracijom, ali su odloženi u znak protesta zbog invazije trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine.
Kisindžer je posebno u okviru „Godine Evrope“ želeo da „revitalizuje“ NATO, koji je nazvao „propadajućim“ savezom jer je verovao da trenutno ne postoji ništa što bi sprečilo Crvenu armiju da pregazi Zapadnu Evropu u sukobu konvencionalnih snaga . Koncept „povezanosti“ se više primenjuje na pitanje bezbednosti pošto je Kisindžer primetio da će Sjedinjene Države žrtvovati NATO zarad svojih dobitaka.
Sedamdesete godine 20 veka su bile turbulentne. Kisnidžer je na primeru Četvrtog arapsko-izraelskog rata leteći neprekidno na liniji Kairo-Tel Aviv uveo pojam “Šatl diplomatije” i značajno učestvovao u normalzaciji odnosa Egipta i SAD pružajući toj zemlji obilnu američku vojnu i finansijsku pomoć.
Za Kisindžera posebno crna mrlja bio je puč u Čileu, u kome su SAD učestovale dirketno podstičući vojni puč protiv izabranog levičarskog predsednika Salvadorea Aljendea, koji je ubijen. Takođe tu je cela serija događaja pučeva i prevrta od Argentine, preko Kipra do afričkih zemalja.
Skoro svi američki predsednici osim Regana i Buša mladeđeg i Donalda Trampa su njegove procene i analize uvažavali. Sastajao se nekoliko puta sa Putinom lično od 1993. godine i kada je bio premijer i predsednik Rusije u Moskvi. Takođe bio je u Beogradu za vreme posete Niksona 1971. godine.
Kod nas na srpski jezik prevedeno je nekoliko njegovih knjiga, njegova doktorska disertacija o Belom kongresu 1814, tri toma memoara koje je izdala Vijesnikova pres agencija, Diplomatija, Godine raspleta..
Kisindžer je na udar došao početkom rata kada je kritikovao Zelenskog od onih koji sada kritikuju ukrajinskog predsednika. U svakom slučaju odlazak još jedne ikone Hladnog rata u trenutku kada je novi počeo.