Na obeležavanju pola veka od početka Četvrtog arapsko-izraelskog rata desilo se nezamislivo da se prvi put te 1973 istorija desila kao tragedija kada zamalo Izrael nije prestao da postoji, a spasao ga je arpaski sebidžluk, gde su Egipćani stali posle Sinaja i time zapečatili sudbinu prvo Siriji na Golanu, a onda Šaron sa tenkovima zapečatio je sudbinu 3. egipatskoj armiji!
Pedeset godina kasnije farsa. Tamo negde na jugu Izraela blizu pojasa Gaze, Šabat sve usnulo, uspavano, negde u nekoj pustari rejv žurka svi se grle, plešu, a onda na nebu motorni zmajevi- paraglajderi sa automatskim puškama sa fantomkama sleću počinje pucnjava. Na samoj granici eksplozije gore prve Merkave, kontrolni punktovi osmatračke stanice. Flote pikapova i motocikala jure posle probijene oznake duboko u Izrael.
U gradovima blizu pojasa Gaze Sderot, Aškelon stužu Hamasovci, počinje pucnjava, padaju vojne baze jedna za drugom , opšti haos. Mrtvih sve više, otmice, silovanja, pljačke. Trebalo je skoro dva sata da se vlada aktuelnog i kranje problematičnog premijera Benjamina Netanjahua sabere.
Nagizen protestima oko pravosudne reforme koja je podlelila Izrael, paralisala je sve, vojsku, policiju, obaveštajne službe. Svi su paralisani skoro četvoromesečnim protestima. Međutim, nisu svi, posebno ne islamistički pokret Hamas. Iz poslednjeg rata 2021. za koji se verovao, zapravo gde su nas vaskoliki svetski mediji uveravali da je Hamas gotov izašao je nikad jači. Dok se svet bavio Ukrajinom, Zelenskim Putinom, Hamasovci su se obučavali i spremali. A onda doleti više od 5.000 raketa iako Izraelsci tvrde 2.200 kasnije je taj broj otišao na 3.000. Nema grada na jugu i centralnom delu Izraela koji nije došao pod udar raketa. Šok zaprepaštenje. Čuveni protivraketni sistem, ne PVO kako smatraju neki analitičari ostao je paralisan. Nije ni čudno kad umesto 10 ili 20 raketa odjednom doleti 200-300. Dovoljno da i posade “Gvozdene kupole” ostanu paralisane.
Usledio je šok, konsternacija, kako je i ko zakazao. Spominje se taktički, pa strateški obaveštajni nivo, svašta se tu naklapa i tumači, međutim jedno ne da IDF odnosno Izraelske odbrambene snage odavno nisu ono što su bile. Gaza je zapravo bila i ostala rak rana Izraela na kojoj se videlo da je vojska truo sistem iznutra sa gomilom demoralisanih rezervista i aktivnih oficira i podoficira.
Mosad i Šin bet možda jesu krivi, ko je zatajio to će se otkriti, pa će ko u slučaju Drugog libanskog rata naći se novi sudija Vinogradov koji će pokrenuti istragu naći krivce, pisati tone izveštaja i dokumenata ko je zatajio. U svakom slučaju izenađenje. Da li je iznenađenje?
Pa baš i nije s obzirom na sve izazove sa kojima se izraelska vojska u proteklih 25 godina suočavala. Gledajući slike zarobljenih izraelskih vojnika koje tuku hamasovci izvode iz tenkova ili šutiraju mrtve, pao mi je na pamet jedan čovek veliki vojni teoretičar Martin Van Kreveld.
Neki jesu čuli za njega, neki nisu nikad. U svakom sčlučaju radi se o vojnom istoričaru koji je pisao zanimljive knjige o ratu poput: Komadnovanje u ratu, Transfomracija rata, obe prevedene na srpski jezik. Međutim jedna knjiga itekao je zapažena i veoma aktuelna za ovu priču.
Zapravo ona je bila proročka. Van Kreveld ju je pisao tamo 1996-1997, izašla je 1998. a posle skoro 25 godina ispade Van Kreveld u pravu. U njoj je Van Kreveld upozoravao šta će se desiti sa vojskom kad počene da se bavi vojnopolicijskim zadacima. To je povlačenje Izraela iz Libana, zatim operacije protiv Hamasa 2002, Fataha i Arafata 2004, pa opet Gaza, Drugi Libanski rat 2006, pa opet saga Gaza pokazao. Neko bi upitao šta je pokazao? Pa pokazao je da je profesor Van Kreveld bio u pravu.
Naime u knjizi “Mač i masline” Martin van Kreveld opisao je da je Izrael u proteklih 50 godina izgradio najjaču vojsku na Bliskom istoku koja je pokazala snagu u četiri arapsko-izraelska rata, ratu iscrpljivanja i libanskoj epopeji koja je trajala od 1980-2000 godine. Po Van Kreveldu upravo je tu Izrael pokazao svoju slabost kao i tada u intifadi gde su se sukobljavali sa Palestincima koji su praćkama gađali vojsku kamnjem i jurili demonstrante tenkovima Magah 6B i 7C.
Prema Van Kreveldu David se pretvorio u Golijata . Van Kreveld priču počinje 1948 kako je Izrael kada je proglašena jevrejska država 1948. imala samo 30.000 vojnika. Imali su motivaciju, ali ne i dovoljno oružja koje je nabavljano sa svih strana. Pola veka kasnije Izraelska vojska je imala 20 puta više vojnika tad 1998. nego te 1948. Tada negde 2.800 tenkova tipa Merkava Mk 1 i 2, tenkovi modifikacija Magah 6, 6a, 6b i 7a i skoro 700 borbenih aviona F-16, F-15, Kfir.
Izraelska vojska je uspela da uništi arpaske snage 1948, 1956, 1967, pa uspela je da se oporavi posle šoka 6. oktobra 1973 kada je počeo Jom Kipurski rat.
Međutim, po Van Kreveldu vojna moć počela je da opada kada je Izrael krenuo u skupu avanturu zvana Libanski rat i prvu intifadu koja je trajala od 1987. do 1993 godine poznata i kao intifada kamenja kada su neprijatelj postali ne vojska nego civili. E to je po njemu bila skupa cena koju je vojska platila jer se uključila u sukobe za koje nije bila obučena i organizovana.
“Vojska koja se bori protiv slabih i sama postaje slaba. Ona uvek gubi, jer su sve pobede bez zasluga i počasti, a porazi ponižavajući”, piše Van Kreveld. Ovo su bile dovoljno proročke reči posebno posle epizode zvane Drugi libanski rat, druge i treće intifade , nebrojeno intervencija u Gazi iz kojih se ništa nije dobilo, vojska je trošila resurse, ali Hamas nije bio uništen. Naprotiv iz godine u godinu je jačao, posebno kada je Iran preuzeo inicijativu i ulogu mentora. Izrael je sve više gubio iako je dobijao bitke. To je itekako uticalo na moral da prva pobuna u istoriji izraelske vojske bila 2006. i to elitna jednica izraelske vojske brigada Golani.
Rezervisti su tek bili posebna priča, apatija, nezadovoljstvo, rutina u patrolama oko Gaze i na granici sa Libanom i Golanom. Već sve ovo pobrojano ukazaivalo je na ono što je profesor Van Kreveld opisivao.
Van Kreveld smatra da upotreba vojske u klasičnim vojnopolicijskim zadacima čuvanja reda, sukobljavanja sa demonstrantima, gerilskim grupama ima katastrofalni efekat na moral.
Tu Van Kreveld poredi Intifadu i francuski sukob u Alžiru sa pokretom otpora. Upravo kako je Intifada delovala loše na moral Izraelaca, tako je i Alžir delovao na Francuze i Vijetnam na Amerikance, a Avganistan na Sovjete. Duge i iscrpljujuće borbe, gubici, nedostatak definisanja jasnog neprijatelja, linija vatre, položaja, sukobljavanje u gradovima, selima, planinama, močvarama, pustinjama.
Sve to uticalo je na regrutnu bazu sa kojom je Izrael imao jedno kraće vreme probleme, jer uprkos tome što je vojni rok obavezan, veliki broj Izraelaca trudio se da to izbegne. Pa se krenulo različitim merama, ali 20 godina kasnije od pisanja knjige sve se promenilo. Talas antismitizma u Evropi posebno od povećanja broja migranata uitcao je da se veliki broj evropskih Jevreja se odselio za Izrael. Mladi su odmah krenuli da budu regrutovani u vojsku.U pravu je Van Kreveld kad kaže da se uloga vojske promenila i vojska je samo reflektovala ekonomsko-politička i društvena kretanja u izraelskom društvu i politici. Najveći problem rezervista pre 10, 15, 20, 25 godina bio je i ostao služenje na granici sa Gazom. Desilo se ono najgore da su morali da kriju da će rezervisti služiti u Gazi. To se itekako obilo od glavu IDF-u od 2006 godine.
… kao i srpska vojska od 1914.g do danas – nebo i zemlja.
… narod – nebo i zemlja.
Nije loš tekst – ima taj britanac još dobrih knjiga.