Од почетка рата између Израела и Хамаса који је почео 7. октобра, Газа је доживела најтежи удар до сада од када трају конфликти између те исламистичке организације и израелске државе. Израелска авијација од петка увече до суботе рано ујутро ангажовала је 200 боребних авиона.
То је било до сада највеће ангажовање израелске борбене авијације до сада од када траје окршај са Хамасом од 2006. и Другог либанског рата.
Борбено Израелци су ангажовали следеће летелице: Ф-15И, Ф-15, Ф-16И који припадају 133, 107, 69, ловачкој авијацијској ескадрили.
Већина летелица полетела је из авио база Неватим, Тел Ноф и Хацерим, већином на југу Израела.
Како је наведено на мети израелске авијације нашло се 150 надземних циљева.
Осим вођених бомби ГБУ 31 ЈАДАМ кориштене су и ласерски вођене бомбе за разбијање бункера ГБУ-28 које су намењењнњн за уништавање хамасових подземних бојеката.
Зпараво Израелци су у нападау на Газу применили ослабљену верзију америчке доктрине Шокирај и заплаши која је примењена над Ираком 2003. године.
Доктрина шокирај и заплаши или као што би неки рекли “паралиши” масовно је примењена у Ираку 2003 године у Багдаду. Циљ ове доктрине био је да се Ирак шокира и заплаши. Први пут за ову доктрину чуло се два месеца пред почетак рата када је Харлан Улман аутор ове доктрине која је настала на Националном одбрамбеном универзитету и представља војну доктрину о употреби одлучујуће силе на бојном пољу путем доминатних маневара и демонстрације апсолутне моћи.
Опитни полигон за ту доктирну управо био је Ирак 2003.
Улман је два месеца пред почетак напада објаснио пред ТВ камерама да се овом доктрином заправо над противником постиже ефекат сличан ефекту бацања нуклеарне бомбе на Хирошиму, али само без употребе атомске бомбе и да за остварење циља, победе над противником нису довољни ни дани, ни недеље, него минуте. Ова доктрина убрзо је постала интегрални део стратегије Министарства одбране за ширење страха.
За Багдад најкритичнији дан био је 28. марта 2003. године како се америчка војска приближавала престоници Ирака. Тог дана бомбардовано је министарство финансија Иракаи четири багдадске теелфонске централе послечега је уследио прекид милион телефонских веза широм града. Напади на укупно 12 телефонских централа настављени су све до 2. априла. Напад је извршен на радијске и телевизијске торњеве, са чиме су људи били одсечени од било каквог извора информација о томе шта се дешава.
За Ирачане разарање телефонског система био је најтежи ударац ваздушних напада. Спој детонација и вибрације и осећај да немаш никаквих информација код одређеног броја грађана створио је осећај страха и безнађа. Очајно станвиштво опседало је стране новинаре који су остали у Багдаду да им дају телефоне да се чују са рођацима, који живе у иностранству да их позову или да новинари пошаљу поруку да су живи. Иначе у прве три недеље бомбардовање у свим багдадским апотекама нестали су лекови за смирење и таблете за спавање, као и антидепресиви.
Посебно за време бомбардовања биле су тешке ноћи. Град пошто је остао прве вечери без струје утонуо је био у дубоки мрах у коме су једино дојекивале детоанције авио бомби и ракета. Заправо мештани Багдада који су се крили у подруму нису могли ништа. Могли су да причају међусобно, али никаквих информација о томе шта се дешава у другој улици даље нису могли да сазнају, а камо ли у спољнем свету.