TV Front/Aleksandar Kiš
Kada su Rusi odlučili da počnu da kopaju rovove, grade prepreke i postavljaju minska polja na stotinama kilometara dugom pojasu u Ukrajini, svi vajni Zpadni vojni analitičari su se smejali i podsmevali Rusima.
Ko zaboga u 21 veku, veku elektronike, elektronskog nadzora, satelita i digitalizacije, kopa rovove kao u Prvom svetskom ratu. Vrlo dobro se sećamo kako su se grohotom smejali.
Na tim rovovima i minskim poljima, ostale su hiljade ukrajinskih vojnika, njihova tela razbacana, desetine i stotine zapaljene ukrajinske tehnike, i olupine najboljih zapadnih tenkova, a za četiri meseca uzaludnog pokušaja proboja, Ukrajinci su zauzeli samo tri sela.
U isto vreme, teroristi iz Gaze, uhvatili su izraelsku vojsku i državu na spavanju, motociklima, paraglajderima i čamcima prešli granicu, uhvatili izraelsku vojsku u donjem vešu, zauzeli naselja i ubijali i otimali ljude kao Bašibozluci za vreme Turaka.
Nešto pre toga, Jermeni su doživeli ponovljenu katastrofu u Nagornom Karabahu, maltene ne prečac, bez ispaljenog metka. Kako se to desilo?
Ravno pedeset godina od arapskog napada na Izrael 1973 godine, koji je jevrejsku državu umalo stajao glave, potpuno i doslovce se ponovila ista priča.
Ali krenimo redom.
POLITIKA
Država Izrael je u proteklih desetak godina, ali posebno u zadnjih 5-6 godina, napravila veliki otklon od dotadašnje politike, i presekla veze koje je imala sa Rusijom i Balkanom, odlučila da se osloni maksimalno na politiku SAD, smatrajući da zemlje istoka nemaju nikakvu budućnost, pritom mislimo na Rusiju. Celokupna politika SAD je bila usmerena protiv Rusije, i sve svoje poteze, SAD su vodile ka tom pravcu masovnog finansiranja Ukrajine, ali i obaveštajni rad zanemarili su Izrael i Bliski istok.
SAD su u želele maksimalno da pacifikuju ostatak sveta pred prestojeći rat u Ukrajini – te su izmislile “Abrahamove sporazume” – ideja da se što veći broj arapskih i muslimanskih zemalja podmite ekonomskim grantovima i političkim ustupcima kako bi priznali državu Izrael, i time smanjili pritisak na Tel Aviv koji je decenijama pritiska.
Ideja je na papiru bila dobra, ali svako ko iole poznaje mentalitet Arapa i Muslimana, znada nikada neće prihvatiti postojanje države Izrael ma koliko neko želeo da potkupi njihove elite da to učine – na kraju krajeva oni sami su sa vlasti rušili svoje monarhe koji su bili za mir sa Izraelom ili makar da budu neutralni.
Tako su SAD Maroku priznali “vlasništvo” nad Zapadnom Saharom, Emiratima obećali prodaju F-35 aviona, Bošnjacima ukidanje Republike Srpske, Albancima na Kosovu da Kurti može da radi šta želi, Azerbejdžanu povratak Karabah pod svoju kontrolu a Izraelu, da će početi novi period mira sa arapskim susedima koji će jedno po jedno priznavati Izrael. Uz to očekivalo se od Izraela da podrži režim u Kijevu na sve moguće načine.
Na isti način Izrael( istina koji se vadi na to da je to učinio pod pritiskom SAD učinio) je priznao “Kosovo” kao nezavisnu državu, efektivnmo uništivši odnose sa Srbijom, ne dobivši ništa za sebe. Uz to Izrael se okrenuo ka sprijateljivanju sa Muslimanima Balkana, što mu opet nije donelo ništa politički, osim gubitka uticaja i prethodnih prijateljstava na tom istom Balkanu.
Tramp nije učinio ništa pozitivno za Izrael na duge staze – čak je i otvoreno rekao da ga je Netanjahu razočarao, jer je u poslednjem trenutku odbio da Izrael učestvuje u likvidaciji Iranskog generala Soleimanija. Tako da je političko zamešateljsvto na Bliskom istoku katastrofalno.
U realnosti, Izrael je dobio šarenu lažu. Arapske i sve muslimanske zemlje nikada neće ići protiv Palestinaca, što se sada i pokazalo. Saudijska Arabija, kao najveći oslonac i nada Izraela za Abrahamove sporazume i priznavanje države Izrael, zamrzla je taj proces zbog rata u Gazi. Na ulicama Amana, prestonice Jordana izašle su hiljade ljudi u znak suprotstavljanja stava neuitralnosti kralja i države Jordan – a najveći finansijer Hamasa i Gaze uopšte – Katar zapretio je sankcijama na isporuke gasa i nafte Zapadnim zemljama u koliko se nastavi sa bombardovanjem Gaze i kompenom intervencijom.
Još gore – desilo se sasvim suprotno Trampovim i Netanjahuovim očekivanjima- Saudijska Arabija je uz posredstvo Kine sklopila diplomatske odnose sa Iranom – time dovevši u pitanje i američko prisustvo u regionu i samu svrhu “abrahamovih sporazuma” – čiji je cilj u principu bio izolacija Irana.
SAD su jurile Trampa a Izrael svoju opoziciju Netanjahu se urotio sa ultra klerikalnim strankama koje su otvoreno mrzele Arape, postao je toliki desničar da se Evropa potpuno distancirala od njega a za državne neprijatelje proglasio je sve slobodnoumnije i liberalnije stranke i organizacije. To je rezultiralo velikim podelama u izraelskom društvu i građanskom sukobu unutar samog naroda, a sve dok su hamasovci oštrili noževe.
Obeveštajna katastrofa
Tri zemlje koje su toliko povezane ovim događanija, SAD, Izrael i Jermenija su jedine zemlje koje su sebi dozvolile da im službe bezbednosti služe za razračunavanje sa opozicijom, koje su izvršile privatizaciju obaveštajnih službi sa usko političke inerese, platile su to visokom cenom. SAD su svoje službe u 80% koristile za borbu protiuv Trampa i “stranih plaćenika” (kako to poznato zvuči) i u principu lov na veštice u SAD. FBI, CIA i druge organizacije su targetirale Trampa i konzervativce kao glavne neprijatelje. Time, onih 20% je bilo nedovoljno za obradu podataka i obaveštajno pokrivanje bilo čega od značaja u svetu – a to se videlo po obaveštajnoj katastrofi u Ukrajini, pogrešnim informacijama, i još gorim odlukama na terenu. Samim tim uz svu fiksaciju protiv Rusije, SAD su potpuno zapostavile Izrael.
I ne samo to. Obaveštajne zajednice SAD i Izraela više su vodile računa o “domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima” a na spoljnom planu o Ukrajini i podršci režimu Zelenskog nego na to da Hamas oštri noževe da pokolje Izraelce.
A kada kažemo noževe, bukvalno pod nosom Mosada su stvorili komandoske jedinice, razvili taktiku, obaveštajnu strukture, utvrđenja, i do detalja proučili navike i pozicije Izrelskih građana i vojske.
Dok su se Vašington i Tel Aviv brinuli da podrže Zelenskog i Ukrajinu – ali i Azerbejdžan – dotle je Hamas isplanirao otmice, mučenja i ubistva Izraelaca.
A Jermenija? Ista situacija. Pašinjan je policiju, bezbednosne agencije i vojsku više koristio za borbu protiv opozicije, učvršćivanje lične vlasti i blaćenje Rusije nego za odbranu od Azerbejdžana. Kada je rat došao, i to dvaput . Jermeni su od svega imali samo pro-američku politiku i izbegličke kolone, jer su se oslonili na nekog ko im nije saveznik a nalazi se hiljadama kilometara daleko, dok su sa Rusijom prekinuli sve dobre odnose. Vrlo slično kao i sam Izrael.
Najveća katastrofa za Izrael je što su Bajdenova administracija, kao i bezbednosne strukture Izraela potpuno podbacili, svega nekoliko dana pred teroristički napad Hamasa na Izrael – izjavljivali su kako je situacija odlična, mirna da godinama nije bila mirnija i da se ništa neće desiti.
Isto su tako mislili pretačno 50 godina kada su ih Sirija i Egipat iznenadili u Jom Kipurskom ratu 1973 godine. Tada je CIA bila obogaljena raznim istražnim komitetima, koji su sprečili efikasno delovanje pa je tih godina umalo stradao Izrael. Henri Kisindžer je preko TV-a saznao za Jom Kipurski rat i za iskrcavanje Kubanaca u Angoli, nešto kasnije.
Slepim oslanjanjem na obaveštajne izvore SAD, kako 1973. tako i 2023. godine Izrael je platio tešku cenu. Brinuvši više za Ukrajinu i Zelenskog nego za sopstveni vrat, učinili su kardinalnu grešku. Uz to – odsekli su izvore informacija iz nekada prijateljskih zemalja i Rusije koje su mogle da im budu od neprocenjivog značaja Podrškom Ukrajini, kada su Hamasovci udarili na izraelski narod, Rusija jednostavno nije imala interesa da pomogne Izraelu, koji se svojom politikom stavio na stranu SAD i Ukrajine
Dijaspora kao faktor
Izrael i Jermenija imaju dve najjače i najuticajnije dijaspore u svetu. Ili se to bar tako čini. Ba ta naroda i države, pak, doživele su velike poraze i katastrofe u kratkom vremenskom periodu.
Obe dijaspore nalaze se u SAD – one u Rusiji i Istočnoj evropi nsiu toliko uticajne. Kao takve, Jevreji i Jermeni su prvenstveno američki gradjani – Amerikanci, a potom tek Jevreji i Jermeni. Stoga se setimo baš odgovora Henrija Kisindžera koji je Goldi Mejir, premijerki Izraela te 1973 godine odgovorio “Ja sam prvo Amerikanac, pa državni sekretar, pa tek onda Jevrejin”. Ona mu je odgovorila “Znate ali kod nas se čita sa desna na levo”
Ma kako ovo simpatično zvučalo, ni tada SAD nisu želele da dozvole Izraelu da dokrajči Arape iako je mogao – to neće dozvoliti ni sada, iz istih razloga – Nafta i gas iz Arapskih zemalja.
Kao što smo rekli, dijaspora je prvenstveno – sačinjena od Amerikanaca, stoga su vlasti SAD te dijaspore koristile više za svoje ciljeve – pljuvanje Rusije i u opšte odvajanje Izraela i Jermenije od ikakvog uticaja a samim tim i pomoći i podrške Rusiji.
Izraelcima je rat u Ukrajini predstavljen kao rat za Jevreje – gde svi Jevreji trebaju da podrže Ukrajinu, pokušavajući da Ruse predstave kao naciste.
Celokupni resursi i obaveštajnih službi koje su imali na raspolaganju (a da nisu lovili Trampa ili opoziciju u Izraelu) stavljeni su na raspolaganje Ukrajini i Zelenskom.
Jevrejska dijaspora je praktično upotrebljena od strane Vašingtona kao podrška Ukrajini dok za Izrael maltene niko nije mario. Ista situacija bila je sa Jermenskom dijasporom – obe dijaspore su uvek istupale u podršci Ukrajini i za napad na Rusiju u političkom smislu, dok su u stvari interesi Izraela i Jermenije počesto bili sasvim suprotni – u partnerstvu i saradnji sa pomenutom Rusijom.
Tako su Jevrejski i Jermenski narod upali u klinč izmedju želja SAD i potreba svojih država.
Jednom je jedan poznanik rekao “Jevrejin i Izraelac, nije isto. Često može da bude i sasvim suprotno. Biti Jevrejin u izobilju Pete avenije u Njujorku i biti Jevrenin u skloništu u nekom kibucu pored Gaze – sasvim je drugačije” Isto važi i za Jermene koji suu SAD podržavasli odvajanje od Rusije aJermeni u Karabahu i Jermeniji životno zavisili od te iste Rusije.
Vojni promašaji
Iskreno rečeno, Izraelska vojska uhvaćena je na spavanju. Hamasovci su sve pripreme izveli da vojska nije bila ni svesna. Oslanjanje da elektronski nadzor granice, uz relativno mal ekontigente vojske i snaga bezbednosti pokazalo se kao katastrofalno.
Dok su se svi smejali Rusiji koja gradi izuzetno kompikovanu i snažnu rovovsku liniju prema Ukrajinskim snagama, Izrael se oslanjao na nekakvu žičanu ogradu i bez i jedne jedine nagazne mine, uz uverenje da će odličan bezbednosni aparat biti prvi bedem, te da će alarmirati vojsku na vreme da zaštiti građane Izraela.
Redovno raketirtanje kojim je Izrael izložen, naizgled je rešeno “Gvozdenom kupolom” koaj je hvaljena kao neprobojni bedem sigurnosti izraelskih gradova.
Previše oslanjanja na tehnologiju, premalo ljudstva i potpuni podbačaj obaveštajnih struktura dovedli su do umalo – katastrofe.
Nadanja u “Gvozdenu kupolu” su ista kao nadanja u liniju Bar-Lev na Sinaju 1973 godine koaj je trebala da zaštiti Izrael od napda Egipta i koja je pala za kratko vreme.
Moćno i resptektabilno izraelsko vazduhoplovstvo bilo je sada nemoćno da se suprotstavi malim grupicama Hezbolaha koji su napali čisto civilne ciljeve.
Hezbolah je uspeo da u kratkom roku poništi sve prednosti Izraela i još više da ih iskoristi u svoju prednost.
Malim grupama terorista su napali čisto civilne ciljeve – koji su bili nebranjeni, zaobišavši vojen ciljeve i napadajući samo one koji su im stajali neposredno na putu. Napad na civile je dobro pripremljen. Hamasovci su znali unapred lokacije civilnih skloništa i zaklona za izraelske civile. Naime u slučaju napada svaki gradjanin Izraela im aaplikaciju gde su najbliža skloništa Tako su i Hamasovci jednostavno išli upravo n ata skloništa i ubijali i otimali civile poput Osmanlija u srednjem veku kada su napali na Balkan. Bukvalno ista taktika.
“Gvozdena kupola” je zagušena masovnim napadom iz više pravaca, ali ni ona sama niej konstruisana da štiti male tačkaste ciljeve uz granicu – koji su u stvari i bili meta terorista iz Gaze.
Hamas je upotrebio veliki broj dronova koji su po prvi put uspeli da unište izraelske tenkove “Merkava”, koji su se pokazali kao osetljivi na napade dronova. Uz navedeno – Izrael se ponašao kao da ratuje u nekom ratu pre 30 godina a ne u 21 veku. Tenkovi i transporteri su bili u bazama, koju su Hamasovci zauzeli na prepad, dok je izraelska vojska bila u donjem vešu. Pojedini tenkovi “Merkava” su korišteni kao bunkeri uz neke važnije komunikacije i objekte. Na taj način su bili izolovani i bez ikakve nade u odbranu od pripremljenih terorsita koji su ih napali. Sam i izolovan tenk bez podrške pešadije je laka meta, što se sada i pokazalo uz užasne snimke mrcvasrenja članova posade od strane terorista.
Sam cilj terorista i nije bila izraelska vojska već civili. Time su udarili na najosetljiviji segment društva. Krvoločni napad na muzički festival, ubistva i žena i muškaraca, otimanje žena i dece nije zapamćeno ni u jednom ratu u skorije vreme. Ali – Hamas je imao i ostvario veliki cilj a to je izazivanje odmazde Izraelskih snaga na Gazu.
Jedan jedini način za likvidaciju terorista je zauzimanje Gaze. To svi znaju svesni su toga Izraelski vazdušni napadi su učinili da strašne cene terora nad izraelskim stanovništvom brzo budu zaboravljena a slike uništenja civila u Gazi budu na svim ekranima.
Vrlo brzo se shavtilo da Izrael nema dovoljno municije pa je pomoć morala da stigne od SAD – a pitanje je da li će te pomoći biti dovoljno imajući u vidu bezglavo trošenje zaliha municije u vidu pomoći Ukrajini.
Kako rat bude napredovao, biće još više palestinskih žrtava, levičarsko liberalna javnost se već pokreće u osudi ”izraelske brutalnosti” i to će se samo pojačavati. Sada se postavlja pitanje – da li Izrael ima snage za kopneni napad na Gazu gde će se suočiti sa uličnim borbama?
Oslanjanje na strategiju iz 90-tih godinai zatvaranje očiju pred savremenim razvojem u ratovodtsvu skupo je koštalo Izrael. Savremna tehnologija će tek omogućiti teroristima još gore načine napada na Izrael (i druge zemlje) .Kako Turska snabdeva “Kosovo” sa dronovima “Bajraktar” tako i Iran snabdeva Hamas i Gazu sa svojim dronovima i raketama. Podrška jednom terorističkom režimu – Kurtiju, je potpuno ista kao podrška Hamasu.
Izrael mora ili da izgradi rovove i minska polja te da drži ozbiljne snage prema Hamasu, ili da zaboravi na svoju bezbednost.
Problem je i samo izraelsko društvo koje je razjedinjeno i rastrzano pomenutim političkim borbama, uz to utonulo je u liberalno sanjarenje o nekakvom mogućem miru sa palestincima da je borbeni duh bio bukvlano na spavanju kada su Hamasovci napali.
Zaključak
Iako je situacija daleko od zaključivanja, moramo pomenuti neke stvari.
Politikom SAD Izrael je doveden u izolaciju od svetskih sila. U proteklih 15 godina svet se promenio a Izrael to nije primetio. SAD i EU nisu više primarne sile, pogotovo ne na Bliskom istoku. Kina, Rusija i Iran su se pokazali kao značajni i možda najznačajniji faktori u regionu. Zapad je kao i kad nas, u ostalom postao siledžija koji brani ljudima da sradjuju sa bilo kim osim sa njim, a to je danas praktično nemoguće. Negiranjem politilčke relanosti, vlada Izraela je svoju zemlju i narod odsekla od prijateljstva sa Kinom i Rusijom, ali i svojim susedima poput pomenute Jermenije, i Balkana, koji su svakako mogli da pomognu stabilizaciji situacije – a u svakom slučaju su mogli da pomognu obeveštajnom delatnošću.
Izrael pod hitno treba da izvrši korekcije spoljen politike kako bi spasao sebe i osigurao budućnost, pošto je američka spoljna politika već doživela fijasko u Ukrajini. Jednostavno Izrael se mora prilagoditi novom svetu i izaći iz 90- tih godina prošlog veka. Sam Iran je postao regionalna sila baš zbog politike SAD koja je podržavala islamiste u regionu (rat u Siriji) gde je Iran bio protiv Islamista (paradoks) Na taj način -izraelski saveznik je trovao budućnost Izraela na duže staze.
Čini se da je partnerstvo SAD i Izraela toksična veza sa posledicama po Izrael.