ТВ Фронт/Александар Киш
Када су Руси одлучили да почну да копају ровове, граде препреке и постављају минска поља на стотинама километара дугом појасу у Украјини, сви вајни Зпадни војни аналитичари су се смејали и подсмевали Русима.
Ко забога у 21 веку, веку електронике, електронског надзора, сателита и дигитализације, копа ровове као у Првом светском рату. Врло добро се сећамо како су се грохотом смејали.
На тим рововима и минским пољима, остале су хиљаде украјинских војника, њихова тела разбацана, десетине и стотине запаљене украјинске технике, и олупине најбољих западних тенкова, а за четири месеца узалудног покушаја пробоја, Украјинци су заузели само три села.
У исто време, терористи из Газе, ухватили су израелску војску и државу на спавању, мотоциклима, параглајдерима и чамцима прешли границу, ухватили израелску војску у доњем вешу, заузели насеља и убијали и отимали људе као Башибозлуци за време Турака.
Нешто пре тога, Јермени су доживели поновљену катастрофу у Нагорном Карабаху, малтене не пречац, без испаљеног метка. Како се то десило?
Равно педесет година од арапског напада на Израел 1973 године, који је јеврејску државу умало стајао главе, потпуно и дословце се поновила иста прича.
Али кренимо редом.
ПОЛИТИКА
Држава Израел је у протеклих десетак година, али посебно у задњих 5-6 година, направила велики отклон од дотадашње политике, и пресекла везе које је имала са Русијом и Балканом, одлучила да се ослони максимално на политику САД, сматрајући да земље истока немају никакву будућност, притом мислимо на Русију. Целокупна политика САД је била усмерена против Русије, и све своје потезе, САД су водиле ка том правцу mасовнog финансирања Украјине, али и обавештајни рад занемарили су Израел и Блиски исток.
САД су у желеле максимално да пацификују остатак света пред престојећи рат у Украјини – те су измислиле “Абрахамове споразуме” – идеја да се што већи број арапских и муслиманских земаља подмите економским грантовима и политичким уступцима како би признали државу Израел, и тиме смањили притисак на Тел Авив који је деценијама притиска.
Идеја је на папиру била добра, али свако ко иоле познаје менталитет Арапа и Муслимана, знада никада неће прихватити постојање државе Израел ма колико неко желео да поткупи њихове елите да то учине – на крају крајева они сами су са власти рушили своје монархе који су били за мир са Израелом или макар да буду неутрални.
Тако су САД Мароку признали “власништво” над Западном Сахаром, Емиратима обећали продају Ф-35 авиона, Бошњацима укидање Републике Српске, Албанцима на Косову да Курти може да ради шта жели, Азербејџану повратак Карабах под своју контролу а Израелу, да ће почети нови период мира са арапским суседима који ће једно по једно признавати Израел. Уз то очекивало се од Израела да подржи режим у Кијеву на све могуће начине.
На исти начин Израел( истина који се вади на то да је то учинио под притиском САД учинио) је признао “Косово” као независну државу, ефективнмо уништивши односе са Србијом, не добивши ништа за себе. Уз то Израел се окренуо ка спријатељивању са Муслиманима Балкана, што му опет није донело ништа политички, осим губитка утицаја и претходних пријатељстава на том истом Балкану.
Трамп није учинио ништа позитивно за Израел на дуге стазе – чак је и отворено рекао да га је Нетањаху разочарао, јер је у последњем тренутку одбио да Израел учествује у ликвидацији Иранског генерала Солеиманија. Тако да је политичко замешатељсвто на Блиском истоку катастрофално.
У реалности, Израел је добио шарену лажу. Арапске и све муслиманске земље никада неће ићи против Палестинаца, што се сада и показало. Саудијска Арабија, као највећи ослонац и нада Израела за Абрахамове споразуме и признавање државе Израел, замрзла је тај процес због рата у Гази. На улицама Амана, престонице Јордана изашле су хиљаде људи у знак супротстављања става неуитралности краља и државе Јордан – а највећи финансијер Хамаса и Газе уопште – Катар запретио је санкцијама на испоруке гаса и нафте Западним земљама у колико се настави са бомбардовањем Газе и компеном интервенцијом.
Још горе – десило се сасвим супротно Трамповим и Нетањахуовим очекивањима- Саудијска Арабија је уз посредство Кине склопила дипломатске односе са Ираном – тиме довевши у питање и америчко присуство у региону и саму сврху “абрахамових споразума” – чији је циљ у принципу био изолација Ирана.
САД су јуриле Трампа а Израел своју опозицију Нетањаху се уротио са ултра клерикалним странкама које су отворено мрзеле Арапе, постао је толики десничар да се Европа потпуно дистанцирала од њега а за државне непријатеље прогласио је све слободноумније и либералније странке и организације. То је резултирало великим поделама у израелском друштву и грађанском сукобу унутар самог народа, а све док су хамасовци оштрили ножеве.
Обевештајна катастрофа
Три земље које су толико повезане овим догађанија, САД, Израел и Јерменија су једине земље које су себи дозволиле да им службе безбедности служе за разрачунавање са опозицијом, које су извршиле приватизацију обавештајних служби са уско политичке инересе, платиле су то високом ценом. САД су своје службе у 80% користиле за борбу протиув Трампа и “страних плаћеника” (како то познато звучи) и у принципу лов на вештице у САД. ФБИ, ЦИА и друге организације су таргетирале Трампа и конзервативце као главне непријатеље. Тиме, оних 20% је било недовољно за обраду података и обавештајно покривање било чега од значаја у свету – а то се видело по обавештајној катастрофи у Украјини, погрешним информацијама, и још горим одлукама на терену. Самим тим уз сву фиксацију против Русије, САД су потпуно запоставиле Израел.
И не само то. Обавештајне заједнице САД и Израела више су водиле рачуна о “домаћим издајницима и страним плаћеницима” а на спољном плану о Украјини и подршци режиму Зеленског него на то да Хамас оштри ножеве да покоље Израелце.
А када кажемо ножеве, буквално под носом Мосада су створили командоске јединице, развили тактику, обавештајну структуре, утврђења, и до детаља проучили навике и позиције Изрелских грађана и војске.
Док су се Вашингтон и Тел Авив бринули да подрже Зеленског и Украјину – али и Азербејџан – дотле је Хамас испланирао отмице, мучења и убиства Израелаца.
А Јерменија? Иста ситуација. Пашињан је полицију, безбедносне агенције и војску више користио за борбу против опозиције, учвршћивање личне власти и блаћење Русије него за одбрану од Азербејџана. Када је рат дошао, и то двапут . Јермени су од свега имали само про-америчку политику и избегличке колоне, јер су се ослонили на неког ко им није савезник а налази се хиљадама километара далеко, док су са Русијом прекинули све добре односе. Врло слично као и сам Израел.
Највећа катастрофа за Израел је што су Бајденова администрација, као и безбедносне структуре Израела потпуно подбацили, свега неколико дана пред терористички напад Хамаса на Израел – изјављивали су како је ситуација одлична, мирна да годинама није била мирнија и да се ништа неће десити.
Исто су тако мислили претачно 50 година када су их Сирија и Египат изненадили у Јом Кипурском рату 1973 године. Тада је ЦИА била обогаљена разним истражним комитетима, који су спречили ефикасно деловање па је тих година умало страдао Израел. Хенри Кисинџер је преко ТВ-а сазнао за Јом Кипурски рат и за искрцавање Кубанаца у Анголи, нешто касније.
Слепим ослањањем на обавештајне изворе САД, како 1973. тако и 2023. године Израел је платио тешку цену. Бринувши више за Украјину и Зеленског него за сопствени врат, учинили су кардиналну грешку. Уз то – одсекли су изворе информација из некада пријатељских земаља и Русије које су могле да им буду од непроцењивог значаја Подршком Украјини, када су Хамасовци ударили на израелски народ, Русија једноставно није имала интереса да помогне Израелу, који се својом политиком ставио на страну САД и Украјине
Дијаспора као фактор
Израел и Јерменија имају две најјаче и најутицајније дијаспоре у свету. Или се то бар тако чини. Ба та народа и државе, пак, доживеле су велике поразе и катастрофе у кратком временском периоду.
Обе дијаспоре налазе се у САД – оне у Русији и Источној европи нсиу толико утицајне. Као такве, Јевреји и Јермени су првенствено амерички градјани – Американци, а потом тек Јевреји и Јермени. Стога се сетимо баш одговора Хенрија Кисинџера који је Голди Мејир, премијерки Израела те 1973 године одговорио “Ја сам прво Американац, па државни секретар, па тек онда Јеврејин”. Она му је одговорила “Знате али код нас се чита са десна на лево”
Као што смо рекли, дијаспора је првенствено – сачињена од Американаца, стога су власти САД те дијаспоре користиле више за своје циљеве – пљување Русије и у опште одвајање Израела и Јерменије од икаквог утицаја а самим тим и помоћи и подршке Русији.
Израелцима је рат у Украјини представљен као рат за Јевреје – где сви Јевреји требају да подрже Украјину, покушавајући да Русе представе као нацисте.
Целокупни ресурси и обавештајних служби које су имали на располагању (а да нису ловили Трампа или опозицију у Израелу) стављени су на располагање Украјини и Зеленском.
Јеврејска дијаспора је практично употребљена од стране Вашингтона као подршка Украјини док за Израел малтене нико није марио. Иста ситуација била је са Јерменском дијаспором – обе дијаспоре су увек иступале у подршци Украјини и за напад на Русију у политичком смислу, док су у ствари интереси Израела и Јерменије почесто били сасвим супротни – у партнерству и сарадњи са поменутом Русијом.
Тако су Јеврејски и Јерменски народ упали у клинч измедју жеља САД и потреба својих држава.
Једном је један познаник рекао “Јеврејин и Израелац, није исто. Често може да буде и сасвим супротно. Бити Јеврејин у изобиљу Пете авеније у Њујорку и бити Јевренин у склоништу у неком кибуцу поред Газе – сасвим је другачије” Исто важи и за Јермене који суу САД подржавасли одвајање од Русије аЈермени у Карабаху и Јерменији животно зависили од те исте Русије.
Војни промашаји
Искрено речено, Израелска војска ухваћена је на спавању. Хамасовци су све припреме извели да војска није била ни свесна. Ослањање да електронски надзор границе, уз релативно мал еконтигенте војске и снага безбедности показало се као катастрофално.
Док су се сви смејали Русији која гради изузетно компиковану и снажну рововску линију према Украјинским снагама, Израел се ослањао на некакву жичану ограду и без и једне једине нагазне мине, уз уверење да ће одличан безбедносни апарат бити први бедем, те да ће алармирати војску на време да заштити грађане Израела.
Редовно ракетиртање којим је Израел изложен, наизглед је решено “Гвозденом куполом” коај је хваљена као непробојни бедем сигурности израелских градова.
Превише ослањања на технологију, премало људства и потпуни подбачај обавештајних структура доведли су до умало – катастрофе.
Надања у “Гвоздену куполу” су иста као надања у линију Бар-Лев на Синају 1973 године коај је требала да заштити Израел од напда Египта и која је пала за кратко време.
Моћно и респтектабилно израелско ваздухопловство било је сада немоћно да се супротстави малим групицама Хезболаха који су напали чисто цивилне циљеве.
Хезболах је успео да у кратком року поништи све предности Израела и још више да их искористи у своју предност.
Малим групама терориста су напали чисто цивилне циљеве – који су били небрањени, заобишавши војен циљеве и нападајући само оне који су им стајали непосредно на путу. Напад на цивиле је добро припремљен. Хамасовци су знали унапред локације цивилних склоништа и заклона за израелске цивиле. Наиме у случају напада сваки градјанин Израела им аапликацију где су најближа склоништа Тако су и Хамасовци једноставно ишли управо н ата склоништа и убијали и отимали цивиле попут Османлија у средњем веку када су напали на Балкан. Буквално иста тактика.
“Гвоздена купола” је загушена масовним нападом из више праваца, али ни она сама ниеј конструисана да штити мале тачкасте циљеве уз границу – који су у ствари и били мета терориста из Газе.
Хамас је употребио велики број дронова који су по први пут успели да униште израелске тенкове “Меркава”, који су се показали као осетљиви на нападе дронова. Уз наведено – Израел се понашао као да ратује у неком рату пре 30 година а не у 21 веку. Тенкови и транспортери су били у базама, коју су Хамасовци заузели на препад, док је израелска војска била у доњем вешу. Поједини тенкови “Меркава” су кориштени као бункери уз неке важније комуникације и објекте. На тај начин су били изоловани и без икакве наде у одбрану од припремљених терорсита који су их напали. Сам и изолован тенк без подршке пешадије је лака мета, што се сада и показало уз ужасне снимке мрцвасрења чланова посаде од стране терориста.
Сам циљ терориста и није била израелска војска већ цивили. Тиме су ударили на најосетљивији сегмент друштва. Крволочни напад на музички фестивал, убиства и жена и мушкараца, отимање жена и деце није запамћено ни у једном рату у скорије време. Али – Хамас је имао и остварио велики циљ а то је изазивање одмазде Израелских снага на Газу.
Један једини начин за ликвидацију терориста је заузимање Газе. То сви знају свесни су тога Израелски ваздушни напади су учинили да страшне цене терора над израелским становништвом брзо буду заборављена а слике уништења цивила у Гази буду на свим екранима.
Врло брзо се схавтило да Израел нема довољно муниције па је помоћ морала да стигне од САД – а питање је да ли ће те помоћи бити довољно имајући у виду безглаво трошење залиха муниције у виду помоћи Украјини.
Како рат буде напредовао, биће још више палестинских жртава, левичарско либерална јавност се већ покреће у осуди ”израелске бруталности” и то ће се само појачавати. Сада се поставља питање – да ли Израел има снаге за копнени напад на Газу где ће се суочити са уличним борбама?
Ослањање на стратегију из 90-тих годинаи затварање очију пред савременим развојем у ратоводтсву скупо је коштало Израел. Савремна технологија ће тек омогућити терористима још горе начине напада на Израел (и друге земље) .
Како Турска снабдева “Косово” са дроновима “Бајрактар” тако и Иран снабдева Хамас и Газу са својим дроновима и ракетама. Подршка једном терористичком режиму – Куртију, је потпуно иста као подршка Хамасу.
Израел мора или да изгради ровове и минска поља те да држи озбиљне снаге према Хамасу, или да заборави на своју безбедност.
Проблем је и само израелско друштво које је разједињено и растрзано поменутим политичким борбама, уз то утонуло је у либерално сањарење о некаквом могућем миру са палестинцима да је борбени дух био буквлано на спавању када су Хамасовци напали.
Закључак
Иако је ситуација далеко од закључивања, морамо поменути неке ствари.
Политиком САД Израел је доведен у изолацију од светских сила. У протеклих 15 година свет се променио а Израел то није приметио. САД и ЕУ нису више примарне силе, поготово не на Блиском истоку. Кина, Русија и Иран су се показали као значајни и можда најзначајнији фактори у региону. Запад је као и кад нас, у осталом постао силеџија који брани људима да срадјују са било ким осим са њим, а то је данас практично немогуће. Негирањем политилчке реланости, влада Израела је своју земљу и народ одсекла од пријатељства са Кином и Русијом, али и својим суседима попут поменуте Јерменије, и Балкана, који су свакако могли да помогну стабилизацији ситуације – а у сваком случају су могли да помогну обевештајном делатношћу.
Израел под хитно треба да изврши корекције спољен политике како би спасао себе и осигурао будућност, пошто је америчка спољна политика већ доживела фијаско у Украјини. Једноставно Израел се мора прилагодити новом свету и изаћи из 90- тих година прошлог века. Сам Иран је постао регионална сила баш због политике САД која је подржавала исламисте у региону (рат у Сирији) где је Иран био против Исламиста (парадокс) На тај начин -израелски савезник је тровао будућност Израела на дуже стазе.
Чини се да је партнерство САД и Израела токсична веза са последицама по Израел.