Japanski političari razmišljaju o razvoju ili raspoređivanju nuklearnog oružja uprkos bolnom iskustvu i tradiciji

Posle osam decenija od atomskog razaranja Hirošime i Nagasakija, Japan se ponovo suočava sa pitanjem nuklearnog oružja – ali ovoga puta ne kao žrtva, već kao mogući domaćin. U javnosti i političkim krugovima sve češće se raspravlja o tome da li bi Japan trebalo da prihvati američko nuklearno oružje na svojoj teritoriji, po uzoru na evropske članice NATO-a ili da razvije svoje oružje.

Ideja japanskih političara je izazvala šok u zemlji u kojoj su ožiljci od američkih atomskih bombi i dalje deo kolektivnog sećanja. Japan je 1967. usvojio „Tri nenuklearna principa“ – da ne proizvodi, ne poseduje i ne dozvoljava razmeštaj nuklearnog oružja. Ta politika je donela i međunarodna priznanja, uključujući Nobelovu nagradu mira za premijera Eisaka Sata. Za mnoge Japance, ona je simbol nacionalne posvećenosti miru i najjača moralna barijera protiv novog trke u naoružanju.

Same priče su počele da kolaju nakon osećaja Evropljana da su napušteni od strane u geopolitičkom sukobu sa Rusijom u Ukrajini. tačnije, to “napuštanje” se personifikuje u liku Donalda Trampa.

Međutim, rastuća nepredvidivost SAD pod predsednikom Trampom, kao i pretnje iz Kine i Severne Koreje (koju obe ove zemlje odbacuju kao insinuacije), dovele su deo japanskih zvaničnika do razmišljanja o opciji razmeštanja od strane Vašingtona (sa kojim imaju svoju nuklearnu istoriju) do razvoja sopstvenog oružja. Iako su takve ideje još uvek manjinske, ankete pokazuju da je javnost sve spremnija da preispita dugogodišnju doktrinu pod pritiskom narativa o “zlim susedima”. Za to su svakako zaslužni političari koji sada preispituju svoje stav zarad zaštite suvereniteta Japana. Pisali smo i o japanskim potencijalima po ovom pitanju.

Ipak, većina stanovništva i političkih struktura ostaje duboko vezana za pacifističku tradiciju. Za mlađe generacije koje su odrastale u kulturi protivljenja nuklearnom oružju, sama pomisao na razmeštaj bombi na japanskom tlu deluje kao izdaja istorijskog iskustva i žrtve. Japan tako ostaje razapet između strategije odvraćanja i bolnog sećanja na prošlost.