После осам деценија од атомског разарања Хирошиме и Нагасакија, Јапан се поново суочава са питањем нуклеарног оружја – али овога пута не као жртва, већ као могући домаћин. У јавности и политичким круговима све чешће се расправља о томе да ли би Јапан требало да прихвати америчко нуклеарно оружје на својој територији, по узору на европске чланице НАТО-а или да развије своје оружје.
Идеја јапанских политичара је изазвала шок у земљи у којој су ожиљци од америчких атомских бомби и даље део колективног сећања. Јапан је 1967. усвојио „Три ненуклеарна принципа“ – да не производи, не поседује и не дозвољава размештај нуклеарног оружја. Та политика је донела и међународна признања, укључујући Нобелову награду мира за премијера Еисака Сата. За многе Јапанце, она је симбол националне посвећености миру и најјача морална баријера против новог трке у наоружању.Саме приче су почеле да колају након осећаја Европљана да су напуштени од стране у геополитичком сукобу са Русијом у Украјини. тачније, то “напуштање” се персонификује у лику Доналда Трампа.
Међутим, растућа непредвидивост САД под председником Трампом, као и претње из Кине и Северне Кореје (коју обе ове земље одбацују као инсинуације), довеле су део јапанских званичника до размишљања о опцији размештања од стране Вашингтона (са којим имају своју нуклеарну историју) до развоја сопственог оружја. Иако су такве идеје још увек мањинске, анкете показују да је јавност све спремнија да преиспита дугогодишњу доктрину под притиском наратива о “злим суседима”. За то су свакако заслужни политичари који сада преиспитују своје став зарад заштите суверенитета Јапана. Писали смо и о јапанским потенцијалима по овом питању.
Ипак, већина становништва и политичких структура остаје дубоко везана за пацифистичку традицију. За млађе генерације које су одрастале у култури противљења нуклеарном оружју, сама помисао на размештај бомби на јапанском тлу делује као издаја историјског искуства и жртве. Јапан тако остаје разапет између стратегије одвраћања и болног сећања на прошлост.