„Грађански рат у Великој Британији“ је фраза која се све више употребљава у јавном дискурсу. Полиција не може да изађе на крај са бујицом насиља на улицама енглеских градова., па се планира ангажовање војске. Док влада на челу са премијером Стармером упозорава како ће све изгреднике процесуирати, спирала мржње постаје незаустављива.
Илон Маск је подгрејао друштвене мреже изневши свој став на плаформи „X“ да је „грађански рат у Великој Британији неизбежан“. Посебан проблем за наратив британских власти јесте чињеница да бројни потомци миграната, друга генерација, стају на страну староседелаца Британије у ставу да је власт водила очајну миграциону политику. Тако свака прича о неким десничарским елементима, (којих у Британији има) а који су главни узрочник проблема, пада у воду. За вечерас је најављен протест у преко 100 градова. На ове изазове власт одговара готово Орвелијански.
Грађански рат као могућа последица занемаривања друштвених проблема
Нереди који су захватили Енглеску постали су свакодневница и шире се по свим већим градовима. Иако насиље траје већ неколико недеља, вести о нередима у Британији су биле скрајнуте услед турболентних дешавања у свету. Ипак, рат на енглеским улицама поприма озбиљне размере, а полиција више не може да изађе на крај са изгредницима.
Међурасна мржња почиње да се испољава у најгорим облицима, а друштвене мреже обилују сценама јавног линча – како етничких Енглеза тако и припадника других народа који су емигрирали у Енглеску. Хулиганство и пљачка су као грозница захватили британску омладину. Тинејџери без страха учествују у нередима, уништава се и пљачка приватна имовина, продавнице и тржни центри. Омладина своје хулиганске акте дели на друштвеним мрежама без бојазни да ће одговарати. Енглези масовно нападају хотеле у које су смештени мигранти. Власти упозоравају на последице, али њих као да нико не узима за озбиљно.Све ове појаве су последица катастрофалне миграционе политике и све тежих услова живота који су захватили чак и Велику Британију. Велика Британија има мало више од 75 хиљада активних војника који би у прву руку могли да се нађу као испомоћ органима реда. Сада смо се дотакли старог проблема – ефикасности модерне британске армије. Британија жели да буде присутна и у Црвеном мору због Хута, на Кипру – због односа Израел-Иран, да обучава ОСУ… На крају крајева, поставља се сасвим логично питање – како је дошло до тога да једна тако демократска земља ангажује војску на својим улицама против својих грађана? Са друге стране, не треба потценити способност Британије да се обрачуна са својим поданицима.
Орвел поново међу Британцима
Репресија и строга контрола свих аспеката приватног живота су можда најлакши начин да се постигну тренутни резултати и да се грађани обуздају. Ипак, дугорочно, овакви потези доносе само додатно незадовољство. Грађани се већ хапсе због статуса на друштвеним мрежама, док се убице пуштају из затвора због преоптерећености смештајних капацитета. Питер Кајл, британски секретар за дигиталне технологије, састао се са представницима компанија TikTok, Meta, Google и X, како би им “појаснио њихову одговорност у ширењу дезинформација и подстицању насиља”. Ситуација прети да измакне контроли. Из свега реченог произлази да термин грађански рат није пуко преувеличавање. Фундаментални проблеми, нагомилани са другим изазовима се не могу решити брзо и без последица.
Гле, гле, проблем су друштвене мреже, али ако Британија подржава побуњенике у некој држави (или је чак њихов изазивач) тада су друштвене мреже демократска гласила која се не смеју ограничавати.