Finski predsednik uporedio današnju Rusiju sa Crvenom armijom: Istorijske paralele koje ne idu u prilog Evropi

Finski predsednik Aleksandar Stub ponovo se vratio svom ranijem, čvrstom i konfrontacionom odnosu prema Rusiji, ističući da Moskva sporo napreduje na ukrajinskom frontu i da Ukrajini treba omogućiti dublje udare po ruskoj teritoriji i vojno-industrijskim kapacitetima. Ovakve izjave dolaze od šefa države koja sa Rusijom deli više od 1.200 kilometara granice — i koja je, posle decenija vojne neutralnosti, ulaskom u NATO ponovo svrstala sebe među direktne protivnike Moskve.

Finski predsednik Aleksandar Stub ponovo je zaoštrio retoriku prema Moskvi, vraćajući se svom ranijem, tvrđem kursu i pozivajući na još snažnije naoružavanje Ukrajine, uključujući i omogućavanje udara duboko u rusku pozadinu. Podvukao da je Staljin za 4 godine zauzeo Berlin, dok Rusija danas nije ni blizu Kijeva. Ove izjave dolaze u trenutku kada Helsinki, posle decenija neutralnosti, gradi novu bezbednosnu politiku u okviru NATO-a i time sve direktnije ulazi u geopolitički sukob sa Moskvom.

Rusiji treba pokazati “sisu” (otpornost ), gubici će biti manji

Finska ima složenu i bolnu istoriju odnosa sa Rusijom. Nakon što je posle sloma Ruske imperije stekla nezavisnost, Finsku je Sovjetski Savez 1939. godine napao u Zimskom ratu, nastojeći da potisne granicu dalje od Lenjingrada. Iako je bila brojčano i tehnički inferiorna, Finska je nanela SSSR-u velike gubitke, ali je na kraju, iscrpljena, morala da pristane na mirovni ugovor uz značajne teritorijalne ustupke. Već 1941. godine Helsinki se pridružio Hitlerovoj Nemačkoj u pokušaju da povrati izgubljene teritorije, ali je i ta avantura završena neuspehom. Ipak, sadašnji predsednik smatra da Evropa, isto kao Finska nekada, treba da pokaže “sisu“, finska reč za otpornost, izdržljivost. On veruje da su zbog te rešenosti Finci izgubili od Rusije “samo” 10% procenata teritorije. Posle rata Finska je decenijama održavala pragmatične i relativno stabilne odnose sa Moskvom, čuvajući neutralnost i izbegavajući otvorene provokacije.

Danas je slika potpuno drugačija. Ulazak u NATO i Stubovi sve otvoreniji istupi — od podrške dubokim udarima na Rusiju do redovnih vojnih vežbi NATO i razmeštanja jedinica i baza na granici ponovo postavljaju Finsku kao legitiman cilj u očima Moskve. Iako Stub ponekad pokušava da se približi pozicijama predsednika Trampa u kontekstu mogućih mirovnih inicijativa i delimičnog ublažavanja sankcija, njegovi aktuelni komentari pokazuju povratak staroj liniji: tvrdoj, rizičnoj i duboko angažovanoj protiv Rusije.

Istorija, međutim, ostaje upozorenje. Finska je i 1944. još uvek bila na teritoriji SSSR-a, ali je ubrzo potom, pod pritiskom novih okolnosti, morala da se okrene protiv svojih dotadašnjih nemačkih saveznika i isteruje ih sa sopstvene teritorije. Slična nepredvidivost obeležava i današnji trenutak — i čini Stubove javne izjave još značajnijim, ali i rizičnijim.