Политичко и војно руководство Републике Србије већ неколико година уназад интензивно улаже у опремање специјалних јединица Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Озбиљнији контингенти специјалистичке опреме стране производње су набављени још у оквиру Пројекта „1500”, који је завршен током 2018. године, а опремање наших специјалаца је процес који иде узлазном путањом до данашњег дана. Поводом Дана Одреда војне полиције специјалне намене „Кобре”, разговарамо са нашим колегом Милошем Јевтићем, уредником сајта specijalne-jedinice.com
Милоше, твој сајт се бави веома специфичном тематиком и међу реткима је у земљи и региону. Како си дошао на идеју да подигнеш и уређујеш овакав сајт и колико дуго се тиме бавиш?
Сајт постоји већ 11 година, тачније од фебруара 2013. године. Идеја о изради сајта са оваквом тематиком се родила када сам, слободно могу рећи као клинац, размишљао да покренем нешто што до тада никоме није пало на памет, а уједно има и везе са мојим интересовањима. Долазим из породице са богатом војничком традицијом, од чукунђеда носиоца Карађорђеве звезде, до оца пуковника и команданта 125. моторизоване бригаде. Све то је у великој мери утицало и на моје васпитање и на моја интересовања. Веома сам поносан што је сајт први у нашој земљи који свеобухватно промовише наше националне специјалне јединице, наоружање и опрему коју припадници користе, обуке кроз које пролазе и слично.
Период од 11 година бављења овом тематиком је сигурно испуњен мноштвом искустава, поготову на самом почетку. Који су за тебе били највећи изазови када си почињао, а који су сада?
Сећам се да је било изазовно остварити комуникацију са институцијама и припадницима, јер на самом почетку нисам имао ни новинарску акредитацију, нико није био чуо ни за сајт, ни за мене, буквално се тамо неки голобради клинац појавио са жељом да фотографише, снима и комуницира са припадницима чији идентитети и посао, по правилу, остају ван очију јавности. Али, моја истрајност, професионализам и часни, позитивни мотиви, полако су почели да изграђују и моју репутацију и ауторитет, односно поверење и наших институција и наших специјалаца. Данас, ево више од деценију касније, највећи изазов је мањак времена који имам на располагању да правим садржај, развијам даље сарадње и уопште унапређујем свој рад. Али, дајем све од себе и иако спорије, све ово иде узлазном путањом и на то сам веома поносан.
Имајући у виду да радиш са специјалцима, чији рад није баш отворен за јавност, сигурно си морао да се прилагођаваш природи њиховог посла како би остваривао и касније настављао успешну сарадњу. Који су принципи које највише вреднујеш у свом раду?
Пре свега, императив ми је да посетиоцима сајта и пратиоцима на друштвеним мрежама пренесем тачне информације. Сјајно је када у томе могу да будем и први, али тачност ми је на првом месту. Друго, важно ми је да константно креирам атрактиван садржај, посебно на друштвеним мрежама и да у томе померам сопствене границе. Успео сам да изградим препознатљив стил фотографисања, видео-обраде и уопште, креирања садржаја на друштвеним мрежама. Такође, веома ми је је важно да испоштујем договорено, како са нашим институцијама, тако и са припадницима, у смислу да сарадња увек буде у складу са претходно договореним, а када су припадници у питању, да се њихов идентитет увек чува, односно да се неки моменти током сарадње и комуникације не износе у јавност. Много вреднујем поверење које сам успео да изградим са свима.
С обзиром на заиста значајну количину садржаја коју си током година створио и презентовао јавности, да ли доживљаваш неке непријатности у раду?Једино када приметим да ми неко преузима садржај без потписивања, односно без одобрења. Највећи део садржаја који ја објављујем је мој оригиналан и израђен је захваљујући међусобном поверењу између институција, припадника и мене, ретко када објављујем туђи садржај, а када то чиним, потписујем ауторе без изузетка, а када је могуће и претходно тражим одобрење.
Реагујем сваки пут када приметим мој садржај у медијима, посебно на друштвеним мрежама, где многе странице буквално постоје захваљујући преузимању мог садржаја и некоректном објављивању као свог.
Милоше, ближи се Дан „Кобри”. Који су твоји планови за 14. април?
Тако је, „Кобре” су наша најстарија војна противтерористичка формација, данас оперативне као Одред војне полиције специјалне намене „Кобре”. Четрнаестог априла наши специјалци обележавају свој дан и за сада ћу само рећи да ћу имати привилегију да будем присутан на обележавању, а тада ће бити приказани и неки интересантни новитети у вези са опремом и ознакама јединице. Биће интересантних објава на мом сајту и друштвеним мрежама тог дана.
Како је почела твоја сарадња са „Кобрама” и како би оценио ваш однос и комуникацију током ових 11 година?
Сарадња траје десетак година. Почела је помало необично, тако што сам прво ступио у контакт са момцима који се такмиче у оквиру Клуба практичног стрељаштва „ИПСЦ Кобре”, који су уједно и припадници јединице (неки су у међувремену отишли у пензију, али се и даље баве стрељаштвом). Сећам се да су момци у почетку били повученији, неповерљивији, али смо убрзо након тог иницијалног контакта почели интензивније да комуницирамо, да идемо на такмичења заједно и да се дружимо.
Многи од њих су ми добри другари, неколицина чак кућни пријатељи и имамо сјајан однос и дан данас. Што се тиче сарадње са јединицом — СЈАЈНА! Током година момци су ме упознали, имао сам привилегију да упознам и команданте јединице, припадници ме сада препознају на јавним приказима и морам да истакнем да су увек стрпљиви и вољни да помогну да израдим добар кадар, дозвољавају ми да приђем ближе, останем дуже, неретко и понове неку секвенцу како бих могао што више садржаја да направим. Са друге стране, ја им се одужујем позитивном промоцијом, уз поштовање њиховог идентитета и разумевање за њихов позив, укључујући све изазове са којима се свакодневно носе. Додатно, мени је много драго када ми се после јаве са коментарима да су веома задовољни садржајем који сам објавио.
За крај, како оцењујеш опремање наших специјалних јединица, шта је одрађено добро, где има простора за побољшање?
Стање је много боље него раније, опремање је интензивирано кроз државне пројекте, попут Пројекта „1500”. Стање није идеално, у смислу да и те како има простора за даље опремање, посебно у сегменту специјалистичке опреме. Када је реч о наоружању, мислим да наши специјалци могу да без проблема стану раме уз раме са најопремљенијим јединицама у свету. Треба интензивније радити на уређајима за комуникацију, уређајима за осматрање у ноћним условима, пригушивачима пуцња и томе слично. Важно је да се у опремању ослањамо и на националну наменску индустрију, али под условом да произвођачи испоручују квалитетне производе, који задовољавају стандарде специјалних јединица.