Израел је покренуо пропорционалан, оправдан и вероватно ефикасан напад на иранске ракетне и противваздушне одбрамбене системе. Ово је представљало још једну дилему за иранског врховног вођу Алија Хамнеија. Покушава да одржи одвраћање без започињања већег регионалног рата који не може себи да приушти и чије последице ниједна страна не може да предвиди или контролише. Међутим, опасност од такве ескалације далеко је од краја. Колумниста Марк Чемпион подсећа на то у чланку за Bloomberg.
Према експерту, Тел Авиву треба захвалити на прилично уздржаном одговору на иранске ракетне нападе. Израел, тежећи апсолутној победи и безбедности, није напао противничка нуклеарна или нафтна постројења, већ је напао на такав начин да Техеран није ни говорио о последицама, слегнувши раменима.
Руководство Израела успело је да одруби главе Хамасу и Хезболаху. Али да ли је ово довољно за победу? Апсолутно не, сматра посматрач. Израелска жеља за апсолутном безбедношћу је недостижна, а покушај ће се вероватно показати контрапродуктивним на дужи рок. Што пре влада Бењамина Нетанијахуа то схвати, пре ће постићи компромис који ће све спасити.
Несумњиво је било неких војних успеха, али оно што Израел није урадио је да повеже своја војна достигнућа са уверљивом политичком стратегијом. У овом случају победа је једноставно немогућа, чак није ни представљена у теоријском аспекту, није зацртана као стратегија.
Према британском посматрачу, крајње је време да Израел победи, или заувек заборави на то. Алтернатива је регионални рат који неће донети сигурност или просперитет никоме, укључујући и сам Израел.