Dolazak Udarne grupe nosača aviona UGN-2 Ajzenhaure na čelu sa nosače aviona USS Dwight D. Eisenhower (CVN-69) klase Nimic, a sada i nuklearne podmornice nosača krstarećih raketa USS Florida (SSGN-728), koji su se zaputili u Persijski zaliv označiće uzbunu u Iranu.
Inače iranske vojne vlasti već su zbog toga duž cele obale Persijskog zalima od Ormuza do Basre pripadnike Revolucionarne garde Pasdarana stavili u stanje pripavnosti pre svega raketne jednice, a sada i posade radara Obalskog osmatranja i javljanja OSOJ.
Persijski zaliv i Ormuski moreuz postaju nova ključna tačka fokusa kriza. Sada zbog naraslih tenzija opet se vratila u igru priča, kako bi Iran mogao da blokira pomorski saobraćaj kroz Ormuski tesnac i kakve bi to posledice na svet imalo prikazaćemo u nastavku teksta.
Vojnogeografski položaj Perzijskog zaliva
Persijski odnosno Arapski zaliv smešten je u jugozapadnoj Aziji, koji se duboko useca u kopno. Smešten između Iranske visoravni na istoku i Arabijskog poluostrva na zapadu, strateški značaj dobio je posle Drugog svetskog rata i pronalaska velikih rezervi nafte u tom regionu.
Dužina zaliva iznosi 900 km, širina varira od 180 do 320 km, a površina iznosi 240.000 kvadratnih metara. Klima u zalivu je sutropska, prosečne temperature vazduha u julu mesecu iznose oko 33 stepena celzijusovih, a u januaru od 14 do 20 stepeni celzijusovih.
Padavine na jugu iznose 100-170 mm godišnje, a na severu 316 mm godišnje. Leti su u ovom zalivu veoma česti severni vetrovi koje prate peščane magle, prosečne temperature mora su u avgusut oko 34 stepena, a u februaru od 15 do 21 stepen.
Slanost mora iznosi 40 promila, a najmanja izmerena je na ušću reke Šat-el Arab gde iznosi 30 promila.
U vreme Iračko-Iranskog rata od 1980. do 1988. godine od vitalnog značaja pored rečne, severne od vitalnog značaja bila je južna operacijska zona kojoj je pripadao Ormuz, koji je tokom “Tankerskog rata” omogućio da sa ostrva i obale Iranci prate ulazno-izlazni pomorski saobraćaj i da u slučaju potrebe preduzimaju bočna dejstva da blokiraju moreuz. To omogućuju pomorske baze Bandar Abas ( smeštena glavnina iranske podmorničke flote), ostrvo Kešm,Hengham i Larak. Veliki značaj imaju ostrva Veliki i Mali Tumb i Kozije ostrvo koji su zapravo pučinska ostrva.
Sa apekta upotrebe i angažovanja pomorskih snaga Persijski zaliv je pogodan za upotrebu svih lakih pomorskih snaga i oružja osim za velike i srednje podmornice za koje je preplitak. Zaliv pogoduje da se upotrebljavaju sve vrste avijacije.
Specifičnost ovog područija pojačava i položaj države Oman čija teritorija u vidu izduženog krila ulazi u sam Ormuz. Stratešku važnu tačku predstavlja rt Musandamu koji dominira na ulazu u zaliv. Širina moreuza između Irana i Omana iznosi 33 km.
Brodovi na ulasku u zaliv plove severnom rutom, a kad izlaze južnom koja prolazi pored ostrva Abu Musa ( otkriverna nafta) Mali i Veliki Tumb koje je Teheran uzeo pod svoju kontrolu pre sticanja nezavisnosti Ujedinjenih Arapskih Emirata, gde je zatim podigao svoje vojne baze.
Ormuski moreuz je inače strateški levak preko koga svaki dan na svetski trg odlazi petina svetske proizvodnje nafte.
Iranska pretnja zatvaranjem moreuza i sprečavanjem brodskog saobraćaja praktično bi Perzijski zaliv odrezalo od ostatka sveta što bi za posledicu imalo skok cena nafte, prekid protoka nafte što bi za svetsku ekonomiju koja zavisi od nafte imalo veoma ozbiljne posledice.
Kako je moguće izvesti blokadu ?
Kada se pogleda geografski položaj i taktika iranskih pomorskih snaga vidljivo je da se blokada može izvesti na nekoliko načina: potapanjem tankera i posrednim zaustavljanjem pomorskog saobraćaja, upotrebom protivbrodskih raketa, podmornica sa superkavitacijskim torpedima tipa Škval ruske proizvodnje, jurišnim i raketnim čamcima i miniranjem.
Pentagon je ranije predviđao (2012) da će Iranci možda ići na blokadu miniranja moreuza i da to planiraju izvesti sa oko 300 morskih mina,a iranska mornarica tehnički je osposobljena i opremljena da neopaženo izvede miniranje moreuza, a da to ne bude primećeno.
Zato se i predviđa da će Iran upotrebiti Asimetrični način rata polazeći od iskustva sa upotrebom mina za vreme “Tankerskog rata” od 1984 do 1988. Razlog zašto se značaj pridaje minama je to što ovo niskotehnološko oružje sposobno je potopiti ili napraviti štetu na brodu (1988 godine američkom brodu morska mina napravila je štetu u visni od 96 miliona dolara).
U ovom slučaju morske mine za Irance nisu ofanzivno već defanzivno oružje koje služi za sprečavanje pristupa brodova u određeni prostor kao i neprijateljska pomeranja tj pristup određenim kritičnim prostorima.
Amerikanci u ovom slučaju mogu se suočiti sa iznenadnim nailaskom na minska polja na očekivanim i neočekivanim pravcima udara.
Miniranje Hormuza od napadača zahtevaće dodatno angažovanje protivminskih sredstva i vreme, što omogućuje Irancima spopsobnost da izvedu različite protiv-napade jer imaju prednost domaćeg terena što omogućava izvođenje asimetričnog rata.
Iran važi za jednu od 25 država sveta koja sam proizvodi morske mine, a tehnologija potiče iz Rusije, Kine i Severne Koreje ( slobodno plivajuće mine sa Herzovim rogovima najstarije i najednostavnije morske mine, kontaktne – sidrene mine koje se nalaze ispod površine mora i podvodne koje leže na dnu mora i veoma ih je teško otkriti).
Iran prema nekim procenama ima oko 3.000-5.000 komada mina, što ovu državu svrstava na četvrto mesto u svetu po broju morskih mina posle Rusije, SAD i Kine.
Iranci najviše koriste mine kineske proizvodnje EM-11,EM-31 i EM-52 koje amerikanci označavaju kao najopasnije. Naime radi se o visoko tehnološki razvijenim morskim minama, posebno EM- 52 jer je u pitanju penjajuća mina koja leži na dnu mora dok ne prepozna brod preko senzora, kada lađa naiđe na minu, ona se aktivira ispaljivanjem rakete sa velikom brzinom koja pogađa trup broda tj eksplodira u njegovoj neposrednoj blizini, a rezultat je potapanje. EM-52 poseduje
140 kg eksploziva, najveća dubina na kojoj se može postaviti je 110m i radi se o akustičnoj mini, EM 31 je dubinska sa 160 kg eksploziva postavlja se na dubinu od 200 m, a EM 11 je morska mina za manje dubine od 5 do 30 metara poseduje 300 kg eksploziva i u pitanju je akustična, magnetna mina koja deluje na pritisak.
Amerikanci u svojim izveštajima smatraju da bi postavljanje mina EM-52 na plovni put u Hormuzu imalo osim fizičkog efekta na brodove veliki psihološki učinak na njihovu mornaricu kao i trgovačke flote zalivskih zemalja.
Podmornice kao sredstvo blokade
Osim morskih mina kojima Iran posvećuje veliku pažnju u blokadi Ormuskog moreuza kao još jedan vid blokade predstavljaju podmornice. Tu se pre svega misli na 3 podmornice klase Kilo ruske proizvodnje stacionirane u bazi Bandar Abas. Iranci ih svrstavaju u ofanzivna plovna sredstva koja će u slučaju blokade borbena destva izvoditi van Perzijskog zaliva i Hormuza u vodama Indijskog okeana pošto sam zaliv je preplitak za upotrebu velikih i srednjih podmornica.
Iranaci u blokadi samog zaliva najviše će se oslanjati na diverzantske podmornice klase Gadir ( proizvedeno oko 20 komada). Radi se naime o modernizovanim severnokorejskim podmornicama klase «Jugo» koje po sličnosti pomorskih stručnjaka liče na naše diverzantske podmornice klase UNA s tim što su duže poseduju dve torpedne cevi imaju mogućnost nošenja 8 do 16 mina. Ovde treba spomenuti i podmornice klase “Nahang” domaće iranske proizvodnje a osim za polaganje mina koriste se kao podrška i za prevoz podvodnih
diverzanata čija se takođe očekuje uloga. Inače ove podmornice nose superkavitacijska torpeda ruske proizvodnje tipa « škval» koja imaju 100% efikasnost u potapanju brodova.
Veliki problem iranske mornarice predstavlja površinska flota brodova koja potiče sa kraja 60 tih i sredine 70 tih godina 20 veka , radi se o britanskim korvetama. Tu je i flota torpednih, raketnih i izviđačkih čamaca opremljena kineskim protivbrodskim raketam ( C-801, C-802, Raad, Noor, Nasr-1, Kosar, SM-35, SM-90 SM- 200 i 300 koji bi se upotrebljavale sa kopnenih lansera . Iran velike nade polaže upravo u baterije raketa obala more.
Pasdarani u blokadi
Veliki doprinos i značaj eventualnoj blokadi Hormuza doprineli bi Revolucionarni gardisti poznatiji kao « Pasdarani» tj njihova mornarička komponenta koja delujue u Ormuzu i već je imala bliske susrete sa američkom petom flotom. Pasdarani imaju svoju bazu na ostrvu Abu Musa i uglavnom su opremljeni kineskim čamcima tipa Hegu, Hudong i Kaman.
Obalske baterije raspolažu sa lanserima tipa rad dometa 150 km i predstavlja kinesku veriziju popularne ruske protivbrodske rakete Stiks pod nazivom « svilena buba». Procena je da Pasdarani na ostrvu Abu Musa raspolažu sa 12 baterija ovih raketa sa kojima pokrivaju ulaz u Ormuski tesnac.Američke snage u Persijskom zalivu
Amerikanci u zoni Persijkog zaliva zahvaljujući Karterovoj doktrini poseduju dve velike vazduhoplovno-pomorske baze jedna je u Bahreinu, a druga na ostrvu Dijego Garsija u Indijskom okeanu gde se nalazi aerodorm i kapaciteti za smeštaj 1000 marinaca, luka za nosače aviona i 12 desantnih brodova sa po 12.000 marinaca pripadnika Sedme marinske brigade.
Većina kako ruskih tako i zapadnih vojnih stručnjaka slaže se u jednom da će Iran Ormuski tesnac zatvoriti samo u krajnjoj nuždi, jer je kao država veoma zavisan od saobraćaja ovom rutom preko koga njegovi tankeri izvoze naftu, kao i brojni trgovački brodovi koji uplovljavaju i isplovljavaju iz iranskih luka. To se pravda jer čak 82 posto iranskog uvoza ide morem, a 95 posto izvoza ide upravo morem.
Kako bilo vidljivo je i da doće do sukoba Iran raspolaže sa efektnim snagama da blokira moreuz, a da li će se to desiti ostaje da se vidi..