Мислите да сте све видели у Украјини? Одговор би био варате се.
Тако са украјинског фронта стиже нам снимак који је крајње необичан да руска самохотка 2С1 Гвоздика вуче америчку вучну хаубицу М777.
⚡️🇺🇦Ukrainian 122-mm self-propelled howitzer 2S1 "Gvozdyka" tows an 🇺🇸American 155-mm towed howitzer M777 pic.twitter.com/p66JdbldS1
— 🇺🇦Ukrainian Front (@front_ukrainian) December 25, 2023
Овде не треба ништа додати конкретно осим да нужда мења многе ствари.
Укратко ћемо дати кратке податке о гвоздици и вучној хаубици М777
Самоходна хаубица 2С1 Гвоздика
Самоходни артиљеријски систем 2С1 Гвоздика настала је у некадашњем Соовјетском Савезу, Развој ове хаубице заочео је крајем 1960-тих година прошлог века на основу одлуке Савета министара СССР-а број 609-201. Циљ је био добити артиљерјски систем за подршку током борбеног деловања такичких једница копнене војске, пре свега оклопних и моторизваних пешадијских једница током брзог продора кроз противничку одбрану. Ова средства искључиво делују из позадине, добро заклоњених положаја и имају одличне маневарске особине.
Основни елемент овог артиљеријског борбеног система чини цев хаубице Д-30 калибра 122 мм. Ово наоружање први пут примећено је било у Пољској 1974 па је и НАТО ознака за ово оруђе било М1974 иако се верује да је у једнице Совјетске армије ушла још 1971. године, а да је серијска производња почела 1972.
Интересантно је да је гусенично подвозје за ову хаубицу развио Харковски трактор завод на основу оклопљеног гусеничног тегљача МТ ЛБ који се користио за вучу артиљеријских оруђа.
Намена ове самоходне хаубице била је уништавање живе силе, борбених средстава противника и утврђених положаја, као и заузстављање тенковског или артиљеријског напада противника.
2С1 Гвоздика је иначе лако оклопљено артиљеријско оруђе уграђено на гусеничара са амфибијским својствима, Састоји се од два дела гусеничара који је искориштен као база и куполе која је проширена да би у њу стала цев вучне хаубице Д-30 122 мм. Осим тога у ово возило уграђен је и преископски нишан ПГ-2, уређај за покретање куполе, магацин муниције, разни помоћни уређаји за везу, вентилацију и друго.
Тело самохотке 2С1 изграђено је од специјалне легуре челика. Возило је на средни подељено херметичком преградом и чине га три одељења, односно целине: управљачко и моторно напред, борбено у средини и командо скалдишни на задњем делу.
Управљачко одељење смештено је са леве предње стране оклопног тела и чине га у једној целини мерна-инструмент табла, као и управљачка полуга, вентилацијски уређај ФВУ-100 и управљачки прекидачи. Возач има могућност осматрања у дневним и ноћним условима. По дању то му је омогућено кроз чеоно стакло и три перископа ТНПО-170А, а за ноћне услове има на располагању ИЦ перископ ТКН-2Б
Боребно одељење налази се на средини возила и заузима средњи и задњи део оклопног тела возила. Ту је смештена цев хаубице 2А31, перископски нишан ПГ-2, радио уређај Р-123М, уређај за интерни разговор Р-124, филтро-вентилацијски уређај, радно место послужиоца и простор за муницију. У предњем делу борбеног одељења је смештена хаубица, а лево нишанџија. Испред њега постављен је перископски нишан ПГ-2, а лево од њега налази се уређај за покретање куполе.
У левом задњем делу борбеног одељења је радно место командира опремљено столом и расклопивим седиштем. У крову куполе уграђена је и активна куполица командира коме је на располагању уређај за осматрање ТКН-3Б, два преископа и ИЦ рефлектор, показивач угломераи радио станица Р-123М ,телефонски апарат. У десном делу борбеног одељења налази се пунилац. Иначе у простору за смештај муниције може да се стави 40 граната и то 24 у куполи и 16 у задњем делу. од тога је 35 разорних ЗВОФ81/82 и које имају домет од 1-15 км и пет кумулативних ХЕАТ ФС БП-1 максималне даљине гађања 2.000 м. Такође свако возило опремљено је и димном, осветљавајућом, хемијском и гранатом за разбијање радио ометача.
Моторно трансмисоно одељење се налази у предњем делу оклопног тела и чини га мотор РМЗ 238Н који омогућава максималну брзину на асфалту од 60 км-х Тактички радијус кретања је 500 км са 550 литара горива.
Прелазак из маршевског у борбени положај траје 2 минута. Возило може да савлађује и водене препреке брзином од 4,6 км-х.Оклопно тело омогућа смештај посаде и њихову заштиту. У питању је чврста конструкција од варених челичних плоча на чијем горњем отвореном делу је постављена купола. Дебљина оклопа је 20 мм и пружа заштиту од пешадијског наоружања, парчади граната и мина на даљинама већим од 300 м.
Темељно наоружање хаубице је као што смо и рекли је цев хаубице 2А31. Запараво ради се о мањој модификацији вучне Д-30 калибра 122 мм, чије су балистичке особине идентичне као и код вучне. Заврарач је полуаутоматски, клинасти. Елевација цеви је од -30 до +70 степени. Брзина гађања је 4 гранате у минути.
Ова самоходна хаубица се и данас налази у наоружању руске и украјинске војске, али и милиција Додњецке и Луганске Народне Републике и представљају ударно оружје.
Вучна хаубица М777 калибра 155 мм
Ова вучна топ-хаубица није искључиво амерички производ као што се мисли већ је настала у сарадњи са британском компанијом БАе Сyстемс Ланд Сyстемс. Међутим није се произвела у Великој Британији, него у САД где је и тестирана пре него што је ушла у наоружање. Прецизније у подружници Унитед Дефенце ЛД.
Завршетак Хладног рата и наметања пред америчку и британских мисију захтевало је увођење у оперативну употребу лакших типова наоружања, који се могу ваздушни путем транспортовати на било коју удаљену тачку света или хеликоптерима од места базирања до прве линије фронта. Прво се мислио да ће се то постићи са самоходним артиљеријским оруђима, међутим, њихова тежина је била главна препрека за брз транспорт. Због тога пребегло се поново конструисању вучног, а лакшег артиљеријског оруђа и у томе се успело конструкцијом топ-хаубице XМ777 калибра 155 мм.
У конструисању ове топ-хаубице примењени су лакши материјали, пре свега легура титанијума, која има све особине челика, који је раније кориштен у призводњи, али мању масу. Титанијум је имао и предност у томе што је веома отпоран на корозију за разлику од челика, али и на високе температуре, па је предност била употреба топ-хаубице на било којем делу планете од екваторске до поларне климе. У конструкцији овог артиљеријског оруђа примењене су и нове легуре алуминијума који је мешан са ванадијумом, а развој се исплатио јер су неке компоненте нашле и комерцијалну, а не само војну употребу овог оруђа.
Пројектанти су такође за разлику од претходних вучних топ хаубица у случају М777 применили и другачији концепт лафета топ-хаубице, који највећи део енергије трзаја усмерава вертикално на тло, а не хоризонтално. Ова топ хаубица добила је и двокоморну гасну кочницу. Све то утицало је да ова топ хаубица има веома малу масу од 3.745 кг.
Суштина мале масе управо је била могућност украцавања посаде и два борбена комплета у транспортни авион и брзо пребацивање на било коју тачку света. Ваља напоменути да је ова топ-хаубица настала као део пројекта Форце 21 који је засновао амерички генерал Ерик Шинсеки творац лакших али веома покретних снага.
Топ хаубица М777 има цев дужине 39 калибара са чиме је омогућен домет пројектила до 30 километара и брзина зрна од 827 метара у секунди после испаљивања код хаубице у верзији А1, док је у верзији А2 та даљина са употребом интелигентне муниције М982 Екскалибур повећана на 40 километара. Брзина гађања коју су посаде током обуке постигле и на полигонским испитивањима износи пет граната у минути у краћем периоду или у дужем две гранате у минути.
Ово оруђе има систем за управљање ватре као и на самоходној хаубици М-109 Паладин. СУВ има подсистем за навигацију, коректуру ватре али и одређивање споственог положаја у односу на циљ и усмеравање сви према њему. Овај систем је познат и као Тоwе Артиллерy Дигитализатион, који има опцију електричног покретања цеви и отварања и затварања аутоматског затварача.
Захваљујући аутоматизацији време постављања из маршевског у борбени положај траје код обучене посаде око 1 минут, док се промена ватреног положаја може обавити за мање од три минута.