Да због фудбала избије крвави рат у којем две државе истроше све своје војне и привредне потенцијалне за кратко време, ретко се дешава, а у Европи би било незамисливо
На данашњи дан 1969. године, дуготрајне тензије између нација Ел Салвадора и Хондураса су прокључале током жестоке борбе у квалификацијама за Светско првенство.
Настали фудбалски рат (или фудбалски рат) за само неколико дана произвео 3.000 жртава.
Фудбал је најбитнија споредна ствар на свету. Да због фудбала избије крвави рат у којем две државе истроше све своје војне и привредне потенцијалне за кратко време, ретко се дешава, а у Европи би било незамисливо. Међутим, то не можемо да кажемо за Латинску Америку, где је фудбал ипак нешто више од игре.
Ваља навести цитат познатог уругвајског новинара, публицисте и теоретичара фудбала Едуарда Галеана, који је описао колико је на јужноамеричком континенту екстремно схватање фудбала кад због њега чак може да започне рат између две државе: „Фудбал, метафора за рат, понекад се претвара у прави рат”. Управо тај цитат се може применити на две средњоамеричке државе, Хондурас и Салвадор, који су ратовали баш због лопте, а у историји овај крајње бизаран сукоб назван је – Фудбалски рат.
Хондурас и Салвадор су државе које су настале из некадашњих шпанских колонијалних поседа. Прво су били део Мексичког царства, па Сједињених Провинција Средње Америке, па су коначно 1839. и 1840. стекли независност.
У обе државе током деценија смењивали су се војни и цивилни режими, за које бисмо тешко могли рећи да су имали било какве везе с демократијом. У обе земље се углавном животарило, више гладовало него што је било ситих. У односима две државе било је нерешених питања, пре свега спор око границе дуге 346 километара и острва у заливу Фонеска, али због тога никада нису одлучили да војно решавају проблем. Али јесу због лопте.
The last dogfights between WW2 piston-engine, propeller-driven airplanes were fought during the Soccer War between Honduras and El Salvador (1969). Honduran Corsair pilot Major Fernando Soto shot down two Salvadoran Corsairs and a Mustang in one single dogfight.😳 pic.twitter.com/WNs6jwmahh
— Klaas Meijer (@klaasm67) January 3, 2024
Како је почело
Тензије између Хондураса и Салвадора уследиле су кад су на власт у обе земље дошли бивши официри. Фидел Санчез Хернандез власт осваја у Салвадору 1967. и, уз пренасељеност, сусреће се и са економским проблемима које је изазвао пад цена кафе и паука, што су главни салвадорски извозни производи. У Хондурасу на власти је увелико био такође бивши официр Освалдо Лопез Арлеано, који је био и окорели конзервативац, а који је власт освојио државним ударом 1963. године.
За само две године међудржавне тензије изазвало је неколико фактора, али међугранични спор и лоша економија били су главни проблеми. Хондурас је оптужио Салвадор за повлашћени положај у економији унутар организације Заједничко средњоамеричко тржиште, која је требало да буде главни ослонац те земље да се извуче из сиромаштва.
Међутим, мотив спора две земље била је и бројна салвадорска дијаспора у Хондурасу, коју су аутохтони становници оптуживали да купује земљу и краде радна места.
Како би ставио тачку на неке проблеме, посебно с досељеницима из Салвадора, Хондурас је 1969. најавио суспензију билатералног споразума о интеграцији потписан две године раније. На пролеће те 1969. године, војне, полицијске и паравојне формације Хондураса почеле су да нападају досељенике из Салвадора.
Досељеници су их оптуживали за кампању насиља, па је уследио њихов повратак у домовину. Да ствар буде гора, медији су почели да подгревају ситуацију, посебно салвадорски, који су веровали да је време за освету. Међутим, повод за обрачун стигао је у лето, током утакмица између две државе у оквиру квалификација за Светско првенство 1970. у Мексику.
За свега неколико часова настала је пат-позиција. Салвадорци су били заглављени 20 километара дубоко на територији Хондураса без хране, горива и стрељива, нису могли напред, а Хондурашани су потрошили сву залиху муниције и нису могли агресора да истерају са своје територије
Питање квалификација и проласка за обе земље било је питање националног престижа. Обе земље су имале јаке екипе. Хондурас је с лакоћом прегазио Костарику и Јамајку, а Салвадор тадашњу Холандску Гвајану (данашњи Суринам) и Холандске Антиле, одакле је касније настало неколико острвских држава. Убрзо пошто је Хаити декласирао САД, две земље су се нашле очи у очи једна против друге у другом полуфиналу.
Самоубиство као окидач
Прва утакмица је одиграна у главном граду Хондураса, Тегусигалпи, 8. јуна 1969, и то у јеку спора двеју земаља. Сусрет није почео лепо. Ноћ уочи утакмице за репрезентацију Салвадора приређен је ватрени дочек. Стотине навијача Хондураса испред хотела где је била смештена репрезентација Салвадора певале су, испаљивале ракете или трубиле, због чега су гости били веома исцрпљени. Оба тима су ,упркос журки навијача, играли срчано, па је у надокнади Хондурас повео са 1:0. То је био окидач за нереде, посебно кад се пренела гласина да је млада навијачица Салвадора извршила самоубиство због пораза националног тима. Реванш је уследио недељу дана касније у Сан Салвадору. Опет идентична сценографија, само у обрнуте улоге. Међутим, није се све завршило на трубама и певању.
Уследили су окршаји две групе навијача, а домаћине је предводио и један генерал. У нередима су погинуле две особе, а гости из Хондураса су под војном пратњом превезени на стадион. Утакмица је почела инцидентом пошто је запаљена застава Хондураса, а уследиле су и салве претњи гостујућим фудбалерима. Салвадор је победио са 3:0. Тад је фудбалска звезда Хондураса, Енрике Кардона, изјавио: „Срећа да смо изгубили, да није тако, данас не бисмо били живи”. Опет неред на трибинама. Чак је пуцано на аутобусе с навијачима Хондураса.После утакмице у Хондурасу уследило је насиље у пограничној зони па је све више Салвадораца бежало у матичну земљу. Међутим, као прст судбине опет су се умешала тадашња правила, која су тражила да се одигра трећа утакмица која би решавала питање ко ће играти с Хаитијем.
Окршај због претходних нереда две репрезентације померен је у Мексико Сити. Стадион због доласка навијача из две земље чувало је 5.000 полицајаца. Овај пут није било ноћног концерта, вриске, буке, туче навијача. Регуларни део меча завршен је нерешено – 2:2. У продужетку, екстазу навијача Салвадора пружио је фудбалер Маурисио Пипа Родригез, који је постигао гол и покренуо лавину која ће обе земље одвести у рат. Истог дана две земље прекинуле су међусобне односе.
Пут у рат
Уследили су бројни прекогранични инциденти, а балон насиља пукао је 14. јула 1969, када је војска Салвадора почела организовани напад преко копнене границе. Дигнута је и авијација, која је бомбардовала стратешке тачке у Хондурасу. Хондураска малобројна и слабо наоружана војска дигла је све што је могла, па и резервисте наоружане мачетама и старим пушкама, насупрот којих је стајала колико-толико наоружана армија са аутоматима. Салвадорци, иако нису имали оклопе, на своје теренце су монтирали челичне плоче, како је то описао амерички дипломата Едвард Ровел, који је био сведок сукоба две државе. Салвадорци су брзо под своју контролу ставили град Нуева Окотепеква. Међутим, салвадорска војска убрзо је остала без горива и муниције јер су војници половину потрошили на шенлучење по граду и дивљачку вожњу. Хондурас је одлучио да је време да његова авијација изведе повратни удар. Напад су извели ловци из Другог светског рата „воугхт Ф4У цосаир”, који су показали да су надмоћни над салвадорским „гоодyеар ФГ-1Д и цавалиер мустанг”. Хондурас је остварио три ваздушне победе. Али авиони Хондураса успешно су прекинули и све линије снабдевања сопствене армије и за свега неколико часова настала је пат-позиција. Салвадорци су били заглављени 20 километара дубоко на територији Хондураса без хране, горива и стрељива, нису могли напред, а Хондурашани су потрошили сву залиху муниције и нису могли агресора да истерају са своје територије.
Мировни план
У почетку, обе земље су одбијале да потпишу мир тврдећи да су однеле победу. Мировни план Организације америчких држава прихваћен је тек 18. јула, кад је почело повлачење војске Салвадора из Хондураса. Број погинулих на обе стране у овом сточасовном рату износио је између две хиљаде и пет хиљада цивила и војника. Трајни мир потписан је тек 1980. Гранични спор је решен 1992. одлуком Међународног суда правде, а коначно је примењен 1998.
Као црна мрља остала је чињеница да су цивили страдали масовно и да су две државе ратовале због квалификација за Светско првенство. Међутим, данас ову теорију многи оспоравају, а међу њима је и хондураски репрезентативац Ригоберто Чула Гомез, који тврди да фудбал није био разлог, већ само повод за рат, који је био неминован.
Фудбал се играо и даље
Убрзо после краткотрајног рата, у јесен 1969, настављено је играње утакмица. Салвадор је поразио Хаити и отишао на Светско првенство у Мексико, али је тамо неславно прошао. Изгубили су чак три утакмице – против Белгије, домаћина Мексика и Совјетског Савеза. Обе земље су се пласирале на Светско првенство 1982, а то се поновило и 2010. и 2014. Први међусобни меч од рата Хондурас и Салвадор одиграли су тек 1982, уочи Мундијала у пријатељској утакмици. Тад већ није било туче навијача, ни војске, ни пуцњаве, већ само навијања.