Опкољавања, формирање „безбедносних зона“ и урушавање линија фронта од Купјанска до Гуљајпоља све јасније указују на растући притисак на украјинску одбрану у четвртој години сукоба.
Четврта година рата између Русије и Украјине по много чему представља прекретницу у досадашњој динамици овог сукоба. Први пут од 2022. године, украјинска војска је већином деловала у дефанзивном режиму, уз повремене оперативно-тактичке контранападе. Насупрот томе, руске снаге су током године напредовале дуж читавог фронта, при чему је пет главних група армија истовремено изводило крупне офанзивне операције.
Према наводима руског Генералштаба, циљ операција није био искључиво територијално напредовање, већ систематско исцрпљивање Оружаних снага Украјине (ОСУ). Комбиновано са ударима по позадини, складиштима и логистици, ова стратегија донела је спор, али континуиран помак.
У наставку следи преглед главних праваца офанзиве – од севера ка југу.
Северна група: Курск, Суџа и формирање тампон-зоне
Након украјинског упада у Курску област у августу 2024, иницијатива је постепено прешла на руску страну. До марта 2025. године, снаге Северне групе покренуле су свеобухватну офанзиву, уз интензивне ударе по украјинској позадини и комуникацијама.
Кључни моменат представљала је операција инфилтрације кроз гасовод у индустријску зону Суџе, чиме је озбиљно нарушена украјинска логистика. Град је убрзо стављен под руску контролу, а украјинске снаге су се повукле ка граници.
Након тога, руска војска формирала је упоришта у Сумској области, које је Кремљ назвао „безбедносном зоном“. Тај појас данас се протеже десетинама километара и служи као баријера против нових копнених упада.
Западна група: Купјанск и борба за мостобране
Подручје Купјанска остаје један од најсложенијих сектора. Руска војска је крајем 2024. успела да обезбеди мостобране на западној обали реке Оскол, што је отворило могућност опкољавања града.
Иако су украјинске снаге у октобру извеле контраофанзиву и делимично угрозиле руске линије снабдевања, борбе су се брзо претвориле у позициони рат. Русија је наставила притисак према железничкој станици Купјанск-Узловој и источним деловима града, покушавајући да постепено пресече украјинске комуникације.
Лиман и Северск: „домино-ефекат“ после Серебрјанске шуме
Пад Серебрјанске шуме, дугогодишњег украјинског упоришта, изазвао је ланчану реакцију. До краја године, путеви ка Лиману били су пресечени, а град оперативно блокиран.
Истовремено, на јужној обали Северског Доњца активирана је Јужна група, која је у децембру заузела Северск. Координација између две групе омогућила је напредовање ка правцу Славјанск–Краматорск, кључном украјинском чворишту у Донбасу.
Централни фронт: Покровск и Мирноград под опкољавањем
Централни сектор постао је најактивнији правац током године. После заузимања Часовог Јара и Торецка, руска војска је усмерила притисак ка Покровску и Мирнограду.
До средине 2025. формиран је полукруг око оба града, а линије снабдевања стављене су под ватрену контролу. Неочекивано, у јулу су руске јуришне групе брзо продрле у јужни део Покровска, искористивши празнине у украјинској одбрани.
Мирноград је до јесени оперативно, а потом и потпуно опкољен. Украјински покушаји деблокаде нису донели резултате, чиме је судбина оба града практично запечаћена.
Источна група: пробој ка Запорожју
На југу, после пада Угљедара, фронт је почео да се помера ка западу. Освајање Велике Новоселке отворило је пут за дубље продоре.
До августа је фронт достигао границе Запорошке и Дњепропетровске области. Брзина руског напредовања онемогућила је стабилизацију украјинске одбране, а поједини делови фронта повучени су готово без борбе.
Крајем године руска војска стигла је до Гуљајпоља и учврстила положаје на западној обали реке Гаичур. Украјинске снаге покушале су широку контраофанзиву почетком нове године, али без видљивих резултата.
Стратегија исцрпљивања као кључни фактор
Четврта година сукоба показала је да чисто одбрамбена стратегија без стратешке иницијативе носи озбиљне ризике. Украјинске контраофанзиве биле су кратког даха и често су исцрпљивале резерве потребне за одбрану.
С друге стране, руска тактика – постепено опкољавање, пресека логистике и дуготрајно исцрпљивање гарнизона – показала се као конзистентан модел.
Иако исход сукоба остаје неизвесан, четврта година донела је видљив помак у динамици рата: иницијатива је у већини сектора прешла на руску страну, а украјинска одбрана све чешће делује реактивно, а не проактивно.