U-2 je веома захтеван авион, а такво је са њим полетање, летење и слетање
Када се љубитељима авијације спомене летелица U-2 прва и једина помисао је шпијунажа. Ова летелица обележила је Хладни рат, али и кризе после, а у новом Хладном рату поново је добила запажену улогу у осматрања истока Европе и дешавања над простором Украјине и уз руску северну границу.
https://tvfront.rs/naoruzanje/lokid-u-2-spijunski-letovi-od-sovjetskog-saveza-do-danas/Сама летелица U-2 (Lockheed U-2, „Dragon Lady“) у центар интересовања јавности доспео је на један неславан начин, када га је 1. маја 1960. године изнад Свердловска ( данас Јекатеринбург) оборила совјетска ПВО. Да ствар буде гора (по САД), пилот Френсис Гери Пауерс преживео је катапултирање, а затим, заробљен од стране Совјета, пред медијима признао је своју шпијунску активност.
Овај догађај веома је узбудио светску јавност и открио да Сједињене државе преко своје обавештајне службе ЦИА ( Централ интелегенце агенцy) шпијунира из ваздуха свог најљућег ривала. Ово је прича о једном од највећих шпијунских скандала у Хладном рату који је заоштрио односе две суперсиле у моменту када је требало да следи делимично отпљавање-
Почетком Хладног рата САД очајнички су требале авион који би био спосбна да лети на висинимана од 21 километар, које би било недостижно за противника. САД су заправо хтеле једно да имају авион који би могао несметано да крши међународне споразуме о ваздушном саобраћају. За овај авион прво се заинтерсовала ЦИА. Ова летелица постала је позната јавности када је над Совјетским Савезом 1960 ракетом СА-2 оборен први U-2, а пилот Френсис Гери Пауерс.. Уследила је „Кубанска криза“, обарање још једног U-2, а затим и окршај кинеских ракетних посада са ракетама ХQ-2 и тајванских U-2.
Међутим данашњи U-2 није више онај исти са каквим је летео Френсис Гери Пауерс. Направљено је неколико верзија U-2А, U-2B, U-2C, U-2Т, U-2D, U-2Е, U-2F, U-2R и U-2S. Такође постојала је и верзија U-2G која је била намењена за полетање и слетање на палубу носача авиона, али летелиаца је остала је на нивоу прототипа.
Од 1967. и 1968. израђено је 12 летелица, од којих је половину преузила ЦИА. Од 1979. до 1989. израђено је 37 потпуно нових летелица. Два су била израђена за НАСА. Седам је носило ознаку U-2R који су били означени као „црни пројекти“, сва остала су добиле ознаку ТR-1 (Таctical Reconaissance). У питању су била заправо исти авиони. Ти авиони су 1994. повучени из Британије о они су поново постали У-2.
U-2 je веома захтеван авион, а такво је са њим полетање, летење и слетање. U-2 је конструисан за лет на веома великим висинама, где управљање са летелицом није толико тешко, али сваки авион како мора да полети, тако мора и да слети. Пилоти и познаваоци авиона U-2 кажу да лет на малим висинама граничи се са уметношћу. U-2 при тлу веома осетљив на бочни ветар, а поред тога због свог великог крила, када је на висини од свега три стопе ( око 91,4 cm) над слетном стазом не жели да слети и одржава теденцију лета. Један од пилота U-2 каже да је танка граница између превлачења током лета -губитак узгона и највећа брзина приликом слетања око 10 км на час и после 12 часовне мисије пристанак на слетну стазу није нимало лак. Зато повремено летелица плеше, одксаче.Управо тако изгледа и на овоме снимку:
The U-2 …always quoted as one of the hardest planes to land. pic.twitter.com/6vWnsMuAQQ
— Aviation (@webflite) August 17, 2024
Како је тешко пилотирање у ваздуху и слетање тепка и сложена вожња је ове летелице по писти. У зависности од смера и јачине ветра радијус окретања U-2 износи између 60 и 90 метара. Подвозје летелице је типа трицикл и има точкове упоредно и у уздужној оси и при полетању користи подпорне точкове који су намештени под крилима. Ти помоћни точкови самостално отпадају када авион полети и одлепи се од стазе. Током вожње по полетној стази мобилни официр у брзом аутомобилу прати U-2 и обавља последњи преглед летелице пред њено полетање. После полетања У-2 се подиже 4.500м у минути. Радна висина лета је 21 км, а у ваздуху може да остане и до 12 сати. Приликом слетања пилот U-2 се поново сусреће са мобилним официром. Због крила великих димензија који даје авиону велики узгон са U-2 је тешко пристати. Када се авион налази на 3 м над стазом нобилни официр у возилу обавештава пилота о удаљености точкова за слетање од стазе. Пилот не може због скафандера то видети и пресуђивати о висини пред само слетање.
После успешног слетања U-2 увек опколи 20 људи који се побрину за пилота и летелицу. Први додир пилот има са мобилним официром са којим продискутује о комплетном лету од полетња, лета до слетања, а тек онда почиње извшештај о извиђачкој мисији.