ЈУЧЕ ГОРЊАК ДАНАС СЕЛИДОВО. ШТА СЕ ДЕШАВА СА УКРАЈИНСКОМ ВОЈСКОМ?

Након великих руских освајања током викенда, природно се наметнуло питање – шта се дешава са украјинском одбраном у Донбасу? Већи градови падају на дневном нивоу, многи од њих и без борбе. Горњак је узет пректично без боја, Селидово није претрпело велика разарања. Кураховка ће вероватно проћи и блаже. Ипак, није све тако једноставно.

Оружане снаге Руске Федерације су током овог викенда имале пуно успеха на јужнодоњецком правцу. Пали су већи градови, као што су Горњак и Селидово. Остварен је низ значајних продора, пре свега заузимање Богојављенке и пробој до суседног Шахтјерска. Ипак, сви ови успеси не долазе преко ноћи. Они су плод дугорочног планирања, али и руске супериорности у сваком сегменту. Две и по године је Донбас био „Украјинска тврђава“. Осам до десет година су Украјинци имали на располагању да уреде своје одбрамбене линије. Осим у Луганску, Руси нису много освојили, уколико се изузму први месеци рата. Сада се све променило.

Од пробоја код Очеретина, и пре тога, са падом Авдејевке, ОСУ је у константном повлачењу. Ово је битан моменат. Украјинска армија се углавном повлачи, она не трпи стравичне губитке у том процесу. Селидово и Горњак нису биле кланица, већ котао из којег се ОСУ мање-више повукла у реду. ОСУ трпи тешке губитке свакодневно, али су, без ироније, успели да „докторирају“ повлачење. На неки начин, у овом делу им се може одати признање. Ипак, тако се не добија рат, а „нове“ и „друге“ линија су све ближе и ближе Дњепру. Сад се већ отворено говори о напредовању ка Дњепропетровској области и кроз Запорошку област.

Руси са своје стране, сада негују потпуно другачији приступ. Тврдоглави јуриши, као на Угледар, са великим губицим су прошлост. Попут воде, Руси теку тамо где осете најмањи отпор, а потоњим маневром овладавају стратешким местима. Руку на срце, сада имају и могућност за тако нешто. Током године, Руси су успели да престигну Украјинце у погледу бројности људства на фронту Донбаса. О односу у техници и авијацији већ је доста пута све речено. Украјинци су им ту братски помогли слањем свежих трупа на Курск.

Закључак је да сва ова освајања нису последица неких „инстант“ успеха, већ смишљеног и дугорочног плана који траје 2 године. Акумулација снага, коришћење тренутне превласти у појединим родовима и испипавање одбране. Све ово није било баш медијски популарно али је делотоврно. Украјина је оно најбоље изгубила у Донбасу и Курску. Долази тешка зима.