Пројектовано је да за потребе ЈНА буде направљено 1.700. по прорачуну, да око 100 тенкова годишње изађе из Ђуре Ђаковића
Некадашња Југославија била је држава која је у свему желела да има ослонац на сопствене снаге, па и у нанемској инустрији. Била је то држава која је сама правила подморнице, ратне бродове, оклопне транспортере па и текове.
Почело је са копиjом Т-34 које је познато као возило А које је прављено у Младеновцу, да би почетком 1980 тих покренут био програм Капела- производња тенка М-84, који је настао на бази лиценце тенка совјетског Т-72М . Још амбициознији програм био је развој домаћег тенка М-90 који је познат као Вихор.
И даље се појединци сећају са сетом овог пројекта, који је спречио рат. Неке компоненте су израђене, али ниједна држава ни Србија ни Хрватска нису имали целе делове. У Србији у Војнотехничком институту остало је тело које је служило за испитивање трансмисије, док су у Хрватској у погнима Ђуре Ђаковића остале су неке компоненте које су послужиле за за равој првог”хрватског тенка” познатог и као М-95 Дегман чији пројекат су Хрвати наставили у бившем, а сада угашеном Бродарском институту у Загребу.
Vihor – tenk novog milenijuma, Front 10.07.1992. pic.twitter.com/zK4AzsXkzw
— Aleksandar Davidovic (@davidovicaca) March 9, 2024
Развој тенка Вихор
На седници Главно војнотехничког савета јануара 1984 године донета је одлука да Војнотехнички институт постане носилац развоја новог домаћег тенка.
Израдом тактичке студије усвојен је нови назив тенка под именом ВИХОР. Претходна анализа усвојена је 1985, а већ 1987 године почиње реализација пројекта. Почетак серијске производње тенкова био је планиран за 1996. годину.
Иначе било је планирано да Вихор буде носилац замене у периоду од 1996-2012 године свих тенкова Т 55 у наоружању ЈНА. Пројектовано је да за потребе ЈНА буде направљено 1.700. по прорачуну, да око 100 тенкова годишње изађе из Ђуре Ђаковића.
Идејно решење развоја тенка « Вихор» сматрало је да се ватреној моћи, оклопној заштити и покретљивости новог тенка мора дати исти приоритет, а да укупна маса буде полазни услов у
дефинисању подсистема самог тенка, а да ниво техничких решења буде у функцији основних карактеристика тенка, да где је то могуће користе се савремени подистеми постојећег
тенка М 84, али да су у развоју СФРЈ ослободи обавеза из уговора о лиценци и да се почну развијати споствена техничка решења.
Основ за развој тенка чинили су савремени подсистеми тенка Т-72 и модификације и побољшања које је развио ВТИ у настанку М-84. Концепт новог тенка предвиђао је да у погледу основних особина, масе и силуете тенк буде на нивоу савремених тенкова тог доба када је требао ући у производњу 1995.године. У току израде идејног решења разматрано је више варијанти основног подсистема и тенка као целине.
Усвојен је исти концепт топа 125 мм, а модификације које би Вихор требао имати у односу на М-84 су следеће: измена спољње контуре на предњем и задњем делу цеви, коришћење
референтног СУВ-а, промена начина одбрављивања цеви од задњака, смањење времена замене оруђа у пољским условима, ново конструкционо решење термоизолационе облоге цеви, прецизна израда ради смеањења зазора између пројектила и цеви, повећање почетне брзине пројектила и прецизност.
Контролоно управљачки део предвиђао је савремени рачунар, статички контакотри, индуктивни давачи, безколекторски електромотори. На куполи предвиђена су била 24 бацача димних кутија груписана у 6 група од по четири бацача, Кутије су се могле користити и за ИЦ мамце, светлеће и противпешадијске мине.
Купола је требало да буде нешто савременија у односу на постојећи код М-84 применом побољшаних решења из оклопне заштите тенка М-84А ( уливање језгра од неметала на предњем чеоном делу куполе). Задњи део куполе је проширен како би се у њега омогућио смештај опреме ( радио-уређаја, противпожарне опреме…). Горњи предњи део куполе би требао бити подешен и прилагођен за нове подсклопове СУВ.
СУВ је за ВИХОР у односу на М-84 требао да претрпи одређене измене: одвајање дневне од ноћне нишанске справе, да би се добио мањи појединачни отвор сваке справе од варијанте са интегрисаном и да у случају оштећења несметано се корисити друга справа, планирана је и у каснијој фази могућност уграђивања и термовизије, рефернетни систем за регистрацију кривљења цеви, осавремењивање уређаја за покретање оруђа. Нишанџија је требало имати дневну нишанску справу са интегрисаним ласерским мерачем даљине и видео камером; ноћну нишанску справу са појачивачем слике друге генерације или термовизијском камером.
Командир је требао имати: окретну куполицу са дневно-ноћном справом, видео монитор повезан са видео системом, команду за доводјење нисанске осе на циљ, команду за преузимање контроле над СУВ-ом. СУВ је обезбеђивао вероватноћу поготка од 50% за циљ величине 4,6×2,3м при брзини кретања циља 40км/х, поткалибарним пројектилом на 2.000м, а за тренутно-кумулативни метак на 1.700м.
Покретање куполе је требало бити електормоторно. На горњој предњој плочи тела и купола предвиђала се и уградња хомогеног панцирног челика или касета активног оклопа домаће производње КАО М-99.
Нова геометрија предње чеоне плоче и нов распоред елемената вишеслојног оклопа обезбеђивали би повећану оклопну заштиту Вихору.
Трансмисија: Полазећи од предпоставке да укупна маса тенка не сме прећи тежину од 44 тоне и да је за савремену покретљивост неопходна специфична снага 20кW/т ( 27,2 КС/т што значи да је неопходна снага мотора била 882 кw( 1200 КС/т) В-46-ТК1. Концепт трансмисије је усвојен сличан као и на М-84, за снагу мотора од 1000 КС који омогућују пет степени преноса плус један.
Развој трансмисије је покренут као посебан програм и до распада државе 1991 урађен је био једна постојећи модел који је требао да прође референтна испитивања пре усвајања. Нови тенк требао је добити и нов ходни уређај који се по свим елементима разликује од постојећег, који омогућује повољније динамичке карактеристике и за 430 кг мању масу од пстојећег. Ходни део требао је добити нове гусенице са гуменим улошцима.
Управо захваљујући тим изменама предвиђено је потпуно ново оклопно тело тенка другачије од М -84А.
За развој је планиран и нов радио-уређај ВХФ са фреквенцијским скакањем који омогућава пренос са фреквенцијским скакањем ( 100 скокова у секунди) са дигитализацијом и криптозаштитом.
Тенк је испитиван кроз функционални модел и предпрототип тачније оклопно тело на коју је монтирана купола са тенка М-84. Возило је прешло више од 1000 километара. Користило се за испитивање трансмисије.
После прекида програма тенк је остао да самује у ВТИ.