Projektovano je da za potrebe JNA bude napravljeno 1.700. po proračunu, da oko 100 tenkova godišnje izađe iz Đure Đakovića
Nekadašnja Jugoslavija bila je država koja je u svemu želela da ima oslonac na sopstvene snage, pa i u nanemskoj inustriji. Bila je to država koja je sama pravila podmornice, ratne brodove, oklopne transportere pa i tekove.
Počelo je sa kopijom T-34 koje je poznato kao vozilo A koje je pravljeno u Mladenovcu, da bi početkom 1980 tih pokrenut bio program Kapela- proizvodnja tenka M-84, koji je nastao na bazi licence tenka sovjetskog T-72M . Još ambiciozniji program bio je razvoj domaćeg tenka M-90 koji je poznat kao Vihor.
I dalje se pojedinci sećaju sa setom ovog projekta, koji je sprečio rat. Neke komponente su izrađene, ali nijedna država ni Srbija ni Hrvatska nisu imali cele delove. U Srbiji u Vojnotehničkom institutu ostalo je telo koje je služilo za ispitivanje transmisije, dok su u Hrvatskoj u pognima Đure Đakovića ostale su neke komponente koje su poslužile za za ravoj prvog”hrvatskog tenka” poznatog i kao M-95 Degman čiji projekat su Hrvati nastavili u bivšem, a sada ugašenom Brodarskom institutu u Zagrebu.
Vihor – tenk novog milenijuma, Front 10.07.1992. pic.twitter.com/zK4AzsXkzw
— Aleksandar Davidovic (@davidovicaca) March 9, 2024
Razvoj tenka Vihor
Na sednici Glavno vojnotehničkog saveta januara 1984 godine doneta je odluka da Vojnotehnički institut postane nosilac razvoja novog domaćeg tenka.
Izradom taktičke studije usvojen je novi naziv tenka pod imenom VIHOR. Prethodna analiza usvojena je 1985, a već 1987 godine počinje realizacija projekta. Početak serijske proizvodnje tenkova bio je planiran za 1996. godinu.
Inače bilo je planirano da Vihor bude nosilac zamene u periodu od 1996-2012 godine svih tenkova T 55 u naoružanju JNA. Projektovano je da za potrebe JNA bude napravljeno 1.700. po proračunu, da oko 100 tenkova godišnje izađe iz Đure Đakovića.
Idejno rešenje razvoja tenka « Vihor» smatralo je da se vatrenoj moći, oklopnoj zaštiti i pokretljivosti novog tenka mora dati isti prioritet, a da ukupna masa bude polazni uslov u
definisanju podsistema samog tenka, a da nivo tehničkih rešenja bude u funkciji osnovnih karakteristika tenka, da gde je to moguće koriste se savremeni podistemi postojećeg
tenka M 84, ali da su u razvoju SFRJ oslobodi obaveza iz ugovora o licenci i da se počnu razvijati spostvena tehnička rešenja.
Osnov za razvoj tenka činili su savremeni podsistemi tenka T-72 i modifikacije i poboljšanja koje je razvio VTI u nastanku M-84. Koncept novog tenka predviđao je da u pogledu osnovnih osobina, mase i siluete tenk bude na nivou savremenih tenkova tog doba kada je trebao ući u proizvodnju 1995.godine. U toku izrade idejnog rešenja razmatrano je više varijanti osnovnog podsistema i tenka kao celine.
Usvojen je isti koncept topa 125 mm, a modifikacije koje bi Vihor trebao imati u odnosu na M-84 su sledeće: izmena spoljnje konture na prednjem i zadnjem delu cevi, korišćenje
referentnog SUV-a, promena načina odbravljivanja cevi od zadnjaka, smanjenje vremena zamene oruđa u poljskim uslovima, novo konstrukciono rešenje termoizolacione obloge cevi, precizna izrada radi smeanjenja zazora između projektila i cevi, povećanje početne brzine projektila i preciznost.
Postojalo je i posebno istraživanje primena tvrdog hromiranja cevi kako bi se smanjio intenzitet habanja.
Kontrolono upravljački deo predviđao je savremeni računar, statički kontakotri, induktivni davači, bezkolektorski elektromotori. Na kupoli predviđena su bila 24 bacača dimnih kutija grupisana u 6 grupa od po četiri bacača, Kutije su se mogle koristiti i za IC mamce, svetleće i protivpešadijske mine.
Kupola je trebalo da bude nešto savremenija u odnosu na postojeći kod M-84 primenom poboljšanih rešenja iz oklopne zaštite tenka M-84A ( ulivanje jezgra od nemetala na prednjem čeonom delu kupole). Zadnji deo kupole je proširen kako bi se u njega omogućio smeštaj opreme ( radio-uređaja, protivpožarne opreme…). Gornji prednji deo kupole bi trebao biti podešen i prilagođen za nove podsklopove SUV.
SUV je za VIHOR u odnosu na M-84 trebao da pretrpi određene izmene: odvajanje dnevne od noćne nišanske sprave, da bi se dobio manji pojedinačni otvor svake sprave od varijante sa integrisanom i da u slučaju oštećenja nesmetano se korisiti druga sprava, planirana je i u kasnijoj fazi mogućnost ugrađivanja i termovizije, refernetni sistem za registraciju krivljenja cevi, osavremenjivanje uređaja za pokretanje oruđa. Nišandžija je trebalo imati dnevnu nišansku spravu sa integrisanim laserskim meračem daljine i video kamerom; noćnu nišansku spravu sa pojačivačem slike druge generacije ili termovizijskom kamerom.
Komandir je trebao imati: okretnu kupolicu sa dnevno-noćnom spravom, video monitor povezan sa video sistemom, komandu za dovodjenje nisanske ose na cilj, komandu za preuzimanje kontrole nad SUV-om. SUV je obezbeđivao verovatnoću pogotka od 50% za cilj veličine 4,6×2,3m pri brzini kretanja cilja 40km/h, potkalibarnim projektilom na 2.000m, a za trenutno-kumulativni metak na 1.700m.
Pokretanje kupole je trebalo biti elektormotorno. Na gornjoj prednjoj ploči tela i kupola predviđala se i ugradnja homogenog pancirnog čelika ili kaseta aktivnog oklopa domaće proizvodnje KAO M-99.
Nova geometrija prednje čeone ploče i nov raspored elemenata višeslojnog oklopa obezbeđivali bi povećanu oklopnu zaštitu Vihoru.
Transmisija: Polazeći od predpostavke da ukupna masa tenka ne sme preći težinu od 44 tone i da je za savremenu pokretljivost neophodna specifična snaga 20kW/t ( 27,2 KS/t što znači da je neophodna snaga motora bila 882 kw( 1200 KS/t) V-46-TK1. Koncept transmisije je usvojen sličan kao i na M-84, za snagu motora od 1000 KS koji omogućuju pet stepeni prenosa plus jedan.
Razvoj transmisije je pokrenut kao poseban program i do raspada države 1991 urađen je bio jedna postojeći model koji je trebao da prođe referentna ispitivanja pre usvajanja. Novi tenk trebao je dobiti i nov hodni uređaj koji se po svim elementima razlikuje od postojećeg, koji omogućuje povoljnije dinamičke karakteristike i za 430 kg manju masu od pstojećeg. Hodni deo trebao je dobiti nove gusenice sa gumenim ulošcima.Upravo zahvaljujući tim izmenama predviđeno je potpuno novo oklopno telo tenka drugačije od M -84A.
Za razvoj je planiran i nov radio-uređaj VHF sa frekvencijskim skakanjem koji omogućava prenos sa frekvencijskim skakanjem ( 100 skokova u sekundi) sa digitalizacijom i kriptozaštitom.
Tenk je ispitivan kroz funkcionalni model i predprototip tačnije oklopno telo na koju je montirana kupola sa tenka M-84. Vozilo je prešlo više od 1000 kilometara. Koristilo se za ispitivanje transmisije.
Posle prekida programa tenk je ostao da samuje u VTI.