Украјнски војни медији објавили су информацију да је Русија почела да користи противбродске ракете P-35 Прогрес, односно P-5 Pyatyorka које се употрербљавају са фиксних и мобилних обласких лансера.
Међутим, не као што се мислило у противбродској борби ситем обала-море, него као модификоване крстареће ракете за напад на копнене циљеве. Украјинци у прилог своје тврдње показали су пар слика згужваних делова за које тврде да припадају ракети P-35 Прогрес, која је лансирана са фиксног обалског лансера Утјес са Крима и да је пројектил пресретнут на југу Украјине.
P-5 Pyatyorka (NATO SS-N-3A/B/C Shaddock) се сматра једном од првих противбродских ракета дугог домета, а трећи модел у фамилији руских ракета типа море-море и обала-море. Равој ракете P-5 Pyatyorka почео је 1954 и трајао до 1957 године 20. века. Када је ушао у оперативну употребу Совјетске морнарице сматрао се једним од застрашујућих оружја, а тај носи и данас.
Конструктори су предвиђали да овај пројектил буде лансиран са фамилије нових својетских крстарица, разарача и нападних нукеларних подморница са којима би били потапани пре свега носачи авиона и ударне групе морнарице САД и осталих чланица НАТО пакта. Из ове ракете P-5 Pyatyorka био је развијен велики број модификација овог пројектила коме је повећаван домет и убојитост на сам циљ. Овај пројектил јасније су прихватиле и обалске снаге совјетске морнарице.
Циљ ове ракете био је напад на противничке пловне саставе ван визуелног домета и далеко од домета авиона са носача авиона и одбрамбених система на бродовима.
Ова ракета лансира се из цилиндара који су херметички затворени. Различите лансирне цеви се користе у зависности од верзије, а највећи цилиндар има копнена верзија у режиму обала-море.
Ракета P-5 Pyatyorka (NATO SS-N-3A/B/C Shaddock) дуга је 11 метара и има цилиндрично тело са склапајућим крилима и заобљеним носем који штити активни радарски систем за навођење.
После лансирања ракету у првој фази покрећу ракетни бустери на чврсто гориво који достижу брзину од 1,4 маха, затим лет ракете преузимају турбомлазни мотор TRD 4D48 у фази крстарења. У тој фази ракета достиже брзину од 1,8 маха и лет на висинама од 300 до 500 метара над површином мора.
Стартна маса ракете је 4,5 тона и има максимални домет 370 кмКада се појавила 1960-тих и 1970-тих година 20 века забринула је била западне поморске стручњаке због свог софистицираног система за навођење и велике бојеве главе, због чега је наложено западним компанијама да пронађу одговор на ову ракету.
Иначе тежина бојеве главе за ову ракету је 900 кг кад има конвенционалну бојеву ознаке 4Г48 главу и 350 килотона кад је у питању нукеларна бојева глава
Ракета је у верзији обала-море позната и као Sepal, док је Shaddock верзија ракете која се користи за ракетних крстарица, разарача и нападних нуклеарних подморница.
У мобилној верзији обала -море систем се означава као Sepal, а позната је и као 4K44B Redut. Овај мобилни ракетни систем означава се и као SPU-35B, SPU-35V TEL који носи један лансер великог цилиндричног облика 3М44/P-35B који је у ракетној батерији имао три лансера и радар типа скала. До нестанка Совејтског Савеза, обалске снаге Совјетске морнарице су имали 19 батаљона, а у сваком батаљону било је 15-18 лансера. Ове велике ракете биле су монтиране на тешким теретњацима марке ЗИЛ -135/КВАЗ-135МБ конфигурације 8х8.
Совјети су касније направили и стационарну верзију овог ракетног система и то на Криму. Познат је и као Ујтос/Сотка односно пећина, које је совјетска морнарица подигла на западним обалама полуострва Крим. Први системи постали су оперативни 1973 година, а на њих постављене су биле нове ракете P-35V
У односу на P-5 Pyatyorka (NATO SS-N-3A/B/C, верзија P-35 названа Прогрес имала је програмирани профил лета на висинама 400, 4000 и 7000 м, са радарским вођењем у коначној фази лета на висини од 90 м изнад површине мора . Ова крстарећа ракета је употребљавала заплетену шему вођења, која се на средњој путањи лета ослањала подршку унетих информација, при чему је висину лета у великој мери одлучивали на основу потребе одржавања видног поља до мете. По ласнирању П-35 се пењала на крстарећу висину на основу наредби, управљања при чему је положај ракете пратио емитовање сигнала. Када је ракета видела пут до циља, онда се укључивао видео информациона веза која је снимак са претраживача сумеравала према оператору лансирања ракете. Оператер је затим изабрао жељени циљ и закључавања на изабрани циљ. Ракета затим прелази на топлотно вођење и усмерила се на циљ.