Пише: Данко Боројевић
Новембра 1977. године амерички извиђачки сателит обавио је неколико снимака објеката у развојном центру Раменскоје. На снимцима су уочене силуете два нова авиона, које су Американци означили као RAM-L и RAM-K. То су били прототипови који су развијени из совјетског пројекта „перспективног фронтовског ловца“, а који је покренут као одговор на амерички пројекат F-X. Из прототипа који су Американци означили као RAM-L настао је ловац МиГ-29, док је прототип RAM-K био „тешки фронтовски ловац“ у основи совјетски одговор на амерички ловац F-15A Eagle.
Развој „тешког фронтовског ловца“ започет је краје шездесетих година XX века, као други део целокупног пројекта развоја совјетског „перспективног фронтовског ловца“. Развој „тешког фронтовског ловца“ на себе је преузео ОКБ Сухој. Први прототип Т-10 означен као Т-10-1 или као „Плави 1“, био је завршен почетком 1977. године и спреман за свој први лет. Планирано је да као погонска група послуже два нова турбовентилаторска мотора Љуљка АЛ-31Ф, међутим, због проблема у њиховом развоју изабрана су два старија турбомлазна мотора Љуљка АЛ-21Ф-3, који су развијали снагу од по 109,9 килоњутна при допунском сагоревању. Свој први лет „Плави 1“ обавиће 20. маја 1977. године у развојном центру Раменскоје, а за његовим командама налазиће се пилот генерал Владимир Иљушин шеф пробних пилота ОКБ Сухој (син прослављеног совјетског конструктора авиона Сергеја Иљушина). По завршетку лета генерал Иљушин је био задовољан авионом Т-10. Други прототип Т-10-2 биће изгубљен у лету 7. маја 1978. године, кад је погинуо и пробни пилот Јевгениј Соловјев при покушају катапултирања из авиона. Укупно је у халама ОКБ Сухој израђено четири прототипа, док је осталих пет произведено у државној фабрици у Комсомолску. Војни врх није био задовољан авионом Т-10, јер је очекивао авион који ће по својим особинама надмашити главног потенцијалног противника – амерички ловац F-15A.
Настали проблеми приморали су конструкторе у ОКБ Сухој, да изврше потпуни редизајн пројекта Т-10. Тако је настао прототип Т-10С који је у ствари био седми прототип по реду (Т-10-7) који је свој први лет обавио 20. априла 1981. године. Са овим авионом коначно је достигнут стандард за серијску производњу. Тај авион је добио препознатљиви облик са носним делом спуштеним према доле и великим стрејковима испред крила. Накнадно прибављене информације о F-15А показале су да нови ловац који је у међувремену означен као СУ-27 поседује за око 30% боље борбене могућности, а првобитне процене показале су се као заблуда совјетских обавештајаца. Ипак, пилоти нису имали ништа против тога што је СУ-27 заправо знатно бољи него што је то требало да буде, да би задовољио захтеве совјетске армије.
© Міністерство оборони УкраїниПрво је урађена мала серија предсеријских авиона означених једноставно као СУ-27, који су добили нове моторе АЛ-31. Серијска производња ловаца СУ-27 отпочиње у фабрици авиона у Комсомолску током 1982. године. У међувремену је НАТО нови ловац означио као Flanker. Сви прототипови Т-10 означени су као Flanker-A, фронтовски ловци СУ-27С и ловци-пресретачи СУ-27П постали су Flanker-B, двоседи за обуку СУ-27УБ означени су као Flanker-C, унапређени ловци СУ-27СМ који су развијени за потребе РВ Русије означени су као Flanker-B Mod.1. Авиони које је произвела кинеска фабрика Shenyang означени су као Flanker-B+.
Први примерци ловаца СУ-27 улазе у наоружање ваздухопловства Совјетског Савеза током 1984. године. Испитивања на авионима трају и током 1985. године. Кад су августа 1985. године на совјетској телевизији приказани први снимци ране серијске варијанте тог авиона, нови авион је привукао велику пажњу западних ваздухопловних стручњака. Масовнија производња отпочиње током 1986. године. Крајем 1986. године ловци СУ-27 масовно улазе у састав ловачких пукова ПВО и ваздухопловних снага Совјетског Савеза. Убрзо по масовнијем уласку у наоружање совјетске армије ловци СУ-27 имали су задатак да обављају патролне летове изнад неутралних вода. На једном од тих летова настала је фотографија совјетског ловца СУ-27П, коју је начинила посада норвешког патролног авиона P-3B Orion. Фотографија је западној јавности показана у Ослу 26. априла 1987. године, што је изазвало прилично занимање стручне јавности. После тога, изнад неутралних вода били су чести сусрети совјетских ловаца и НАТО патролних авиона. У јесен 1987. године у западним ваздухопловним стручним часописима појавиле су се детаљне фотографије совјетског ловца СУ-27П. Наиме, 13. септембра 1987. године патролни авион P-3C Orion из састава 333. сквадрона РВ Норвешке пратио је вежбу совјетских ратних бродова у међународним водама у Баренцовом мору, на удаљености од 260 километара од северног дела Норвешке и на око 90 километара удаљености од совјетске територије. Према неким извештајима пилот ловца СУ-27П који је упућен да пресретне норвешки патролни авион, пролетео је поред њега на удаљености од свега два метра. Убрзо затим совјетски ловац се појавио иза и испод патролног авиона. Током извођења једног од опасних маневара дошло је до контакта између авиона. Срећом, штете су биле мале па су се оба авиона без проблема вратила у своје базе. За време заједничког блиског лета Норвежани су успели да направе низ фотографија детаља конструкције и наоружања.
За остваривање добрих летних карактеристика код ловца СУ-27, заслужна је интегрална аеродинамичка конфигурација где крило и труп учествују у стварању узгона, као и висок однос потиска према маси авиона. Тако добијени аеродинамички облик омогућава постизање високих вредности аеродинамичке финесе и којефицијента узгонске силе у маневру и мали прираст таласног отпора на кроззвучним и наџвучним брзинама лета. Овака решења омогућавају повећану маневарбилност авиона у широком опсегу брзина лета и нападних углова, а посебно у подручју лета изнад критичног нападног угла.
Осим тога СУ-27 располаже и са ИЦ сензором за откривање и праћење циљева, упозоривачем радарског озрачења, уграђеним електричним командама (FBW), електричним дисплејима и нишаном на кациги пилота и другом неопходном опремом. Аутономност авиона је подржана и одговарајућом опремом која може, али то није неопходно, да користи информације земаљских,ваздушних или сателитских осматрачких објеката. Наиме, СУ-27 се пред лет „нахрани“ информацијама, горивом и ракетама и дејствује потпуно самостално, без употребе било каквих комуникација (ако је то потребно).
Пар мотора АЛ-31Ф потиска 122,6 килоњутна на форсажу, релативно су мањих размера тако да укупну масу авиона повећавају за две тоне, погодни су за ремонт. Код тих нових мотора примењен је нарочит вид конструкције. Једноставно речено мотори су састављени од посебних блокова. Ако се догоди квар који се не може отклонити локалном оправком, није неопходна ни демонтажа целог мотора, довољно је заменити само неисправан блок. Он се може учинити и у пољским условима на аеродрому. Лопатица турбине има масу испод 100 грама, а на максималним обртајима турбине делује центрифугална сила од 10 тона. Сама конструкција радне лопатице турбине изграђена је од легуре високоотпорне на температуру и центрифугалну силу и не губи чврстину ни кад је потпуно обавијају ужарени гасови, чија је температура за више од 100 степени целзијуса већа од тачке топљења метала од којег је лопатица.
У мноштво врлина овог ловца, убраја се и електронски даљински управљачки систем са четвороструким дуплирањем и десет подвесних тачака за наоружање (касније су додате још две тачке). Осим тога, одиста прекрасна прегледност из кабине и задивљујућа мекоћа слетања на ваздушним јастуцима које стварају изванредно конструисана крила, одлике су ловца СУ-27.
Совјетски ловац СУ-27, о којем се само нагађало у западној војној штампи, својим наступом на међународном аерокосмичком салону у Буржеу јуна 1989. године, када је изведена позната Пугачовљева „кобра“, изазвао је велико изненађење међу ваздухопловним стручњацима широм света. Западни стручањаци су га упоређивали са америчким ловцем F-15, али је свог супарника СУ-27 надмашио у неколико светских рекорда.
Совјетски конструктори су своје западне колеге надмашиле авионом чија је ознака П-42, по особинама сличним СУ-27, који се на висину од 15000 метара успињао готово седам секунди брже од F-15.
Актуелни рекорд поставио је ловац-пресретач СУ-27П, кога су још прозвали и „плава муња“ због небеске боје и брзине лета. У стању је да за један минут у небеском бескрају пронађе циљ, да га достигне и уништи ракетама ваздух-ваздух Р-27Р, Р-27Т и Р-73. Ватрена ждрела форсажних комора, налик топовским цевима, при полетању буквално испаљују пресретач у небеса.
И поред свих тих одличних карактеристика, авиони СУ-27 званично су уведен у наоружање ваздухопловних снага Совјетског Савеза резолуцијом Савета министара СССР, 23. августа 1990. године. Разлог због кашњења одлуке о увођењу у наоружање био је систем за управљање наоружањем код авиона СУ-27, а пре свега радар који у почетку није имао тражене карактеристике због својих техничких недостатака. Сви технички недостаци су отклоњени до 1990. године, кад су и постигнуте тражене карактеристике код радара.
За овај ловац прва се одлучила Кина, која је почетком августа 1990. године примила од Совјетског Савеза првих осам ловаца СУ-27СК по уговору потписаном 22. марта 1990. године. Следећа испорука ових ловаца била је у јануару 1991. године, када је РВ Кине примило 14 преосталих ловаца СУ-27СК. Уговором је било предвиђено да јединице опремљене „сухојима“ не могу бити стациониране дуж совјетско-кинеске границе. Већ је одлучено да ће база нових ловаца бити на острву Хаинан 1300 км западно од Тајвана, са којим је Кина у традиционално лошим односима. Кинези су од Русије купили још једну групу од 16 авиона СУ-27СК и шест двоседа СУ-27УБК. После тога 1996. године, Кина и Русија су потписале уговор о лиценцној производњи 200 ловаца СУ-27СК у Кини вредног две милијарде америчких долара. Прва два кинеска СУ-27СК под ознаком Ј-11 полетели су децембра 1998. године.
Авиони СУ-27 учествовали су у неколико локалних сукоба на простору бившег СССР. Етиопски ловци СУ-27СК сукобили су се са еритрејским ловцима МиГ-29 током у фебруару 1999. године и маја 2000. године. У тим борбама етиопски ловци су се показали успешнијим. Данас се ови авиони могу видети у борбеној употреби у рату у Украјини.
У пар наврата руски пилоти су са својим америчким колегама организовали заједничке ваздухопловне маневре, у којима су у реалним условима упоредили ловце СУ-27 и F-15. У тим вежбама руски ловци су се показали супериорнијим.
Захваљујући својој савршеној аеродинамичкој конфигурацији, СУ-27 је послужио као основа за настанак савремених руских борбених авиона као што су СУ-30, СУ-33 и СУ-35.
Ловац Су-27 данас се налази у наоружању следећих ваздухопловстава: Ангола, Еритреја, Етиопија, Индонезија, Казахстан, Кина, Русија, Украјина, Узбекистан, Вијетнам. Белорусија је своје ловце повукла из наоружања 2012. године. Део авиона који су добијени из Белорусије и Украјине, данас лете у САД.
За израду текста коришћена је књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, ауторско издање, 2012.