Raketni sistem dugog dometa S-200 po NATO nomeklaturi SA-5 Gammon OKB Almaz, poznat je po tri imena Angara, Vega, Dubna. Namenjen je da deluje na srednjim i velikim daljinama.
Konstruisan je za odbranu velikih površina od napada strateških bombardera i sprečavanja špijunski preleta. Veruje se da je konstruisan da obara strateške izviđače poput SR-71 Blackbird. Veruje se i da je njegova glavna meta bio bombarder B-70 Valkira, koji je bio i ostao prototip.
S-200 predstavlja ujedno i jedan od najvećih PVO sistema koji je ikada konstruisan. Prvi put svetskoj javnosti prikazan je u novembru 1963. godine. Neki su ga nazivali i “protivraketnom raketom”. U okviru Sovjetske vojske nalazio se u sastavu Raketnih trupa PVO.
Osnovna taktička jednica je bataljon sa šest nepokretnih lansera. Osim lansera svaki bataljon ima i radar 5N62B – SQUARE PAIR poznat i kao P-35 koji se koristi za rano otkrivanje vazdušnih ciljeva.
Svaki raketni bataljon ima jedan P-35M (NATO oznaka BARLOCK-B) radar E/F opsega 320 km za pretragu i pronalaženje ciljeva sa integrisanim D-band IFF sistemom, jedan H-band NATO oznake SQUARE PAIR navođenje rakete dometa 270 km radar i šest polufiksnih jednošinskih lansera.
Raketni sistem protivvazdušne odbrane S-200 uključuje nišanski radar RSC 5N62B ( antenski stub K-1V, kabina K-2V), startnu bateriju 5Z51 (početna priprema K-3V kabina, lanser 5P72V, mašine za punjenje 5IU24M, protivvazdušne vođene rakete 5N21 i 5N28), napajanja – dizel-elektrane. Ovaj radar radi u sklopu i drugih sovjetskih osmatračkih radara i radara za osmatranje i određivanje visina leta letelica. Svi oni pribavljaju podatke o udaljenim ciljevima, koji se šalju radaru 5N62B – SQUARE PAIR koji vodi raketu prema utvrđenoj tački. Tad se uključuje aktivni radar koji vodi sam raketu do cilja.
Raketa ima dužinu 10,72 m. U pitanju je jednostepena raketa,koja ima četiri spoljašnja bustera od kojih je svaki dug 4,9 m i ima telo prečnika 0,48 m sa jednim krmilom razmaha 0,35 m od tela bustera. Raketa ima razmah krila 2,85 m, a prečnik je 0,85 m i pogoni je raketni motor na čvrsto gorivo. Minimalni domet rakete je 60, a maksimalni 270 km i može da deluje po velikim i vrlo salbo pokretnim ciljevima, kao io nim eksptremno brzim. Radio-komandno vođenje se primenjuje u početnoj i srednjoj fazi leta rakete, dok je u završnoj fazi aktivno radarsko smanovođenje. Bojeva glava rakete je visoko-eksplozivna, koja se aktivira putiem signala ili blizinskim upaljačem. Kada je raketa opremljena nuklearnom bojevom glavom, koristi se komandno aktiviranje. Inače jačina nukelarne bojeve glave iznisi 25 kilotona. Maksimalna brzina rakete je 4 maha.Tešina klasične bojeve glave iznosi 217 kg.
Sistem S-200 se u zapadnoj literaturi navodi i kao raketni sistem “Talin” jer je prva baterija sa ovim raketnim sistemom bila razmeštena upravo oko ovoga grada. Sovjetska vojska koristila je procenjuje se oko 1.200 lansera od kojih su neki imali nukelarnu bojevu glavu.
Od inostranih korisnika, koji i danas koriste ovja raketni sistem su: Sirija, Severna Koreja, a od bivših Poljska i Libija. Sovjetska vojska ove raketne sisteme imala je razmeštena u Istočnoj Nemačkoj u okolini Rostoka i Rudolštata, u Mađarskoj Sozombatelija i u Čehoslovačkoj oko Pizena, kao i u Mongoliji.
Najveći korisnik je svakako Sirija koja ih i danas borbeno koristi za odbranu Damaska, Dumarije i Homsa.