Na najavu vojske SAD da će zbog Irana u zonu Persijskog zaliva poslati značajne pomorske i vazduhoplovne snage kako bi se sprečila otmica naftnih tankera, Iran je reagovao promorcijom nove krstareće rakete Abu Mahdi dometa 1.000 km, a sa kojom će biti opremnjena iranska mornarica i mornarički deo Revolucionarne garde Pasdarana.
Promociji i primopredaji nove iranske krsdtareće rakete Abu Mahdi promovisana je u utorak rano ujutro u prisustvu ministra odbrane Amira, brigadnog generala Mohammadreze Aštijanija, komandanta mornarice IRG Sardara Alireza Tangsirija i admirala Hamze Ali Kavijanija, zamenika komandanta Ratne mornarice.
Za sada podataka o ovoj krastarećoj raketi ima jako malo. Veruje se da je nastala 2020. godine, da je ovo u pitanju modifikovana krstareća raketa koja svoj koren ima u ruskim raketama H-55 koje su nabavljene iu Ukrajine pre više od 20 godina. Upravo rakete H-55 postale su nosioci i kičma razvoja iranskih krstarećih raketa.
Abu Mahdi je zamišnjena kao krstareća raketa za potapanje velikih kapitalinih brodova poput nosača aviona ,raketnih krstarica, razarača i drugih plovila veće tonaže.
Na objavljenim snimcima se vidi testiranje ove krstareće rakete koji su zapadni analitičari okrakterisali za protivbrodsku borbu.
Nagađa se da ova krstareća raketa koristi tehnologiju mlaznog motora TRI-60 koje koristi poritivbrodska raketa Nor/ iranska verzija kineske protivbrodske rakete C-802.
Godine 2010 ugrađen je novi motor da kojim je domet rakete povećan bio na 200 km, 2013. na 300 km, a sada raketni motor ima domet do 1.000 km.
Inače Abu Mahdi je mornarička verzija krstareće rakete Sormar kopenen varijante ove krstareće rakete koju su jemenski Huti koristili u napadima na Saudijsku Arabiju.
Raketa Abu Mehdi kako navode iranski mediji ima sposobnost da leti na maloj visini izvan osmatraenja neprijateljskih radara, a može da menja svoju putanju i visinu u skladu sa geografskim uslovima i odbrambenim sistemima neprijatelja.
Abu Mehdi je prva morska krstareća raketa dugog dometa koja koristi veštačku inteligenciju u softveru koji se odnosi na projektovanje putanje leta i sistem komandovanja i upravljanja, a ima mogućnost da zaobiđe prirodne i veštačke prepreke, kao i neprijateljske radarske i odbrambene lokacije prolazeći kroz srednje tačke napada i pogađa metu iz različitih pravaca.
Zbog upotrebe eksploziva velike razorne moći, bojeva glava ove rakete ima uspeh u napadu protiv svih tipova površinskih plovila.
Krstareća raketa Abu Mahdi se može lanisrati sa potpuno skrivene lokacije ka pokretnim morskim ciljevima pomoću naprednog integrisanog navigacionog sistema i moćnog mlaznog motora.
Ova raketa je prva pomorska krstareća raketa dugog dometa koja koristi dvostruki radarski tragač (sa aktivnim i pasivnim tragačem).Ova tehnologija, pored suprotstavljanja neprijateljskom elektronskom ratovanju, povećava sposobnost rakete pri približavanju cilju i napada ga iznenada.
Lansirni sistem Abu Mahdi ima mogućnost pripreme i lansiranja u najkraćem vremenu i može ispaliti više projektila u kratkim intervalima i iz različitih pravaca ka određenom cilju, na način da ove rakete istovremeno pogode željeni cilj (istovremeno ispaljivanje više projektila na isti cilj).
Raketa Abu Mahdi je sposobna da ispaljuje sa svih vrsta mobilnih i fiksnih lansera, a njen sistem za navođenje i navigaciju je u stanju da ažurira konačnu poziciju mete tokom leta.
Istorijat razvoja iranskih krstarećih raketa
Iran je zemlja koja je sav svoj tehnički potencijal usmerila na razvoj balistički raketa kratkog, srednjeg i dugog dometa, koje će posle iskustava u Iračko-Iranskom ratu 1980-1988 postati glavno sredstvo odvraćanja u slučaju da neki novi potencijalni neprijatelj ne napadne Iran. U više 30 godina Iranci su stvorili što ličnim projektima zasnovanim na balističkim raketama «Skad», što obrnutim inženjeringom široku paletu raketa. Iskustva iz Pustinjske oluje i Balkana, a i kasnijih specijalnih operacija u kojima su Sjedinje Države koristile krstareće rakete, javila se potreba za posedovanjem i ovog tipa rakete. Naravno, nemoguće je bilo nabaviti ovaj tip raketa u slobodnoj prodaji, a još teže projektovati s obzirom na neposedovanje iskustva. Ubrzo na vidiku početkom 2000. pojavila se povoljna prilika. Iranska i kineska delegacija uspele su sasvim slučajno da na crnom tržištu u Ukrajini pronađu zaostale sovjetske krstareće rakete H-55 (NATO oznaka AS-15 Kent) koje su koristili strateški bombarderi Tu-160. Iranci i Kinezi uspeli su da se za čisti keš dočepaju ovih raketa sa zemaljskom opremom. Rakete su uspešno prebačene u Kinu, gde je izveden obrnuti inženjering. Sva iskustva su naravno podeljena sa Irancima, koji sa Kinezima imaju odličnu vojnu saradnju i proizvodnju pre svega protivbrodskih projekitla Noor (C-802) po licenci.
Familija sovjetskih krstarećih raketa H-55 nastala je kao samostalni projekat MKB Raduga početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Konstrukcioni biro nije uspeo da ubedi sovjetske funkcionere o značaju svoje rakete, ali je sve dobilo kopernikanski preokret kad se saznalo za američki projekat krstarećih raketa lansiranih iz aviona (AGM-86). Interesantno je da familija raketa H-55 liči na ranu verziju američke krstareće rakete BGM-109 Tomahavk koja je imala valjkasti trup sa izvučenim ravnim krilima, fiksnim repnim upravljačkim površinama i podtrupnim turboventilatorskim motorom. Najvidljivija razlika između rakete Tomahavk i H-55 je položaj motora. Kod Tomahavka on je ugrađen u repu i koristi podtrupni dovodni kanal i ispusno-potisni izduvnik u repu. Raketa H-55 ima dva turboventilatorska potisna motora OMSK AMKB TVD-50 ugrađen u gondoli u zadnjem delu trupa. Potisni TVD-50 je najkritičniji deo tehnologije H-55 jer taj kompaktni i štedljivi turboventilatorski motor koriste i druge krstareće rakete i bespilotne letelice sovjetske proizvodnje. Dok američka Tomahavk koristi četri repne upravljačke površine ruska koristi tri. Po dimenzijama obe rakete su slične, kao i po težini. Obe imaju na prednjem delu klasičan «belugin nos», koji je omeđen kod novijih američkih krstarećih raketa. Princip vođenja kod obe je zasnovano na digitalnom računaru sa filterom kalman i programskom opremom TERCOM ugrađenom memorijom koja čuva digitalnu kartu, zajedno sa radarskim visinomerom za profilisanje terena pri niskom letu. Američki je dobio kasnije i GPS dok je sovjetska raketa ostala sa DSMAC tehnologijom. Paket sistema vođenja kod H-55 je sprut i BSU-55. Iz ove rakete Sovjeti su napravili seriju raketa. Domet obične rakete je bio 2.500 km, a sa dodatkom par spoljnih rezervoara za gorivo na trupu masa projektila povećana je na 1.700 kg sa prvobitnih 1.300 i povećan je domet na 3000 km. Iranci i Kinezi uspeli su da se dočepaju unapređene verzije Kh-55 ali bez nuklearne bojeve glave koja je ugrađivana u ovu raketu, a jačine je 200 kt.
Šta se posle radilo od raketa kad su stigle u Iran ostalo je sve pod velom duboko skrivene vojne tajne, jer kompletnu kontrolu preuzeli su Pasdarani sa veoma razvijenom vojnom industrijom.
Javnost je za postojanje krstareće rakete Qud-1 (Jerusalim-1) saznala je sredinom juna 2019. kad je napadnut aerodrom Abha koji se nalazio na 100 km od granice sa Jemenom. Saudijci su prvi put prikazali olupinu rakete i saopštili da se radi o krstarećoj raketi, a ne dronu kao što se mislilo. Saudijci su naveli da je u pitanju iranska krstareća raketa Soumar starije verzije dometa 350 km, dok domet novijih serija povećan je na 1.350 km. Već tad se uočilo nešto što je stvorilo zabunu u celoj priči oko ovih krstarećih raketa.
Krila i stabilizator od rakete koji su prikazani ličili su na iranski Soumar. Dilemu su ubrzo rešili jemenski Huti koji su organizvali prezentaciju za medije svog raketnog arsenala i bespilotnih letelica. Jedan od zvezda statičkog zbora bila je velika krstareća raketa koju su Hutni nazvali
Od Kh-55 preko Somora do Qudsa-1
Iran je zemlja koja je sav svoj tehnički potencijal usmerila na razvoj balistički raketa kratkog, srednjeg i dugog dometa, koje će posle iskustava u Iračko-Iranskom ratu 1980-1988 postati glavno sredstvo odvraćanja da neki novi potencijalni neprijatelj ne napadne Iran. U skoro 30 godina Iranci su stvorili što ličnim projektima zasnovanim na balističkim raketama «Skad», što obrnutim inženjeringom široku paletu raketa. Iskustva iz Pustinjske oluje i Balkana, a i kasnijih specijalnih operacija u kojima su Sjedinje Države koristile krstareće rakete, javila se potreba za posedovanjem i ovog tipa rakete. Naravno, nemoguće je bilo nabaviti ovaj tip raketa u slobodnoj prodaji, a još teže projektovati s obzirom na neposedovanje iskustva. Ubrzo na vidiku početkom 2000. pojavila se povoljna prilika. Iranska i kineska delegacija uspele su sasvim slučajno da na crnom tržištu u Ukrajini pronađu zaostale sovjetske krstareće rakete Kh-55 (NATO oznaka AS-15 Kent) koje su koristili strateški bombarderi Tu-160. Iranci i Kinezi uspeli su da se za čisti keš dočepaju ovih raketa sa zemaljskom opremom. Rakete su uspešno prebačene u Kinu, gde je izveden obrnuti inženjering. Sva iskustva su naravno podeljena sa Irancima, koji sa Kinezima imaju odličnu vojnu saradnju i proizvodnju pre svega protivbrodskih projekitla Noor (C-802) po licenci.
Familija sovjetskih krstarećih raketa Kh-55 nastala je kao samostalni projekat MKB Raduga početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Konstrukcioni biro nije uspeo da ubedi sovjetske funkcionere o značaju svoje rakete, ali je sve dobilo kopernikanski preokret kad se saznalo za američki projekat krstarećih raketa lansiranih iz aviona (AGM-86). Interesantno je da familija raketa Kh-55 liči na ranu verziju američke krstareće rakete BGM-109 Tomohavk koja je imala valjkasti trup sa izvučenim ravnim krilima, fiksnim repnim upravljačkim površinama i podtrupnim turboventilatorskim motorom. Najvidljivija razlika između rakete Tomohavk i Kh-55 je položaj motora. Kod Tomohavka on je ugrađen u repu i koristi podtrupni dovodni kanal i ispusno-potisni izduvnik u repu. Raketa Kh-55 ima dva turboventilatorska potisna motora OMSK AMKB TVD-50 ugrađen u gondoli u zadnjem delu trupa. Potisni TVD-50 je najkritičniji deo tehnologije Kh-55 jer taj kompaktni i štedljivi turboventilatorski motor koriste i druge krstareće rakete i bespilotne letelice sovjetske proizvodnje. Dok američka Tomohavk koristi četri repne upravljačke površine ruska koristi tri. Po dimenzijama obe rakete su slične, kao i po težini. Obe imaju na prednjem delu klasičan «belugin nos», koji je omeđen kod novijih američkih krstarećih raketa. Princip vođenja kod obe je zasnovano na digitalnom računaru sa filterom kalman i programskom opremom TERCOM ugrađenom memorijom koja čuva digitalnu kartu, zajedno sa radarskim visinomerom za profilisanje terena pri niskom letu. Američki je dobio kasnije i GPS dok je sovjetska raketa ostala sa DSMAC tehnologijom. Paket sistema vođenja kod Kh-55 je sprut i BSU-55. Iz ove rakete Sovjeti su napravili seriju raketa. Domet obične rakete je bio 2.500 km, a sa dodatkom par spoljnih rezervoara za gorivo na trupu masa projektila povećana je na 1.700 kg sa prvobitnih 1.300 i povećan je domet na 3000 km. Iranci i Kinezi uspeli su da se dočepaju unapređene verzije Kh-55 ali bez nuklearne bojeve glave koja je ugrađivana u ovu raketu, a jačine je 200 kt.
Šta se posle radilo od raketa kad su stigle u Iran ostalo je sve pod velom duboko skrivene vojne tajne, jer kompletnu kontrolu preuzeli su Pasdarani sa veoma razvijenom vojnom industrijom. Javnost je za postojanje krstareće rakete Qud-1 (Jerusalim-1) saznala je sredinom juna 2019. kad je napadnut aerodrom Abha koji se nalazio na 100 km od granice sa Jemenom. Saudijci su prvi put prikazali olupinu rakete i saopštili da se radi o krstarećoj raketi, a ne dronu kao što se mislilo. Saudijci su naveli da je u pitanju iranska krstareća raketa Soumar starije verzije dometa 350 km, dok domet novijih serija povećan je na 1.350 km. Već tad se uočilo nešto što je stvorilo zabunu u celoj priči oko ovih krstarećih raketa. Krila i stabilizator od rakete koji su prikazani ličili su na iranski Soumar. Dilemu su ubrzo rešili jemenski Huti koji su organizvali prezentaciju za medije svog raketnog arsenala i bespilotnih letelica. Jedan od zvezda statičkog zbora bila je velika krstareća raketa koju su Hutni nazvali Quds-1 (Jerusalim-1) i koja je kao su tvrdili plod domaće pameti. Međutim odakle jednoj siromašenoj zemlji gde ljudi svakodnevno umiru od gladi i bombi sofisticirana tehnologija i intelektualni potencijal. Naravno nema dileme da je ovde svoje prste umešao Iran. Previše je bilo sličnosti između Quds-1 i Soumara. Zapravo Iran je uspeo da u Jemen prošvercuje krstareću raketu Soumar samo su je prefarbali i dali ime. Da li je to baš tako? Naravno neki tvrde da na prvu sliku to tako izgleda, ali da između ove dve rakete postoje značajne razlike od samog dizajna, potiska, položaja rasklapajućih i fiksnih krila, do nosa, korita trupa, položaja stabilizatora, poklopca motora. Već drugog dana od napada na rafinerije na društvenim mrežama je počelo poređenje slika raspadnute rakete u pustinji sa originalom sa statičkog zbora u Jemenu. Neki autori zastupaju stav da oblik trupa i položaj stablizatora raspadnute i cele rakete ukazuju jasno da se radi o krstarećoj raketi Quds-1, a ne Somar. Postoji još jedna razlika, a to je veličina rakete. Pa se tako analizom « prostim okom» ukazuje da se dve rakete razlikuju i po veličini, da Quds-1 ima manji prečnik od Soumara. Pa se tako navodi da je prečnik Quds-1 34 cm , dok Soumar je zadržao originalni prečnik od sovjetske kh-55 od 51,4 cm. Ovde valja posumnjati u ovakav oblik analize jer prosto merenje i upoređivanje dva projektila jedan pored drugog bi dalo kvalitetnije podatke od ovakvog oblika analize od oka, koja se mora uzeti sa najvećom rezervom.
Prilikom napada na aerodrom Abha zaplenjen je i ceo mlazni motor navodne oznake TJ-100. Saudijci su rekli da je ovaj mali mlazni motor češke proizvodnje, a proizvela ga je kompanija PBS Aerospace. Inače ova kompanija proizvodi taj motor za koji navodi da je pogodan i za upotrebu na dronovima. Poređenjem metodom «prostog oka» pojedni autori opet zaključuju da motor sa krstareće rakete može biti upravo češki TJ-100 ili njegova kopija. Ova tvrdnja se potkrepljuje stavom da su saudijci Quds-1 pogrešno protumačili kao soumar, sam motor TJ-100 daje manji potisak i time manji domet za Quds-1 od Soumara.Isto tako navodi se da motor TJ-100 nikad nije viđen u Iranu. Međutim, ni postavljači ovakve analize nisu baš sigurni u svoje tvrdnje i ostavljaju sumnju da napad na rafineriju nije izvela krstareća raketa Quds-1 nego Soumar i da napadači su bili bliže istočnoj granici Saudijske Arabije ( potencijalno Irak i Iran) nego Severni Jemen. Svoje objašnjenje nalaze i u drugim tipovima jemenskih raketa kao na primer Badar-1P i Badar-1F reč je o precizno vođenim raketama kratkog dometa. Da li se radi o istim raketama, derivatima manjih dimenzija koji su slični svojim originalnim kopijama ostaće nejasno do daljnjeg jer Iran svakako neće na sva zvona o tome da priča.
Od Kh-55 preko Somora do Qudsa-1
Iran je zemlja koja je sav svoj tehnički potencijal usmerila na razvoj balistički raketa kratkog, srednjeg i dugog dometa, koje će posle iskustava u Iračko-Iranskom ratu 1980-1988 postati glavno sredstvo odvraćanja da neki novi potencijalni neprijatelj ne napadne Iran. U skoro 30 godina Iranci su stvorili što ličnim projektima zasnovanim na balističkim raketama «Skad», što obrnutim inženjeringom široku paletu raketa. Iskustva iz Pustinjske oluje i Balkana, a i kasnijih specijalnih operacija u kojima su Sjedinje Države koristile krstareće rakete, javila se potreba za posedovanjem i ovog tipa rakete. Naravno, nemoguće je bilo nabaviti ovaj tip raketa u slobodnoj prodaji, a još teže projektovati s obzirom na neposedovanje iskustva. Ubrzo na vidiku početkom 2000. pojavila se povoljna prilika. Iranska i kineska delegacija uspele su sasvim slučajno da na crnom tržištu u Ukrajini pronađu zaostale sovjetske krstareće rakete Kh-55 (NATO oznaka AS-15 Kent) koje su koristili strateški bombarderi Tu-160. Iranci i Kinezi uspeli su da se za čisti keš dočepaju ovih raketa sa zemaljskom opremom. Rakete su uspešno prebačene u Kinu, gde je izveden obrnuti inženjering. Sva iskustva su naravno podeljena sa Irancima, koji sa Kinezima imaju odličnu vojnu saradnju i proizvodnju pre svega protivbrodskih projekitla Noor (C-802) po licenci.
Familija sovjetskih krstarećih raketa Kh-55 nastala je kao samostalni projekat MKB Raduga početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Konstrukcioni biro nije uspeo da ubedi sovjetske funkcionere o značaju svoje rakete, ali je sve dobilo kopernikanski preokret kad se saznalo za američki projekat krstarećih raketa lansiranih iz aviona (AGM-86). Interesantno je da familija raketa Kh-55 liči na ranu verziju američke krstareće rakete BGM-109 Tomohavk koja je imala valjkasti trup sa izvučenim ravnim krilima, fiksnim repnim upravljačkim površinama i podtrupnim turboventilatorskim motorom. Najvidljivija razlika između rakete Tomohavk i Kh-55 je položaj motora. Kod Tomohavka on je ugrađen u repu i koristi podtrupni dovodni kanal i ispusno-potisni izduvnik u repu. Raketa Kh-55 ima dva turboventilatorska potisna motora OMSK AMKB TVD-50 ugrađen u gondoli u zadnjem delu trupa. Potisni TVD-50 je najkritičniji deo tehnologije Kh-55 jer taj kompaktni i štedljivi turboventilatorski motor koriste i druge krstareće rakete i bespilotne letelice sovjetske proizvodnje. Dok američka Tomohavk koristi četri repne upravljačke površine ruska koristi tri. Po dimenzijama obe rakete su slične, kao i po težini. Obe imaju na prednjem delu klasičan «belugin nos», koji je omeđen kod novijih američkih krstarećih raketa. Princip vođenja kod obe je zasnovano na digitalnom računaru sa filterom kalman i programskom opremom TERCOM ugrađenom memorijom koja čuva digitalnu kartu, zajedno sa radarskim visinomerom za profilisanje terena pri niskom letu. Američki je dobio kasnije i GPS dok je sovjetska raketa ostala sa DSMAC tehnologijom. Paket sistema vođenja kod Kh-55 je sprut i BSU-55. Iz ove rakete Sovjeti su napravili seriju raketa. Domet obične rakete je bio 2.500 km, a sa dodatkom par spoljnih rezervoara za gorivo na trupu masa projektila povećana je na 1.700 kg sa prvobitnih 1.300 i povećan je domet na 3000 km. Iranci i Kinezi uspeli su da se dočepaju unapređene verzije Kh-55 ali bez nuklearne bojeve glave koja je ugrađivana u ovu raketu, a jačine je 200 kt.
Šta se posle radilo od raketa kad su stigle u Iran ostalo je sve pod velom duboko skrivene vojne tajne, jer kompletnu kontrolu preuzeli su Pasdarani sa veoma razvijenom vojnom industrijom. Javnost je za postojanje krstareće rakete Qud-1 (Jerusalim-1) saznala je sredinom juna 2019. kad je napadnut aerodrom Abha koji se nalazio na 100 km od granice sa Jemenom. Saudijci su prvi put prikazali olupinu rakete i saopštili da se radi o krstarećoj raketi, a ne dronu kao što se mislilo. Saudijci su naveli da je u pitanju iranska krstareća raketa Soumar starije verzije dometa 350 km, dok domet novijih serija povećan je na 1.350 km. Već tad se uočilo nešto što je stvorilo zabunu u celoj priči oko ovih krstarećih raketa. Krila i stabilizator od rakete koji su prikazani ličili su na iranski Soumar. Dilemu su ubrzo rešili jemenski Huti koji su organizvali prezentaciju za medije svog raketnog arsenala i bespilotnih letelica. Jedan od zvezda statičkog zbora bila je velika krstareća raketa koju su Hutni nazvali Quds-1 (Jerusalim-1) i koja je kao su tvrdili plod domaće pameti. Međutim odakle jednoj siromašenoj zemlji gde ljudi svakodnevno umiru od gladi i bombi sofisticirana tehnologija i intelektualni potencijal. Naravno nema dileme da je ovde svoje prste umešao Iran. Previše je bilo sličnosti između Quds-1 i Soumara. Zapravo Iran je uspeo da u Jemen prošvercuje krstareću raketu Soumar samo su je prefarbali i dali ime. Da li je to baš tako? Naravno neki tvrde da na prvu sliku to tako izgleda, ali da između ove dve rakete postoje značajne razlike od samog dizajna, potiska, položaja rasklapajućih i fiksnih krila, do nosa, korita trupa, položaja stabilizatora, poklopca motora. Već drugog dana od napada na rafinerije na društvenim mrežama je počelo poređenje slika raspadnute rakete u pustinji sa originalom sa statičkog zbora u Jemenu. Neki autori zastupaju stav da oblik trupa i položaj stablizatora raspadnute i cele rakete ukazuju jasno da se radi o krstarećoj raketi Quds-1, a ne Somar. Postoji još jedna razlika, a to je veličina rakete. Pa se tako analizom « prostim okom» ukazuje da se dve rakete razlikuju i po veličini, da Quds-1 ima manji prečnik od Soumara. Pa se tako navodi da je prečnik Quds-1 34 cm , dok Soumar je zadržao originalni prečnik od sovjetske kh-55 od 51,4 cm. Ovde valja posumnjati u ovakav oblik analize jer prosto merenje i upoređivanje dva projektila jedan pored drugog bi dalo kvalitetnije podatke od ovakvog oblika analize od oka, koja se mora uzeti sa najvećom rezervom.
Prilikom napada na aerodrom Abha zaplenjen je i ceo mlazni motor navodne oznake TJ-100. Saudijci su rekli da je ovaj mali mlazni motor češke proizvodnje, a proizvela ga je kompanija PBS Aerospace. Inače ova kompanija proizvodi taj motor za koji navodi da je pogodan i za upotrebu na dronovima. Poređenjem metodom «prostog oka» pojedni autori opet zaključuju da motor sa krstareće rakete može biti upravo češki TJ-100 ili njegova kopija. Ova tvrdnja se potkrepljuje stavom da su saudijci Quds-1 pogrešno protumačili kao soumar, sam motor TJ-100 daje manji potisak i time manji domet za Quds-1 od Soumara.Isto tako navodi se da motor TJ-100 nikad nije viđen u Iranu. Međutim, ni postavljači ovakve analize nisu baš sigurni u svoje tvrdnje i ostavljaju sumnju da napad na rafineriju nije izvela krstareća raketa Quds-1 nego Soumar i da napadači su bili bliže istočnoj granici Saudijske Arabije ( potencijalno Irak i Iran) nego Severni Jemen. Svoje objašnjenje nalaze i u drugim tipovima jemenskih raketa kao na primer Badar-1P i Badar-1F reč je o precizno vođenim raketama kratkog dometa. Da li se radi o istim raketama, derivatima manjih dimenzija koji su slični svojim originalnim kopijama ostaće nejasno do daljnjeg jer Iran svakako neće na sva zvona o tome da priča. Qud-1 (Jerusalim-1) i koja je kao su tvrdili plod domaće pameti. Međutim odakle jednoj siromašenoj zemlji gde ljudi svakodnevno umiru od gladi i bombi sofisticirana tehnologija i intelektualni potencijal. Naravno nema dileme da je ovde svoje prste umešao Iran. Previše je bilo sličnosti između Quds-1 i Soumara.Zapravo Iran je uspeo da u Jemen prošvercuje krstareću raketu Soumar samo su je prefarbali i dali ime. Da li je to baš tako? Naravno neki tvrde da na prvu sliku to tako izgleda, ali da između ove dve rakete postoje značajne razlike od samog dizajna, potiska, položaja rasklapajućih i fiksnih krila, do nosa, korita trupa, položaja stabilizatora, poklopca motora. Već drugog dana od napada na rafinerije na društvenim mrežama je počelo poređenje slika raspadnute rakete u pustinji sa originalom sa statičkog zbora u Jemenu.
Neki autori zastupaju stav da oblik trupa i položaj stablizatora raspadnute i cele rakete ukazuju jasno da se radi o krstarećoj raketi Quds-1, a ne Somar. Postoji još jedna razlika, a to je veličina rakete. Pa se tako analizom « prostim okom» ukazuje da se dve rakete razlikuju i po veličini, da Quds-1 ima manji prečnik od Soumara. Pa se tako navodi da je prečnik Quds 1 34 cm , dok Soumar je zadržao originalni prečnik od sovjetske kh-55 od 51,4 cm. Ovde valja posumnjati u ovakav oblik analize jer prosto merenje i upoređivanje dva projektila jedan pored drugog bi dalo kvalitetnije podatke od ovakvog oblika analize od oka, koja se mora uzeti sa najvećom rezervom.
Prilikom napada na aerodrom Abha zaplenjen je i ceo mlazni motor navodne oznake TJ-100. Saudijci su rekli da je ovaj mali mlazni motor češke proizvodnje, a proizvela ga je kompanija PBS Aerospace. Inače ova kompanija proizvodi taj motor za koji navodi da je pogodan i za upotrebu na dronovima. Poređenjem metodom «prostog oka» pojedni autori opet zaključuju da motor sa krstareće rakete može biti upravo češki TJ-100 ili njegova kopija. Ova tvrdnja se potkrepljuje stavom da su saudijci Quds-1 pogrešno protumačili kao soumar, sam motor TJ-100 daje manji potisak i time manji domet za Quds-1 od Soumara.Isto tako navodi se da motor TJ-100 nikad nije viđen u Iranu. Međutim, ni postavljači ovakve analize nisu baš sigurni u svoje tvrdnje i ostavljaju sumnju da napad na rafineriju nije izvela krstareća raketa Quds-1 nego Soumar i da napadači su bili bliže istočnoj granici Saudijske Arabije ( potencijalno Irak i Iran) nego Severni Jemen. Svoje objašnjenje nalaze i u drugim tipovima jemenskih raketa kao na primer Badar-1P i Badar-1F reč je o precizno vođenim raketama kratkog dometa. Da li se radi o istim raketama, derivatima manjih dimenzija koji su slični svojim originalnim kopijama ostaće nejasno do daljnjeg jer Iran svakako neće na sva zvona o tome da priča.