Opkoljavanja, formiranje „bezbednosnih zona“ i urušavanje linija fronta od Kupjanska do Guljajpolja sve jasnije ukazuju na rastući pritisak na ukrajinsku odbranu u četvrtoj godini sukoba.
Četvrta godina rata između Rusije i Ukrajine po mnogo čemu predstavlja prekretnicu u dosadašnjoj dinamici ovog sukoba. Prvi put od 2022. godine, ukrajinska vojska je većinom delovala u defanzivnom režimu, uz povremene operativno-taktičke kontranapade. Nasuprot tome, ruske snage su tokom godine napredovale duž čitavog fronta, pri čemu je pet glavnih grupa armija istovremeno izvodilo krupne ofanzivne operacije.
Prema navodima ruskog Generalštaba, cilj operacija nije bio isključivo teritorijalno napredovanje, već sistematsko iscrpljivanje Oružanih snaga Ukrajine (OSU). Kombinovano sa udarima po pozadini, skladištima i logistici, ova strategija donela je spor, ali kontinuiran pomak.
U nastavku sledi pregled glavnih pravaca ofanzive – od severa ka jugu.
Severna grupa: Kursk, Sudža i formiranje tampon-zone
Nakon ukrajinskog upada u Kursku oblast u avgustu 2024, inicijativa je postepeno prešla na rusku stranu. Do marta 2025. godine, snage Severne grupe pokrenule su sveobuhvatnu ofanzivu, uz intenzivne udare po ukrajinskoj pozadini i komunikacijama.
Ključni momenat predstavljala je operacija infiltracije kroz gasovod u industrijsku zonu Sudže, čime je ozbiljno narušena ukrajinska logistika. Grad je ubrzo stavljen pod rusku kontrolu, a ukrajinske snage su se povukle ka granici.
Nakon toga, ruska vojska formirala je uporišta u Sumskoj oblasti, koje je Kremlj nazvao „bezbednosnom zonom“. Taj pojas danas se proteže desetinama kilometara i služi kao barijera protiv novih kopnenih upada.
Zapadna grupa: Kupjansk i borba za mostobrane
Područje Kupjanska ostaje jedan od najsloženijih sektora. Ruska vojska je krajem 2024. uspela da obezbedi mostobrane na zapadnoj obali reke Oskol, što je otvorilo mogućnost opkoljavanja grada.
Iako su ukrajinske snage u oktobru izvele kontraofanzivu i delimično ugrozile ruske linije snabdevanja, borbe su se brzo pretvorile u pozicioni rat. Rusija je nastavila pritisak prema železničkoj stanici Kupjansk-Uzlovoj i istočnim delovima grada, pokušavajući da postepeno preseče ukrajinske komunikacije.
Liman i Seversk: „domino-efekat“ posle Serebrjanske šume
Pad Serebrjanske šume, dugogodišnjeg ukrajinskog uporišta, izazvao je lančanu reakciju. Do kraja godine, putevi ka Limanu bili su presečeni, a grad operativno blokiran.
Istovremeno, na južnoj obali Severskog Donjca aktivirana je Južna grupa, koja je u decembru zauzela Seversk. Koordinacija između dve grupe omogućila je napredovanje ka pravcu Slavjansk–Kramatorsk, ključnom ukrajinskom čvorištu u Donbasu.
Centralni front: Pokrovsk i Mirnograd pod opkoljavanjem
Centralni sektor postao je najaktivniji pravac tokom godine. Posle zauzimanja Časovog Jara i Torecka, ruska vojska je usmerila pritisak ka Pokrovsku i Mirnogradu.
Do sredine 2025. formiran je polukrug oko oba grada, a linije snabdevanja stavljene su pod vatrenu kontrolu. Neočekivano, u julu su ruske jurišne grupe brzo prodrle u južni deo Pokrovska, iskoristivši praznine u ukrajinskoj odbrani.
Mirnograd je do jeseni operativno, a potom i potpuno opkoljen. Ukrajinski pokušaji deblokade nisu doneli rezultate, čime je sudbina oba grada praktično zapečaćena.
Istočna grupa: proboj ka Zaporožju
Na jugu, posle pada Ugljedara, front je počeo da se pomera ka zapadu. Osvajanje Velike Novoselke otvorilo je put za dublje prodore.
Do avgusta je front dostigao granice Zaporoške i Dnjepropetrovske oblasti. Brzina ruskog napredovanja onemogućila je stabilizaciju ukrajinske odbrane, a pojedini delovi fronta povučeni su gotovo bez borbe.
Krajem godine ruska vojska stigla je do Guljajpolja i učvrstila položaje na zapadnoj obali reke Gaičur. Ukrajinske snage pokušale su široku kontraofanzivu početkom nove godine, ali bez vidljivih rezultata.
Strategija iscrpljivanja kao ključni faktor
Četvrta godina sukoba pokazala je da čisto odbrambena strategija bez strateške inicijative nosi ozbiljne rizike. Ukrajinske kontraofanzive bile su kratkog daha i često su iscrpljivale rezerve potrebne za odbranu.
S druge strane, ruska taktika – postepeno opkoljavanje, preseka logistike i dugotrajno iscrpljivanje garnizona – pokazala se kao konzistentan model.
Iako ishod sukoba ostaje neizvesan, četvrta godina donela je vidljiv pomak u dinamici rata: inicijativa je u većini sektora prešla na rusku stranu, a ukrajinska odbrana sve češće deluje reaktivno, a ne proaktivno.