Повлачење ЈНА из Хрватске маја 1992. године, тадашњу Републику Српску Крајину (РСК) ставило је пред озбиљан проблем. Српско становништво на том, као и на простору бањалучке регије остало је физички одсечено од Србије и без довољних залиха лекова, горива и других средстава за живот. Јединице ЈНА на простору Крајине замењује мировна мисија УН – УНПРОФОР. У то време оружане формације у Крајини биле су организоване у јединице Милиције и Територијалну одбрану (ТО).
У РСК након повлачења ЈНА остали су делови 56. мешовите хеликоптерске ескадриле, пре свега неколико хеликоптера „Ми-8Т „и „Газела“ са незнатним бројем пилота и техничког састава. Због међународног договора и присуства снага УН, оружане формације Крајине су сведене на јединице Милиције, ТО је трансформисана у посебне јединице Милиције, док су тешко наоружање и техника стављени у магацине и хангаре под кључ.
Хеликоптери су ушли у састав Милиције Крајине, префарбани су у плаву боју са ознаком „Милиција Крајине“. Дана 18. маја 1992. године, Скупштина РСК усвојила је известан број амандмана на Устав РСК, чиме је створена законска основа за формирање Српске Војске Крајине (СВК).
СВК је од видова имала копнену војску (КоВ) и РВ и ПВО. За разлику од ВРС, СВК је за своје ваздухопловство задржала назив ратно. Иако је РСК од 18. маја 1992. године, па све до свог нестанка своје оружане формације називала војском, СВК се ипак не може сматрати класично устројеном војном формацијом попут Војске Републике Српске, Хрватске Војске или Војске Југославије, већ више као тип војске која је организована попут милиције.
Јединице СВК биле су уско организоване по територијалном принципу и нису напуштале своју зону одговорности (у односу на ВРС чије су јединице биле маневарског типа и често су пребациване из једне зоне одговорности у другу, како је ситуација на терену захтевала). Структура СВК осликавала је структуру ТО из пролећа 1992. године. Поред тога што је било проблема са попуном људством, СВК је имала проблема и са попуном школованим старешинама (у односу на ВРС која је имала сличан проблем, у СВК то је било посебно изражено).
Током операције „Коридор-92“, из састава Милиције Крајине у испомоћ 1. КК ВРС упућена је једна бригада јачине 800-1.200 људи, батерија артиљеријских оруђа и неколико хеликоптера. После завршетка борби у Посавини, приступило се трансформацији посебних јединица Милиције у СВК. То ипак није протекло успешно, те је током читавог свог постојања формација СВК патила од бројних проблема и мањкавости.
Корени стварања крајишког ваздухопловства
Корене стварања крајишког ваздухопловства треба тражити у настанку хеликоптерске ескадриле Милиције Крајине.
Наиме, у центру за обуку у Голубићу, десетак километара удаљеном од Книна, крајем марта 1992. године прикупљени су ваздухопловци из ЈНА – Срби рођени у Крајини. На смотри пред владиним званичницима РСК, 5. априла службено је формирана „Хеликоптерска ескадрила Милиције Крајине„.
Хеликоптери Ми-8Т и Газела, у плавобелој шеми бојења, извршавали су класичне полицијске задатке, пружали ваздушну медицинску помоћ и осматрањем из ваздуха контролисали границе РСК. Хеликоптерска ескадрила је садејствовала са специјалном бригадом Милиције Крајине која је учествовала у операцији „Коридор-92“, одржавајући везу, извлачила рањенике – често са првих борбених линија.
После завршетка операције, ескадрила се вратила у базу на извршење редовних задатака.
Хрватска војска је после дужег примирја јануара 1993. године покренула операцију „Масленица“. Даљи продор ХВ зауставила је СВК брзо изведеном мобилизацијом и опремљена наоружањем из складишта која су била под контролом „плавих шлемова“. Као језгро за формирање војних састава послужиле су полицијске јединице посебне намене.
Хеликоптери, сада у маскриним бојама, добили су и праве борбене задатке – Газеле наоружане противоклопним ракетама (ПОВР) Маљутка зауставиле су продор хрватских тенкова Т-55.
Након пар недеља жестоких борби, линија фронта се стабилизовала и борбена дејства су се свела на артиљеријске дуеле. Релативно затишје, СВК је искористила за организовање сопствених ваздухопловних снага – формирана је Ваздухопловна бригада и снажне јединице ПВО.
У то време почиње забрана летења изнад БиХ. Хрватска операција „Масленица“ и Резолуција Савета Безбедности УН о потпуној забрани свих летова изнад БиХ, у војном руководству СВК убрзаће одлуку о стварању јединица ваздухопловства која би задовољила потребе и била ваздушна подршка српским копненим снагама.
У марту 1993. најављене су промене којима су дотадашње хеликоптерске јединице и ваздухопловни елементи прерасли у прву Ваздухопловну бригаду РВ и ПВО Српске војске Крајине, да би потом, одлуком Главног штаба Српске Војске Крајине од 10. априла 1993. године, и наредбом о оснивању од 11. априла исте године била створена 105. ваздухопловна бригада РВ и ПВО СВК (105. вбр) која се састојала: од команде бригаде, вода војне полиције, контроле летења, 249. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле (249. лбае), 728. мешовите хеликоптерске ескадриле (728. мхе), позадинског батаљона и лаког артиљеријско-ракетног дивизиона (лард) ПВО.
Међутим, кадровска, материјална и техничка подршка и основа крајишког ваздухопловства уопште, било је Ваздухопловство ВРС.
Аеродром Удбина после увођења забране летова изнад БиХ, постао је деташман авијације ВРС. Чињеница да је ГШ СВК одлучио да поново активира 105. вбр почетком 1993. године, поклапа се са увођењем забране летова УН изнад БиХ. Очигледно је да та одлука није случајна, и у основи представља дозволу В и ПВО ВРС да користи аеродром Удбина за своје потребе, будући да су аеродром Маховљани и хелиодром Залужани у то време били под надзором посматрача ОУН.
Због присуства ваздухопловних компоненти ВРС, тачна организација бригаде није позната и тешко је 105. вбр одвојити од В и ПВО ВРС, пре свега због сличне ронделе коју је користила бригада, као и због већег броја пилота ВРС који су вођени као пилоти СВК (што у основи то нису били).
Бригадом је према документима командовао потпуковник Ратко Допуђа.
Међутим, одлуку о употреби борбене технике са аеродрома Удбина доносиће командант 92. мабр В и ПВО ВРС. У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина.
У то време у Крајину су из ВРС пребачене две батерије ракетног система ПВО Куб. Једна батерија је обезбеђивала аеродром Удбина, док је друга батерија била распоређена на подручју између Вргинмоста и Книна.
Крајишка 44. ракетна бригада ПВО у свом саставу имала је дивизион ракета Двина и поменуте две батерија кубова допремљених из Републике Српске. Овом бригадом командовао је потпуковник Ранко Дашић.
Систем ВОЈИН СВК био је организован у 45. батаљон ВОЈИН и увезан са системом ВОЈИН ВРС.
Радари П-35 налазили су се на положајима на Просари и у селу Шушњар, док су код Слуња и Промина били постављени радари П-12 и Жирафа.
Радарски положај на Голој Пљешевици иако се налазио на територији РСК, запосео је 51. батаљон ВОЈИН ВРС са радарским системом С-600.
Борбени авиони у саставу РВ и ПВО РСК
Прва два авиона која су се нашла у саставу 105. ваздухопловне бригаде била су два расходована авиона Г-2 Галеб (Н-60).
Први авион у саставу бригаде био је Н-60 Галеб ев. бр. 23122 који је раније стајао као експонат у ваздухопловној бази Земуник. По повлачењу ЈНА са аеродрома Земуник, авион је превезен на аеродром Удбина и оспособљен за летење.
Потом је, посредством Музеја ЈРВ на Удбину стигао још један Н-60 Галеб ев. бр. 23123. Авиони Галеб расходовани су још за време ЈНА 1988. године – први је постао учило, а други макета у кругу Ваздухопловне војне академије (ВВА).
Хрватска војска (ХВ) је после дужег примирја 22. јануара 1993. године покренула операцију „Масленица“. У тој операцији ХВ заузима комплетан простор аеродрома Земуник. Улазећи у простор бивше Ваздухопловне Војне Академије припадници ХВ проналазе два авиона, који су ту остали од ЈНА. Били су то наставни експонати: МиГ-21У са бројем 195 (бивши ЈНА 22903) у кругу објекта, и Н-60 ев. бр. 23104 у учионици као учило.
Авион Н-60 Галеб са бројем 104 (бивши ЈНА 23104), данас се налази као наставно средство у кабинету за ваздухоплов и мотор Центра за обуку РВ и ПВО ХВ у 93. ваздухопловној бази (93. вб) у Земунику код Задра .
Године 1993. у СВК нису поседовали борбене авионе, па су учинили све да врате у живот старе Н-60.
Прва акција “ Крајшника“ у операцији “ Медачки џеп“
Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. У време продора хрватских снага у Медачки џеп, летови Н-60, под називом „Крајишник“, били су велико изненађење које је СВК приредила противнику.
Наиме, 11. септембра 1993. године, „Крајишник“ је извео три борбена лета, у прилично тешким условима и условима јаке хрватске ПВО, користећи и ваздушни коридор којим је НАТО авијација улазила у ваздушни простор БиХ.
Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења. Авионима којима су управљали пилоти пристигли из Републике Српске извршени су напади и на ширем подручју Госпића.
Хеликоптери Гама наоружани ПОВР Маљутка, напали су артиљеријски положај ХВ на Рамљанима у Лици. Напад хеликоптера био је одговор на хрватски артиљеријски напад на команду 15. Личког корпуса СВК. У близини Госпића хеликоптери су уништили један тенк и један самоходни ПАТ 30/2 мм Хрватске Војске.
Изнад Вргинмоста 14. септембра 1993. године, ПВО СВК ракетним системом „Куб“ обара авион хрватског ваздухопловства МиГ-21бис ев. бр. 103, пилот гине.
У октобру 1993. године извршено је комплетирање пет авиона Ј-21, док су још четири била у поступку. Овим радњама вршило се устројавање 249. ловачкобомбардерске авијацијске ескадриле. Поправке авиона обављане су у Залужанима покрај Бања Луке.
Пристизањем авиона Јастреб и Орао, авиони Н-60 више нису употребљавани у борбеним дејствима. Авиони су били несигурни за летење због већ одавног истеклих ресурса, те су као такви паркирани на аеродрому Удбина.У децембру 1993. године РВ и ПВО СВК имало је десет авиона Јастреб. Нешто касније, почетком 1994. године, изнесени су подаци према којима је 249. лбае имала тринаест авиона Ј-21, али попуњеност пилотима била је слаба, с тек четири пилота за овај тип авиона.
Ратно ваздухопловство и противваздушна одбранра СВК располагало је укупно са 16 авиона Јастреб, два авиона Г-2 Галеб (ев. бр. 23122 и 23123), четири хеликоптера Газела „Хера“, четири противоклопна хеликоптера Газела „Гама“, два хеликоптера Ми-8Т (ев. бр. 12272 и 12367), један авион АН-2 и одређен број авиона УТВА-66, УТВА-75, Ј-20 Крагуј и Злин-526.
Вођство РСК покушало је да обезбеди и властите орлове. У једном захтеву од 21. јула 1994. године, послатом Кабинету председника РСК, наводи се да Јастреб, једини борбени авион СВК, има врло мале шансе за преживљавање у дубини хрватске територије, пре свега због мале брзине и ниских маневарских могућности. Зато се предлаже да се СВК наоружа са 12 авиона МиГ-21бис или са шест орлова и шест супер галебова Г-4. Тај план никада није остварен и на Удбини су само привремено били стационирани орлови из 92. мабр.
НАТО дејства по објектима и опреми РВ и ПВО СВК
Ваздухопловне снаге НАТО алијансе су уз дозволу Владе Републике Хрватске такође користили њену територију за извођење напада на простору РСК и РС. Борбени авиони северноатланске алијансе су тако извели неколико операција које су имале за циљ неутарлизацију аеродрома Удбина.
Први и основни циљ био је уништење радарског система СВК и система противваздушне одбране ( ПВО), као и онеспособљавање полетно-слетне стазе аеродрома Удбина на дужи временски период и стављање ван употребе.
У операцијама напада на аеродром Удбина, ваздушне снаге НАТО ангажовале су укупно 59 авиона сврстаних у две борбене групе: 2 Е-3А “ АWАЦС“ авион за рано откривање и упозоравање, 4 ЕЦ-130Х намењени за електронско ометање радара и система веза, 2 ПЦ “ Орион“ морнарички авиони који су кориштени такође за осматрање циљева у ваздушном простору; 4 КЦ-130 летећи авио танкери намењени за снабдевање горивом у ваздуху, 8 Ф-15 “ Еагле“ који су кориштени као ловачка заштита.
За главни удар по аеродрому Удбина кориштени су: 6 Ф-18 “ Хорнет“ који су кориштени за уништавање циљева на земљи; 10 Ф-16 “ Фалцон“ намењени нападу на земаљске циљеве, 6 Јагуара намењених за уништавање циљева ПВО и 4 “ Сеа Хариер“ намењени за напад за земаљске циљеве, 8 Мираж 2000 деловање по полетно-слетној стази, 4 ПАНАВИА Торнадо за деловање по полетно слетној стази специјалним бомбама за разарање писти и један Ц-130.
Према дневничким забелешкама генерала Бјелановића од 21. новембра 1994, када је бомбрадован аеродром Удбина напад је извршен касетним бомбама. Том приликом онеспособљена је била батерија противавионских топова “ Бофорс“ калибра 40 мм. Том приликом је један топ уништен. Такође уништен је и један радар “ Жирафа“ намењен откривању циљева и опслуживању батерије топова “ Бофорс“. Поручник који се налазио у близини радара је био тешко рањен.. Барака за смештај посаде уништена. Полетно-слетна стаза на три места прецечна и онеспособљена за дужу употребу.
У 3. средњој самоходној ракетној батерији (ссрб) 44. ракетне бригаде ПВО СВК уништена је: радарска станица за откривање и навођење ( РСтОН), самоходно лансирно возило, управљачко возило за пренос података ( УППС), агрегат за напајање РСтОН и УППС.
Ваздушна операција НАТО у потпуности је избацила инфраструктуру аеродрома Удбина и онеспособила део ПВО система СВК. Ова операција представљала је увод у широ деловање по циљевима СВК и ВРС пре свега у Западној Босни.
Следећи напад уследио је 23. 11. 1994, када је НАТО авијација извршила напад на Први ракетни дивизион (1.рд) 44 бригаде ПВО који је располагао са ракетним системом “ Дивна“ који је био размештен у зони Шамарице-Петрова Гора. Авиони алијансе су том приликом уништили: агрегат за напајање, кабину “ П“ радар за откривање и праћење циљева, антенски уређај. У целини 1.рд/44.рб је онеспособљен и стављен ван употребе. Жртава међу посадом овог ракетног дивизиона није било.
Хрватски адмирал и пензионисани шеф Војне обавештајне службе ХВ током рата Давор Домазе Лошо у својој књизи: Хрватска и велико ратиште наводи да је хрватска страна разменом информација тражила да се уништи што више циљева на “ окупираним подручјима“, па тако се сугерише на уништавање радио-релејног чворишта и радарског постројења С-600 на Пљешивици, положаји ракетног система СА-2 Волхов на положају Никшић код Слуња и положаји ракетног система СА-6 Куб М ( Петровац, југозападно од Гвозда и позиција код Селишта Дрежничког. Нови напад уследио је 25. новембра 1994.
Сви ови напади били су увод у оно што је следило наредне године операције Бљесак и Олуја које су одредиле судбину РСК и избрисале је са географске карте, а више од 250.000 становника принудило на неповратно исељење.
Током хрватске операције „Бљесак“ авијација СВК није дејствовала по снагама ХВ.
РВ и ПВО СВК у операцији “ Олуја“- НЕСТАНАК И СЛОМ
Брз продор Хрватске војске у операцији „Олуја“ августа 1995. године и пад РСК, СВК није могла да спречи и поред успеха појединих јединица СВК на одређеним правцима продора ХВ.
У исто време са аеродрома Удбина почиње извлачење технике и људства у правцу РС и аеродрома Маховљани. Све што је било исправно од борбене технике са аеродрома Удбина, је пребачено или прелетело на аеродром Маховљани, док је на самом аеродрому остављено неколико авионе. Тај одређени број ваздухоплова током хрватске операције „Олуја“ није био у летном стању и они су заробљени.
ХВ је заробила оба авиона Г-2 Галеб, три авиона Јастреб (два Ј- 21 Јастреб ев. бр. 24252 и 24146 и један ИЈ-21 24407), два авиона Крагуј (ев. бр. 30132 и 3150), два авион УТВА-66 (ев. бр. 51109 и 51139) и један УТВА-75 (ев. бр. 53255).
У исто време у Републику Српску су извучена и убојна средства за које је В и ПВО ВРС показало интересовање. Биле су то ТВ вођене ракете ваздух-земља АГМ-65 Меверицк, касетне бомбе БЛ-755, а такође на простор РСК извучене су и две батерије ракертног система земља ваздух 2К-12 Куб М, које су враћен у састав В и ПВО ВРС, са изузетком једног лансирног оруђа 2П25М2Е и возила за превоз и претовар ракета 2Т7М на којима су затечене три бојеве ракете типа вимпел 3М9МЕ и три вежбовне ракете. Возила су напуштена недалеко од Книна.
Аеродром Удбина напуштен је потпуно 5. августа 1995 тачно у 12 часова. Сведоци тих дешавања негирају да су авиони ХРЗ дејствовали по аеродрому у циљу спречавања извлачења технике, будући да је сва техника 5. августа у раним јутарњим часовима прелетела за маховљане и већином отишла моторним возилима ка складиштима у околини Бањалуке.
По заробљавању авиона, РВ Хрватске је део авиона уврстило у свој састав. Међу њима и Н-60 23123.
Сви заробљени ваздухоплови, а који су на кратко враћени у летно стање приземљени су 1999. године, да би од 2008. године са осталом заробљеном техником били изложени у бази Земуник, као музејски примерци.
Данас Н-60 Галеб (Г-2) ЈРВ 23123 налази се у ваздухопловној бази Земуник и у ХРВ служи као експонат за обуку. Носи евиденцијски број ХРВ 661. Није у летном стању.
Авион Н-60 Галеб (Г-2) ЈРВ 23122 дуго је био изложен на картинг-стази у загребачком насељу Шпанско. Носио је број 007 и иако није био у ХРВ, носио је њихове ознаке. Фебруара 2009. године преузела га је приватна компанија која га је имала намеру довести у летно стање. Авион данас има цивилну регистрацију 9А-XГБ.
У Хрватској се данас налазе три авиона Н-60. Два се користе као учила или експонати за обуку (23104 и 23123), док је трећи регистрован као цивилни ваздухоплов (23122).
Успеси крајишки ракеташа
Избијање грађанског рата у суседној БиХ значајно је ангажовало ракетне јединице како спречиле дотур муниције и ратног материјала 5. муслиманском корпусу у Бихаћу.
Од самог почетка значајну улогу имао је травнати аеродром Ћоралићи код Цазина. Са тог аеродрома 15. јуна 1992 полетела УТВА-75 са два пилота до аеродрома Плесо код Загреба. Пилоти су са собом носили молбу војног и политичког руководства из Бихаћа властима Хрватске да се ХРЗ активно укључи у пружање помоћи опкољеној енклави. Хрватско ваздухопловство је активно летело до овог аеродорма све до 1993 када је избио хрватско-муслимански сукоб. Ваздушни мост био је једина веза за опкољену енклаву, али је прелет преко територије РСК био веома ризичан.
Прва летелица која је била оборена од стране крајишке ПВО био је МиГ-21 ХРЗ 14. септембра 1993. године. Наиме тог дана пуковник Мирослав Перис добио је задатак да пилотирајући МиГ- 21 „Осветник Вуковара покуша онеспособити ватрени положај артиљеријско-ракетних јединица војске Републике Српске Крајине (РСК) које су имале на домету Загреб, Сисак и Карловац. Током ниског лета на висини између 80 и 100 метара како би избегао радаре погођен је противавионским топом. Перис је покушао себе и авион да спасе пењући се висину од 350 метата, када га је погодила ракета, која је испаљена из ракетног система КУБ М. Перисов авион је пао у околини села Стипан у општини Вргинмост.
Друга летелица која је оборена био је украјински транспортни авион АН-26 регистарске УР 26207 који је превозио боребни материјал за 5. корпус када је 31.јула 1994 на њега испаљена ракета из ракетног система Куб-М који припада 44 р.б СВК. У авиону је погинуло пет чланова посаде сви украјинци и ваздухопловац из састава АБиХ. Авион је оборен у околини Саборског.
ПВО СВК 28.маја 1995 у 02.45 сати изјутра на подручју Кремена код Слуња је оборила поново ракетним системом Куб-М хеликоптер Мил Ми-8 МТВ-1 у коме је било седам особа, а који је полетео са Ћоралића ка Загребу. У хеликоптеру су све особе смртно страдале, заједно са Ирфаном Љубијанкићем тадашњим министром спољњих послова муслиманске власти у Сарајеву. Тад су погинула два украјинска пилота и пилот авијације АБиХ.
НАПОМЕНА* У изради текста коришћена је једино књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ”, аутора Данка Боројевића, Драгог Ивића и Жељка Убовића 2015.