SVEDOČENJE RATNOG DOKTORA PJP O SUKOBU NA KOSOVU I METOHIJI: NEMA STAJANJA I KAD PADA KIŠA METAKA

Da li jedan telefonski poziv može da promeni život? Kada direktor Opšte bolnice Šabac, nazove direktorku Doma zdravlja Koceljeva i kaže joj, da sam kao lekar na specijalizaciji iz pedijatrije određen da sa Posebnim jedinicama policije PJP idem na Kosovo i Metohiju 1998. godine. Bio sam na odmoru, obavešten usputno, kao da se radi o nekom izletu. Kako sam izabran baš ja? Čemu tolika zasluga i poverenje? Pored toliko lekara, koji jedva čekaju da se dokažu koliko vole svoju zemlju, koliko su posvećeni svom poslu, na kome izgaraju i na sve pristaju. Da li baš na sve?

POSEBNE JEDNICE POLICIJE -MONOGRAFIJA O ZABORAVLJENIM HEROJIMA ODBRANE OTADŽBINE 1998-1999.

Kasnije sam bio siguran da su to samo izgovori i da njihov odlazak u ratno područje,
završava se u koronarnoj jedinici gde umesto da spašavaju ljudske živote, postaju pacijenti, teško bolesni. Sa srčanim tegobama, okačeni na monitorima, odbrojavaju poslednje dane života, dok jedinica ne ode bez njih. Kada su sigurni da su se izvukli i da neće ići, da su zaštićeni, ozdrave bez terapije, pa na kućno lečenje da se sanira izmišljena bolest.

Kako se postaje ratni doktor? Pa samo u ratu, kada je zemlja u kojoj živiš napadnuta. Kada nepravda zavlada, a pravde nigde nema. Život se menja, prestaje da postoji. Nova pravila važe.
Sile zla caruju, bombe padaju, a ti ne znaš zašto? Kada te pozovu da kao lekar ideš sa Posebnim jedinicama policije MUP-a Srbije u neizvesnost, u nešto što nikada nisi doživeo, niti si želeo, da ti zemlja bude uništena. Da narod pati i bude porobljen, a nije kriv. Tvoj život više ne pripada tebi. On pripada tvojoj napadnutoj zemlji. Ti si izabran, ta ukazana čast nije slučajna. Znači da nešto vrediš. Da živote policajaca preuzimaš i odgovaraš za njih.

U mom dosijeu stajalo je da sam bio vojni lekar na Ponikvama, među pilotima iz Bihaća. Prešavši u dečji dispanzer bio sam rezervni oficir, kome je čin ostao, kao i iskustvo koje sam stekao. Koliko je radosti u njihovim sebičnim glavama bilo? Našli su koga su tražili. Znajući da ja tako nešto ne odbijam, jer u pitanju je moja čast, dostojanstvo, nešto što ostaje i posle života koji je prolazan i u to vreme zaista bedan. Javio sam se sutradan direktoru Opšte bolnice Šabac, otišao po lekove i potreban materijal, koji sam smatrao da je neophodan. Imao sam tehničara sa psihijatrije, divnog čoveka, stabilnog sa iskustvom. Krećem sa Šabačkom četom policajaca u čiji sastav ulaze i Koceljevci. Neke policajce sam znao, ali sam imao iskrivljenu sliku o njima.
Nismo imali ništa zajedničko, tako da nisam ništa očekivao. Kao i oni sa istim naoružanjem i uniformom bez oznaka Crvenog krsta, jer za teroriste, to je glavna meta. Putovanje je dugo trajalo. Kosovska Mitrovica i zadnje odredište Srbica, Drenički kraj, gde srpski policajac nikad nije došao. Kosovo sam poznavao jedino iz knjiga, epskih pesama i istorije.

Smrt je dobila pravi oblik, od magle postala je zlo. Od ničega stvoreno je nešto, što ćemo pamtiti kao i svet koji nas je izdao zbog viših ciljeva. Otišli smo u nepoznato, a otkrili sve poznato i jasno. Otkrili istinu o sebi i drugima. Znamo ko smo i šta smo, da umreti bolje je časno, nego živeti u prokletstvu i lažima. Ono što nas posle čeka, biće iznenađenje, koje će nam prirediti naši “prijatelji” iz velikih ratova. Dobro ćemo ih zapamtiti, kao i oni nas.

Hrabri ljudi sa vrlinama i manama

U teškim situacijama imao sam dovoljno materijala, da upoznam mnoge policajce. Njihove profile, njihove prave ljudske osobine, za koje nisam verovao da poseduju. Bili su to zaista hrabri ljudi, sa svojim vrlinama i manama. Imali su to neko jedinstvo, bodrili su jedni druge i kada je bilo teško i kada je bilo bezizlazno. Nisam video strah u njihovim očima, ali sam video osmeh i šale koje su pravili jedni drugima. Video sam njihovu plemenitost gde su pomagali Albancima i davali deci mleko i čokolade. Dok su njihova deca i žene brinuli o njima, o njihovim životima,
jer se nisu javljali po desetak dana. Njihovi komandiri bili su strogi, ali pravični, kao da su na poslu.
Imao sam tu sreću, da u nesreći, upoznam prave prijatelje. Sa uvažavanjem i nadam se pomoći koju sam im pružao kada je bilo najteže. Nikada nisam pogazio Hipokratovu zakletvu. Lečio sam i jedne i druge. Bio i na najvišoj koti gde se jedva peške moglo doći, a kamoli sa svom opremom.
Koliko nesreća vezuje različite ljude, ličnosti i zanimanja? Upoznao sam njihove plemenite duše, njihova velika srca, njihova osećanja, strahove, ne za sebe, već za svoje porodice. Kako je moguće da ih pre nisam upoznao?
U njihovim srcima Kosovo i Metohija su imali posebno mesto. Nikada nisu žalili sebe što su tu, što im je život u opasnosti. Bili su posebni, bili su nadahnuti svojom zemljom. Nije bilo sumnje u njihove ispravne odluke. Patili su sa srpskim narodom, tugovali za svačijim životom. Imali su srce i dušu, hrabrost i čast.

Njihova imena, akcije i događaje neću pominjati, ali svaki od njih koji je bio sa mnom, na tom Svetom putu, na odbrani Kosova i Metohije zna da naše prijateljstvo koje se učvrstilo još više, kada je počeo pravi rat. Kada sam dosta puta bio sa njima u prvoj borbenoj liniji, jer samo tako sam mogao da spasim njihov život, ne žaleći svoj. Oni to cene. Posle toliko godina, kada vreme čini svoje, da neke stvari prekrije prašina, da prava istina nikad ne vidi svetlost dana, ratni veterani, moraju biti ponosni jer su sačuvali čast i obraz u mestu u kojem žive, da ih se deca nikada ne stide. Meni kao njihovom ratnom doktoru, ostaće u srcu kao heroji koji su mnogo dali napaćenoj zemlji a da nisu tražili ništa.

Ko je mogao da zaustavi Užički odred koji je imao sveti cilj, da oslobodi svaki deo srpske zemlje, gde godinama u Dreničkom kraju nije bilo policije, već samo teroristi, plaćenici i ubice.
Mi nismo tu rođeni, neki su prvi put upoznali Kosovo i Metohiju, pa šta nas je onda to toliko vuklo u ravnice i visoke planine?
Tada je to bila zona bezakonja, koja je ugrozila i zabrinula celu Evropu i Srbija je kao suverena zemlja, garant mira na Balkanu, dobila odobrenje da reši stanje koje je postalo neizdrživo. OVK je proglašena za terorističku organizaciju, koja se morala razbiti. Ceo svet je to priznao. Zato su policijske snage iz većeg dela Srbije bile poslate da stanu teroru na put. Možete zamisliti policajce iz unutrašnjosti, koji su do tada radili svoj posao, mirnodopski, da idu u nepoznato, da se odvoje od svojih porodica. Nisu znali šta ih tamo čeka, ali su osećali da ništa nije dobro. Došli
su na svoju zemlju, Kosovo i Metohiju, ali ono što su videli i osetili, to je neprijateljstvo, to je opasnost koja im je pretila sa svih strana. Kako su se osećali, o čemu su razmišljali, da li su verovali u sebe da su sposobni, da reše problem koji se stvarao i toliko ojačao da se pretvorio u čudovište. Nisu to bile pojedinačne grupice običnih bandi, već organizovana vojska terorista, stranih dobrovoljaca, jedna sila zla koja je poznavala teren, svaka kuća bila utvrđenje, svaka šuma i planina bila zaseda. Kako poginuti ili ranjen biti, a najgore biti zarobljen? To nije bio običan dolazak, već ratno okruženje. Srpski policajci došli su u pravi pakao, odvojeni od svojih kuća, porodica, izgubljeni u prostoru koji ne poznaju.

Nema stajanja i kad kiša metaka pada

Toliko različitih karaktera, osobina svakog pojedinca, skupljenih na jednom mestu, stvoriti u jednu celinu koja isto misli, reaguje na pravi način, nema stajanja ni kad kiša od metaka pada. Nema kukanja za izgubljenim životom, za ranjenom nogom, za uništenim snom. Od policajca do komandanta ista pravila važe. Čast i dostojanstvo nije privilegija, već osobina koju imaju. Nema razlike, svi smo isti na prvoj liniji odbrane. Ko razmišlja o smrti? Ona i ne postoji. Ko može ubiti takve heroje, kada su svoje živote već dali? Od običnih ljudi koji se nisu razlikovali od drugih
građana ni po čemu, svojim ponašanjem, junačkim delima postali su nešto drugo, uzvišeno, izašli iz prosečnosti i postali heroji. Nisu bili svesni toga, jer su skromni, smatraju da im je to dužnost i da je to normalno.

Iskustvo lekara
Kao doktor, analizirao sam njihovo odrastanje kao i ponašanje u svim situacijama. Imati tu čast da budeš deo takve jedinice se malom broju lekara omogućila. Mi koji smo bili sa takvim ljudima, postali smo duhovno jači, ispunjeni emocijama i snagom jedinstva. Upoznati takve ljude, a biti ravnodušan je nemoguće. Oni postaju deo tvog života, oličenje dobrote, hrabrosti, oni imaju cilj, imaju sve ono što drugi nemaju. Njihova borba za Kosovo i Metohiju je epskog karaktera, niko ne odustaje, niko se ne predaje. Znali su zbog čega su tu, patili su zajedno sa narodom koji je pre toga bio u zatočeništvu. Oni su borci sa dušom. Sve mane koje su do tada imali, rat je odneo, ostale su samo vrline. Zar je potrebno da nas veći deo sveta bombarduje i
napada da bismo postali ono što jesmo? Tako smo upoznali sebe, a i druge. Videli ono što je nevidljivo, osetili bliskost smrti i života. Upoznali tugu i očaj napaćenih. Tu smo gde jesmo, povratka nam nema. Čekamo kraj agonije i propast koja nam je dodeljena. Moćni neprijatelji, nevidljivi, sa svih strana napadaju, teroristi još vidljivi u crnim uniformama, već vide pobedu.
Teroristi sa svih strana vide svoju šansu. Mnogi su se prevarili i potcenili moć Božje sile koja nas je sve vreme čuvala, jer smo u nju verovali. Da nije naše vere, možda ne bi bilo ni nas. Bili smo sigurni da naša borba nije uzaludna, pravda je na našoj strani, na svojoj smo zemlji.

Užički odred je prošao golgotu, toliko borbi, zamki i napada, patnji i životnih sudbina. Prostor veliki, jedinice razdvojene, a deluju kao jedna celina. Kako je sve to bilo moguće uskladiti u takvim uslovima? Sačuvati ljudske živote, a odbraniti zemlju. Kolika odgovornost komandanta čiju propast već svi vide? Svi neprijatelji, nigde prijatelja. Kako sačuvati odred od uništenja, voditi neprestane borbe, a biti čovek od autoriteta? Sve je moguće kada imaš takve borce, prekaljene u mnogim bitkama, koji nisu izgubili čast i dostojanstvo, već kao apostoli borili se
protiv velikog zla. Ostali verujući, a prolazili kroz pakao. Videli i samog đavola i aveti smrti, a ostali ono što su bili, Božiji ratnici.
Imao sam čast da upoznam takve borce, da pratim njihovo prerastanje u heroje. Sve ono što je dobro, došlo je do izražaja. Zato su oni postali veličine, ostali ljudi i posle svega. To sam video i kada smo se vraćali sa Kosova i Metohije, posle potpisanog sporazuma. Tuga i patnja sa narodom koji nas je pratio do same granice sa Srbijom. Teže je bilo i od same smrti, lakše je nestati nego sve to gledati. Ostavljen narod kojeg treba da čuvaju oni što su nas bombardovali.
Kako preživeti sve to, a ostati normalan. Još čujem kuknjavu i lelek kako odjekuju Kosovom. Ni kiša koja je padala nije nam pomogla, samo je pojačala tugu i očaj. Isti narod, a razdvojen. Ko će da ih štiti, brani, kome smo ih ostavili? Našu svetu zemlju napustili. To su najteži trenuci jer emocije su pobedile razum.

Susret lekara sa traumama na ratištu

Posebne jedinice policije, zajedno sa vojskom, borile su se u neravnopravnoj borbi. Stalno menjali mesta, jedva stigli da jedu jednom dnevno, a nisu osećali glad, nisu imali umor. Šta ih je to držalo i nosilo, otkud im tolika snaga? Opasnost koja je svakodnevna, od čoveka stvara mašinu koja ne oseća bol, ali u toj mašini nije motor već srce junačko. U njemu je smeštena sva patnja srpskog naroda, sve žrtve njihovih boraca. Sve što nije dozvoljeno u ratu je od strane NATO agresora korišćeno. Kako zaboraviti uranijumske bombe, kasetne bombe, oko bunkera hrabrih policajaca užičkog odreda? Promene po koži bile su neobične, sa strašnim svrabom, koji
nije reagovao na svu moguću terapiju. Šta su to bacali da većina policajaca bude u promenama, posebno oni koji nisu poslušali da budu zakopčani do grla kao i zapopčanih rukava? Promene su bile najviše izražene na otvorenom delu tela. To se odrazilo i na psihičko stanje policajaca. Znali su da je nešto opasno, a nisu znali šta je. Ako jedan razmišlja i o samoubistvu, jer ne može da izdrži taj osećaj, onda je sve moguće. Posle nekoliko dana lečenja, gde je upotrebljena sva moguća terapija, promene su se povukle. Koliko samo stresova zbog naizgled običnih stvari? Sa
svih strana su napadali teroristi, sada “Borci za oslobođenje Kosova i Metohije”. Uniforme nisu menjali kao ni životinjske nagone. Gde god je bila srpska policija su napadali.
Nespavanje i kontinuirani stres izazivao je promenu u psihičkom stanju pojedinih policajaca. Halucinacije, gde jedan vidi kako stotine crnih uniformi stižu i prave obruč, a drugi niko ne vidi, jer ih i nema. Njegova slika je toliko realna, da se mnogi pitaju šta on to vidi? On zaista vidi i oseća, posle dolaska i pregleda sklonjen je na sigurno gde je dobio terapiju. Dani su prolazili, skoro svi isti, borbe neprestane, po celom Kosovu, nigde kraja, ni izlaza. Ti ljudi koji su branili svoje položaje, imali su promenu raspoloženja. Bilo je neophodno da ih obilazim, da popričam sa njima. Auto je bio laka meta, ali manje vrednija od jedne bombe, kao i ljud-ski život. Obilazio sam ih svaki dan. Umesto sreću da im donesem, stalno su imali rafalnu paljbu i napade. U svoj toj opasnosti bilo je mnogo radosti, jer svaka reč sa njima, vraćala ih je iz depresije i lošeg raspoloženja u normalan svet, u smeh.

Kako očuvati mentalnu snagu

Pišući o ratnim dešavanjima i u najtežim situacijama uvek je bilo šala, zadirkivanja. Kada su raspoloženi i kada ih vidim da u njima ima života, da nisu izgubili ništa od onog što su imali, znao sam da ima nade. Bitno mi je bilo čuvanje mentalne snage, da kada se sve završi, izađu iz ovog rata sa što manje posledica. Sve vreme borbi specijalne jedinice policije brinule su o albanskim civilima. Kao da nije rat, oni su imali veliko poverenje u policiju jer im je pomagala, davala namirnice, mleko, konzerve, kao i čokolade deci. Teško je to opisati i zamisliti ako nisi tamo bio. Teško je shvatiti kakvu dušu imaju ti već prekaljeni borci, ogrubeli u ratnim borbama, a tako nežni i bolećivi prema deci. Stalno je bilo poziva preko motorole, kada su tražili pomoć za nekoga. Komandir odeljenja, koji je nosio ogroman krst na grudima, uvek je zvao:
“Može li vrač da dođe?”
Pitao sam da li je hitno, odgovorio je:
“Nije, ali kada budeš mogao”.
Uvek sam išao a trebao je pomoć ili pregled detetu ili nekom od Albanaca. Vodio me je kroz neke uzane uličice, u nedođiju. Pravo je čudo kako smo sve to preživeli bez zasede. Imao sam lekove i za odrasle i za decu. Uvek su se z-hvaljivali i video sam pravu iskrenost u tim običnim ljudima. Oni nisu bili krivi ni za šta, oni su tu živeli, a našli se u ratu kao i mi. Zato smo se dobro i razumeli. Nikada niko nije razmišljao kada je nekom bila potrebna pomoć. Osećali smo se mnogo bolje, jer nisu svi isti. Oni se razlikuju od onih ekstremista, dela svoga naroda koji ih je terorisao i ubijao ako su drugačije mislili, ako nisu oblačili uniforme OVK. Oni to nisu želeli, oni su patili, zajedno sa srpskim narodom, jer su imali istu muku. Živeli na istoj zemlji na Kosovu i Metohiji, ali su bili primorani da budu lojalni teroristima jer bi im porodice stradale.

Kosovski sindrom

Nema tog borca koji je bio u ratu, da nije izašao sa traumama. Dok se borio imao je taj adrenalin, imao motivaciju da ono što radi nije uzaludno.Bori se za svoju otadžbinu i to će neko znati da ceni. Zemlje koje su vodile osvajačke ratove, mnogo su učinile za svoje veterane. Svi oni imali su ratne sindrome, koje su dobijali po zemljama gde su ratovali. Naši policajci, vojnici, dobrovoljci, koji su branili svoju zemlju, dobili su Kosovski sindrom. To je cena odbrane, to je sudbina boraca. Država Srbija nije ih zaštitila, nije im pomogla da što lakše prođu u miru, da ratne posledice budu što manje. Kao da je namerno sipala so na otvorenu ranu, da imaju osećaj krivice, jer su branili otadžbinu. Zato su traume mnogo veće, jer sve su očekivali, ali takav odnos
i status od svoje zemlje nisu. Kako se mogu osećati ratni veterani policije? Sve ono što su imali i kroz borbe dobijali, čast i dosto-janstvo, uzeše im. Umesto odlikovanja i počasti koje su zaslužili, ostaviše im samo kosovski sindrom. Sve je uticalo da se on pojača, da dostigne maksimum i onda se ubiju na poslu. Bežeći od surove istine, mnogi svoju tugu spašavaju u alkoholu. Umesto da se radi na psihološkom spašavanju duša, pritisak je sve veći. Postaju očajni, mnogi su završili na psihijatriji, kao obični pacijenti, a ne kao ratni veterani. Sve ono što sam napisao, to je uvod u objašnjenje nastanka kosovskog sindroma.

U svakom ratu, ma koliko strašan bio, vodi se i običan život, jer čovek se prilagodi, navikne na opasnost, na smrt. U normalnom životu to je nezamislivo. Posebne jedinice policije su živeli pre toga običnim životom. Iz takvog života, ubačeni u ratni vihor. Oni su pobedili sebe, uništili sve moje predrasude koje sam pre toga imao o njima. Pred mojim očima izrasli su u prave ratnike, u heroje. Doživeli su preobražaj kakav nisam mogao očekivati. Postali su ponos srpskog naroda,
mnogo dobili, a ništa od svojih ljudskih osobina nisu izgubili. Bio sam svedok i posmatrač njihovih psiholoških previranja. Mnogo toga su prošli, mnogi su ostavili svoj život, drugi su bili ranjeni. Neću preterati ako kažem da je ipak postojala neka sila koja je spasila mnoge živote policajaca na celom Kosovu i Metohiji, kao i vojnika koji su bili sa zajedničkim ciljem, odbrana svete zemlje. Teško mi je da kao lekar i učesnik u tim ratnim sukobima, gde sam imao priliku da upoznam sve te sjajne ljude, da jednog dana nesta-nem, kao i svi obični smrtnici, a da o njima ništa ne kažem. Ako je odbrana otadžbine privilegija i dužnost, onda je prava istina o borcima specijalnih jedinica poli-cije Užičkog odreda toliko značajna da se sazna, jer ti ljudi nikada ne smeju biti zaboravljeni. Sve ove godine posle rata, osećao sam tu potrebu, da iz svoga ugla ratnog doktora, iznesem svoja razmišljanja, dam novo svetlo koje će kao svetionik obasjati njihova lica, da se vide, da ne budu bezimeni i u tami.

Hipokratova zakletva kao svedočanstvo o istini

Kao ratni doktor PJP-a Užičkog odreda, nikada nisam video neki zločin od strane našeg slavnog odreda, jer to je moj uslov bio. Hipokratova zakletva me je obavezala da pričam istinu o svim ljudima, bez obzira kojoj naciji pripa-dali. Policajci Užičkog odreda sa svojim komandantom, komandirima odeljenja, vodova, četa, pridržavali su se voj-ničke zakletve. Nikada je nisu pogazili, ni onda kada su naši borci ginuli, bili ranjeni, ni onda kada smo bili opkoljeni. Ako u takvom ratnom vihoru, gde zemlja gori, gde su neprijatelji sa svih strana, teroristi, NATO zlikovci, ostaneš čovek, sačuvaš svoju čast, onda postaješ veličina. Ti ljudi zaslužuju divljenje, branili su, sve što je neodbranjivo. Nisu uprljali ruke, nisu izgubili obraz. Kada je potpisan
sporazum, morali smo napustiti našu Svetu ze-mlju. Samo mi znamo kako nam je bilo. Duša je patila, srce je krvarilo, još nam nije izlečeno. Ostala je zatrovana zemlja, uranijumom. Mirovne snage KFOR-a koje su došle, nisu dobro prošle. Najviše je stradalo Italijana, jer su bili bez zaštite, bili na našoj zemlji. Većina je umrla od malignih bolesti, leukemije, njihovi stručnjaci su to i dokazali. Njihove porodice su dobile ogromnu odštetu za njihove živote. Šta su Srbi i
Albanci kao narod dobili na zatrovanoj zemlji? Samo smrt, bez ikakve nadoknade.
Ratni veterani užičkog odreda sa svojim komandantom, nisu imali strah kada su branili Kosovo i Metohiju, pa zašto bi imali strah od običnog života? Zar je on strašniji od rata? Poznavajući takve borce, siguran sam da će pobediti život, da će progovoriti jezikom koji svi razumeju, i oni u foteljama, i oni drugi, koji negiraju njihovo postojanje, njihove osobine koje su zasluženo stekli. Treba govoriti i pisati, ne zbog nas koji to već znamo, već zbog naših potomaka, da znaju da cene prave vrednosti, da shvate šta znači otadžbina, žrtve koje su pale nisu uzaludne. Ako to
ne budu znali, kako će braniti zemlju Srbiju, kako će vratiti Kosovo i Metohiju?
Posledice su strašne, kosovski sindrom postoji, on nas prati, postaje deo života veterana sa kojim moraju da se nose. Žive sa posledicama, razmišljaju o spiskovima, koji se sigurno negde čuvaju i čekaju priliku koga će uhapsiti na graničnim prelazima, pa neka dokazuju šta su radili na svojoj zemlji. Svi imaju pravo da tuže kada su napadnuti, samo za Srbe pravde nema. Kosovo i Metohija je kao Černobilj i da je slobodno kretanje, život bi bio kratak.

Kosovski sindrom posle rata

Kad je nastao mir preživelim učesnicima rata, bilo je potrebno vreme da se adaptiraju na nove uslove života. U ljudskoj prirodi je da se u slučaju opasnosti ili ratnih dejstava čovek menja, njegovi odbrambeni mehanizmi se aktiviraju. Postaje druga osoba, postaje mašina, postaje neustrašiv. Kao da su rođeni sa puškom koja je deo njihovog života, bez koje se ne odvajaju.

Preživeli su tolike akcije, borbe, bez straha, bez panike. Život su ostavili po strani, nisu o njemu ni razmišljali. Nisu imali vremena, ali su imali energiju koja ih je nosila. Nisu osećali umor, bili su posvećeni samo jednom cilju, borbi. Gde je taj žar koji je nestao u miru? Oni nisu spremni za običan život koji treba voditi svakodnevno. Još uvek imaju tu energiju, ali ne znaju šta će sa njom. Kako da je obuzdaju, a da nikog ne povrede. Kako živeti u miru u kome vladaju druga pravila? Svako ponašanje koje se ne uklapa, nailazi na osude. Njihova unutrašnja borba počinje.
Nju niko ne vidi i ne primećuje. Oni su smireni, ponašaju se kao i pre, čak mnogo bolje. Imaju toleranciju, razumevanje, ali manje pričaju. Postaju obični ljudi, koji vode normalan život. Da li je baš tako, ili je to samo privid? Njihove nesanice traju do kasno u noć. Ostaju sami. Počinje razmišljanje, koje ih do-vodi do ničega. Treba spavati, ali i sanjati. Taj san koji je za druge odmor, za njih je pravi košmar. Kada se probude oznojeni su, premoreni, iscrpljeni, sa jasnim slikama koje su videli i doživeli. To nije san, to je noćna mora, koja se javlja periodično, koja im
govori da njihov život više nije isti. To ih proganja, posao ih čeka. Treba biti normalan, da niko ne primeti. Kome da se žale? Ko će da ih sa-sluša? Da im da savet, da će sve to jednog dana proći.

Psiholozi i psihijatri imaju svoje teorije, svoje priče koje ne dopiru do njih. Oni nisu bili sa njima u stvarnom životu, nisu videli ratnu strahotu. Kako da ih razumeju? Kako da im poveruju?
Tražeći pomoć ugroziće posao, biće progla-šeni neuračunljivim, a posledice su velike. Nijedna sredina nema razumevanja. Snovi koji dolaze, gde su opkoljeni, gde nema puške, gde pištolj puca na prazno, nema municije. Kako da se odbrane? Kako da se ubiju, da ih ne zarobe? Zašto su nemoćni u snovima? Zašto su im noge toliko teške, da ne mogu da trče, da beže? Koliko pitanja, bez odgovora. Njihove duše pate, noći su jezive, snovi se smenjuju, postaju mračniji, crnji.

Prolaze godine. Dani su drugačiji, imaju porodice, obaveze, ne razmišljaju mnogo. Vraćaju se u normalne tokove života. Kad noć dođe, sa maglom, sa svojim avetima prošlosti, sa nesanicom koja im razum muti. Ko da spava? Kako da preživi još jednu noć, a nisu se oporavili od prethodne? Pomoći nema, jer je oni ne vide. Gde se izgu-bio optimizam koji su imali? Gde su nestali životni ciljevi i nada za bolje sutra? Kako dočekati jutro, a ne biti izgubljen? Kako preživeti noć, a ne biti ubijen? Kako se braniti, kad nemaš čime? Snovi, pusti snovi, kome će dobro doneti, a odneti zlo? Sudbino prokleta, zašto nas osudi da živimo sa noćnim morama?
Zlodela nismo činili da bi zaslužili takvo prokletstvo. Kako li spavaju pravi zločinci? Šta li oni sanjaju? Kako im mozak ne izgori? Lekovi ne pomažu, a i šta će im, oni nisu ludi. Bili su tamo gde je trebalo, u pravo vreme. Vratili se kući, u nevreme. Oluje još traju, muka, jad i očaj ne prestaju. Kada će se sve ovo završiti? Kako će izdržati do sudnjega dana, kada će konačno mirno spavati i ne sanjati. Prolaze godine, strašni snovi ostaju. To već i drugi primećuju. Čude se, kako
se nešto strašno desilo? Kako ništa nije ukazivalo na to? Znaci su bili svuda, ali ih niko nije primećivao. Niko se nije pitao, zašto ratnici ne spavaju? Smatrali su da je to normalno, da su tako navikli, i da im ne smeta. Oni se nisu žalili, nisu pričali. Trpeli i sami patili. Usamljenici noći, proganjani od prošlosti, izgubljeni u vre-menu, u sadašnjosti. Veće su muke doživeli u miru, koji dugo traje. Sve se plaća. Oni koji imaju dušu i emocije, polako ih gube, ne prepoznaju sebe.
Fizički su se promenili, snovi su ih uništili. Kako preskočiti noć, a preći u dan? Kako izbrisati prošlost, a vratiti san? Pa nikako! Cena odbrane otadžbine je velika. Da li je toliko vredna da život polako propada? Da ratnici gube razum, da ne razlikuju san od jave. Kakav je to život?
Prošlost pobeđuje, a budućno-sti nema. Kako pomoći živim spomenicima koji su svojim delima pisali istoriju? Kako spasiti živote ratnika u miru? Vratiti nadu, spasiti dušu. Oni su potonuli, izgubili se u alkoholu, u psihičkom rastrojstvu, u depresivnom stanju. Teturaju, kada padnu teško ustaju. Alkohol nije izbrisao ono što su doživeli, samo je pojačao njihove uspomene.

Oživeo ih, tako da se javljaju i danju. Pred očima im bljesak, čuju neko zujanje, da li ih to gađaju, treba zaleći u prašinu, iza drveta, naći neki zaklon. Ko ih to posmatra, da li je to snajper, ili zaseda u koju ne smeju upasti? Po-mračenje uma, dan i noć postaju isti. Ima li spasa, gubi se razum, realnost ne postoji. Strah je pobedio, osvojio srce, preuzeo dušu. Izbacio iz podsvesti sve ono što je poti-snuto i još više pojačao. Kako se osloboditi, kako pro-gledati i videti? Na odeljenju psihijatrije, videše pla-fon zamućen. Da li je to nebo, otkud rešetke na prozorima?
Zašto ne mogu da se pomere, ko ih je to vezao? Da li su zarobljeni, kako pobeći, gde im je snaga, kako dohvatiti pištolj kada su im ruke vezane? Vide beli stalak, infuzija koja teče. Zašto im ne prekrate muke, kakvi su to ljudi u belom? Da li su već stigli u nebesko carstvo? Da li je to sud Božiji? Kakvu su sudbinu zaslužili? Hrabro su se borili, nisu zločine činili, valjda će pravedni biti. Ako je sud zemaljski, ništa dobro ne mogu očekivati, ako je Božiji, možda će biti bolji.
Toliko pitanja, halucinacija, predskazanja u glavi veterana. Niko ne odgovara samo se čuju koraci. Da li to smrt dolazi ili to beli anđeo hodnikom prolazi? Traje sve to dugo, ne čuju ni svoj glas, ni ša-pat koji im nešto govori. Ko im se to obraća kao ljudskom biću? Ko ih smiruje, ako nisu zaslužili? Kako su dovde stigli ako su bili u zaklonu? Ko ih donese, da li su ranje-ni? Telo ih ne boli, osećali bi, ne vide krv koja šiklja iz otvorene rane. Nešto se dešava, što nije normalno.
Nisu svesni, vreme je stalo. Ponovo otvoriše oči, kao da su jedan tren zaspali, a više dana su nepokretno ležali. Čuli su reči jasno, videli osobu u belom: “Dobrodošli ratnici u novi svet, časnih, mislili smo da ćemo vas izgubiti, ali ste nas iznenadili”.
Bilo je to otrežnjenje. Videše belu sobu, to su rešetke na prozoru, ali nije zatvor. Živi su, nisu ranjeni, samo im srce krvari, a duša jeca. Ipak se neko odnosi prema njima kao da su ljudi. Toliko pažnje i ljubavi nisu doživeli, otkad su iz rata izašli. Možda su to i zaslužili, vreme će pokazati. Ima nade za heroje, jer ljudi u belom osećaju šta su doživeli, imaju razumevanja za njihovo ponašanje, jer imaju kosovski sindrom. Oni znaju kako da ga leče, znaju kako će ga
pobediti, ali ne znaju kako će ih Srbija prihvatiti. Otadžbina uvek hoće da prigrli svoju decu koja su stradala i koja su je branila. Da li će to učiniti i ljudi koji im nisu pomogli kada je trebalo, jer možda do ovoga ne bi ni došlo? Možda će shvatiti da može i njih ista sudbina zadesiti ako Srbija bude napadnuta.

Zaključak:

Svi doktori koji su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije. Zajedno sa medicinskim tehničarima, zaslužuju poštovanje i da se nikad ne zaborave. Nismo se sretali jer su smene bile takve, da sa svojom jedinicom dođeš, sa tom se i vraćaš. Samo u prolazu, kada smo razduživali opremu, lekove i santitetski material. Žao mi je što nismo imali više vremena da se upoznamo.

Siguran sam da bi njihova iskustva i doživljaji bili zanimljivi i burni.
Oni su heroji svojih jednica. Oni su prijatelji boraca. Sam njihov dolazak na ratište je dovoljan da i dalje važi Hipokratova zakletva, da nije samo položena, da bi se izdala, već da bi večno važila i trajala. Zdravstveni radnici su za ponos jer su bili dostojanstveni, predstavnici svoje struke. Bez njih, život bi bio mnogo jeftiniji, oni su ga podigli na najviši nivo.
Koliko je stradalo belih mantila i kakve su posledice imali, kada je rat prošao nemamo podatke, ali znam sigurno da su ostavili pečat jedinici kojoj su pripadali kao i prijateljstva koja su trajna, jer su u ratu stečena, krvlju potvrđena i oplemenjena. To se ne zaboravlja. Svoj život su ispunili, a dug prema otadžbini odužili.
Doktori, tehničari, vi ste veteran koji pripadaju srpskom narodu, koji ste upoznali svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju, zato budite ponosni na svoj život, jer svi oni, koji su to izbegli, a mogli ste i vi, mogu samo da nam zavide i da vas se stide, jer niste bili kao oni. Niste se krili po bolnicama, na odeljenima kao bolesnici, već ste bele mantile zamenili uniformama i hrabro krenuli sa budućim herojima. Videli ste ono što naše kolege, koje su imale razloge da se ne pojave kada je trebalo, ono zbog čega se koža naježi, duša ispuni. Osetili dah smrti, kao i lepotu
života kojeg ste spasili.
Zato i u miru, budite ono što jeste. Branite čast svoje profesije jer će vam život biti mnogo ispunjeniji, jer ste dokazali da i lekari mogu da budu borci za život.