TV Front/Dr Dragan Pavlović
Svaki rat koji se vodi bilo gde, je najveće zlo, koje od ljudi pravi životinje, budi u njima iskonsko, patološko ponašanje. Možda su i pre toga bili takvi, imali zločinački um, koji je dobio prave obrise u krvavim sukobima, kada je sve dozvoljeno.
Tu nikakvi ljudski zakoni ne važe. Savest ni pre toga nije bila, a kajanje ni posle toga. Pa kakvi su to ljudi ? Šta ih to goni da čine takva zlodela i da uživaju u njima ? Teško ćemo razumeti, jer nismo isti. Mozak je neistražen, to je kao prašuma kroz koju ne možeš da prođeš.
Teroristi OVK-a 1998. su bili zločinačka organizacija koja je proglašena i od strane zapadnih zemalja.
Oni su ubijali iz zasede policajce PJP-a, Srbe, kao i svoje sunarodnike Albance koji su drugačije mislili od njih. Teror i zastrašivanje je vladao celim Kosovom i Metohijom. To je bila jaka vojnički obučena, naoružana formacija koja je bila pretnja za sve. PJP iz cele Srbije su dobile zadatak da unište tu zločinačku organizaciju, da zavedu red i mir na celoj teritoriji Kosova i Metohije.
Policajci PJP-a imali su svoje starešine, koji su im bili nadređeni i u mestima iz kojih su dolazili. Ta 1998. godina je toliko značajna za pripadnike PJP-a, jer su došli iz mirnodopskih uslova, gde su obavljali svakodnevne poslove, a našli se u ratnom okruženju.
Kako je moguće da obični policajci dobiju takav zadatak, a znalo se šta ih čeka ? To nije bila naša zemlja, to je okupacija hladnokrvnih ubica, sa dobrovoljcima sličnim njima, čiji je jedini cilj da pobiju što više Srba, da unište PJP.
Takva situacija na terenu, nije ništa dobro obećavala. Porodični ljudi, bez ratnog iskustva ubačeni u vatru iz koje teško možeš živ da izađeš, da se vratiš svojoj porodici. Tako su teroristi OVK-a i mislili, tako su i zapadne sile očekivale.
Šta se desilo, a da nije Božije čudo ? Kakav preobražaj običnih policajaca u borce za oslobođenje Kosova i Metohije. Da bi čovek mogao da razume i shvati, morao je da bude tu sa njima, da ih posmatra i prati, da analizira njihova ponašanja u svakoj situaciji.
Niko od nas nije tu rođen, osim lokalnih policajaca, pa šta nas je onda držalo tu da ostanemo, da se suočimo sa samim đavolom ?
Mogli su svi da skinu uniforme i da se vrate, odakle su i došli, jer ratno stanje nije proglašeno. Osim gubitka posla, ne bi imali druge kazne.
Da li postoje dileme, razmišljanja, da spasi život, jer on je najvredniji, ako ga izgubiš, to je propast tvoje porodice i njihovih života. U kolonama u kojima su dolazili PJP, mogli su se tako i vratiti u Srbiju.
Uvek je lako naći izgovor, zašto si to učinio ? Na Kosovu i Metohiji je ogromna sila terorista, koji poznaju svaki deo teritorije, dobro naoružanih, a poznati po svirepim ubistvima i mučenjima svih zarobljenika.
Ko bi im zamerio, „Jer ako ti se to ne sviđa idi ti pa ratuj i pogini, a ja ću sa svojom porodicom da živim mirno.”.
Da su pripadnici PJP-a takvi ljudi, možda bi to i uradili. Oni su sinovi zemlje Srbije, nešto najbolje što je ona mogla da izabere i da pošalje u svetu zemlju, Kosovo i Metohiju.
Taj preobražaj kao ratni doktor gledao sam i divio se, osetili su duh Kosova, sveci vekovnih manastira su im dali hrabrost, njihove puške izgledale su kao mačevi koji se presijavaju na suncu.
Nisu to bili isti ljudi, bili su uzvišeni, sijalo im se čelo, kao na freskama anđela. Ponos se osećao u vazduhu, koža im je naježena, a oni uspravni, nasmejani, jer su raskrstili sa ovozemaljskim životom i krenuli u slavu ili smrt.
Taj trenutak pamtiću dok sam živ. Da su mi drugi pričali, pitanje, da li bi im poverovao. Kad doživiš i sam preobražaj, kad mir zavlada tvojom dušom, onda znaš zašto si tu a nije neko drugi.
Znaš da vrediš, jer si odabran da braniš svetinje, da oslobodiš srpski i običan albanski narod od propasti koja je stalno visila nad glavom.
Gori su bili od mongolskih plemena, strašniji od pakla, iza njih je ostajala pustoš i unakaženi leševi običnog naroda. Nepregledne ravnice i planinski vrhovi, bili su svedoci teških bitaka koje su vođene po celom Kosovu.
Pripadnici PJP-a koji su potcenjeni od strane terorista OVK, su se probudili. Ta sila nebeska ih je nosila, kao da su imali krila.
Neustrašivi, gazili su sve pred sobom. Zajedno sa vojskom, rame uz rame, hrabro se borili.
Zemlja je gorela, planine se tresle. Ti strašni teroristi su u panici bežali, ostavljajući sve iza sebe.
Spasavali gole živote, koze bi im pozavidele na spretnosti kako su stazama uskim preko planina stizali u Albaniju, koja ih je oberučke primala, tešila i hrabrila. Odnos PJP-a prema Albanskom stanovništvu je bio takav kao prema svome narodu.
Od sledovanja koje smo dobijali, uglavnom smo sve delili njihovoj deci, starcima.
Nisu nas gledali kao neprijatelje, jer ih niko nije maltretirao. Svi su se trudili da im pomognu. Znali su kako žive, kroz šta sve prolaze, koliko je njihovih članova porodice ubijeno od strane terorista OVK. Mi smo ih razumeli, zajedno sa srpskim narodom, delili su istu sudbinu.
Bili su komšije, posećivali se na svadbama i slavama, držali do reči koja je za njih bila sveta, kada ti je daju.
Ako sam bio na prvoj liniji, gde sam imao šansu da poginem, kao i svaki pripadnik PJP-a, kao i svaki vojnik, da je bio neki zločin prema zarobljenom teroristi, prema civilnom stanovništvu, morao bih ga videti.
To ne bi moglo da se sakrije, jer nisam bio u bazi pet kilometara udaljen od oružanih borbi. Kakvu bi pomoć mogao da pružim bilo kome?
Zašto sam uopšte i dolazio da čekam dok moji prijatelji budu ranjeni, iskrvareni, budu ubijeni, a da nisam pored njih. Nisam ja samo doktor, ja sam čovek sa emocijama, savest je presudna, ona nas drži na okupu. Da li je ko tada razmišljao o svom životu? Verujte mi, nije niko. Svi su mislili o drugima, svojim saborcima.
Brinuli o njima, o ranjenicima, da se što pre izvuku, da prežive. Za jednog ranjenog policajca PJP-a, pet do deset je išlo u obezbeđenje, kroz neprijateljsku teritoriju da bi stigao živ do bolnice, reskirajući svoje živote.
To je veličina PJP-a. Bilo je dosta žrtava, jer borbe su svuda vođene. Svaki poginuli vojnik i pripadnik PJP-a je ostavio ranu u srcu svojim saborcima. Nisu osećali mržnju prema teroristima OVK, jer kada se smrt desi u borbi, to je viteški, velika čast, ali i gubitak koji neće zaustaviti PJP, a ni vojnike. Neće postati monstrumi, da se svete, nad nedužnim civilima, ni zarobljenom neprijatelju. Razmišljao sam, kako je moguće da se ljudi toliko razlikuju?
Kada je najteže, vojnički kodeks je uvek važio. Svi neprijatelji koji su izbačeni iz stroja, nisu više pretnja. Oni su ljudi koji su ranjeni i prema kojima se svi isto odnose.
Da sam video i jedan zločin izvršen prema civilima ili zarobljenicima, istog momenta bih napustio takvu jedinicu, jer Hipokratova i vojnička zakletva bi me na to naterale.
Čast je imati savest, biti human i kada je to zaista teško. Da li bi pisao o PJP i vojnicima, golobradim, kao i rezervistima koji su delili zajedničku sudbinu? Sigurno da ne bi.
Osećaj pripadnosti sa takvim ljudima tera te da budeš još bolji čovek jer tvoja misija je sveta, neokaljana. Kad sudnji dan dođe, ako si vernik, kako ćeš stati pred Boga, a učinio si neki zločin?
Kako pre toga, ako preživiš, možeš mirno da spavaš, a okrvavio si ruku? Kako ćeš takvim rukama zagrliti svoju porodicu, ženu, decu?
Da li će i oni videti nečiju nedužnu krv kako se sliva niz tvoje ruke? PJP i vojska su se borili viteški, hrabro umirali, bili ranjeni, ali su svoju čast sačuvali do kraja. Malo je u svetu naroda koji je u ratu uspeo da sačuva dostojanstvo, da pobedi životinjske nagone u sebi, da ostane čovek.
Te 1998. godine kada je teroristička OVK pobeđena, Kosovo i Metohija je konačno dobila slobodu. Svi oni koji su živeli na toj svetoj zemlji su je osetili. I Srbi i Albanci. Izgubio se strah, drugačije su se ponašali. Osmeh se vratio na njihova lica, život je ponovo vredeo. Svi su shvatili da su PJP i vojska opravdali da nisu slučajno izabrani već da su deo pobedničkog naroda koji drži do časti i dostojanstva.
Postaju ratnici za slobodu. To su krvavo platili mnogi pripadnici PJP-a, nisu se živi vratili, kao i vojnici.
Drugi su bili ranjeni, ali srećni, jer su znali da njihove rane nisu uzaludne. Sve zavisi od čoveka, zašto se bori, šta brani?
Hrabrost i junaštvo samo dolazi. Ono je bilo u nama, samo su ga zle sile oslobodile, da od običnog policajca postanu ratnici PJP-a. Teroristi OVK su bili nemilosrdni. Nisu oni samo ubijali Srbe, Albance, oni su ih mučili, sekli delove tela, da se ne prepoznaju.
To su bili masakri nedužnih ljudi. Celo Kosovo i Metohija je u krvi. Njihova tela su osakaćena, delovi bacani u vodu, u provalije, skrivani u zemlju, nema grobova. To su dzelati sa krvavim rukama. Nikada ih više neće moći oprati.
Svi kidnapovani Srbi, oteti pripadnici PJP-a, po imenima i prezimenima, kojoj su jedinici pripadali, zapisani su u “Monografiji Posebnih jedinica policije”, nikada nisu pronađeni. Njihove porodice godinama čekaju, traže da zločinci otkriju bar gde su im delovi tela, da ih sahrane, a ne da im duše lutaju Kosovom i Metohijom.
Zapadne zemlje nisu bile zadovoljne takvim razbijanjem terorističke organizacije OVK. Više su očekivali od njih, verovali da tako obučeni mogu da pobede PJP i vojsku. Morali su da nađu razlog da se tako neslavno završi njihovo učešće. Našli su scenario koji je uvek bio uspešan.
Čuveni “Račak” se desio, gde su ubijene teroriste oblačili u civilna odela. Nisu stigli ni čizme da im skinu, ni delove uniforme. Kako je moguće da imaju prostrelne rane na telu, a da metak nije prošao i kroz jaknu?
Dođoše i svetski eksperti iz sudske medicine koji potvrdiše da se desio zločin. Eto razloga za napad na suverenu zemlju SR Jugoslaviju, bombardovanje Srbije od strane NATO alijanse.
Teroristička organizacija Kosova, preko noći postade oslobodilačka vojska Kosova(OVK). Kad zločinci postanu oslobodioci, kad PJP i vojska postanu teroristi na svojoj suverenoj zemlji, onda je pravda zgažena, međunarodno pravo uništeno, Ujedinjene Nacije bez njihovog odobrenja prestadoše da postoje.
Sve svetske sile zla oslobodiše se. Kao da se pakao otvorio i sve ih pustio. Sada je već pravi rat. Srbija, Kosovo i Metohija su bombardovani sedamdeset osam dana.
Čudo se desilo, nismo verovali, jer svetske sile nismo dobro upoznali. Ponovo PJP i vojska u ratu na Kosovu i Metohiji, sada i po celoj Srbiji. OVK, istim kozjim stazama iz Albanije stiže u pomoć svojim saveznicima. Srbijo, šta si dočekala?
Čime si zaslužila da te gađaju uranijumskim i kasetnim bombama, da ubijaju decu, nedužne civile? Tvoji saveznici iz prvog i drugog svetskog rata, koje si veličala, u zvezde kovala, polagala vence za oslobođenje protiv nacizma.
Hrabri narode slavnih predaka, budi dostojan svoje istorije, gini i brani slobodu, jer šta će ti život u ropstvu. Mala, a moćna Srbija, branila je neodbranjivo. PJP i vojska ginuli su neustrašivo. Oni su viteški svojom krvlju pisali novu istoriju. Podigli cenu slobodi. Crni barjaci u svakom mestu naše otadžbine, vijore se na vetru prkoseći sili.
U takvoj borbi rađali su se heroji. To nisu ljudi bez imena, to su ratnici PJP-a i vojske. Zahvalni smo Bogu što smo imali takva iskušenja, da upoznamo sebe, da znamo ko smo i šta smo. Velika je čast kad ti se neprijatelj divi. Kad misle da si nemoćan, a ti im pokažeš da nije sve u oružju, već u srcu junačkom.
Znaš za šta se boriš, šta braniš, a da za svojim životom ne žališ. Sve se završi sporazumom.
Mnogo su pisano obećali, ali su nas prevarili. Kad vojnički nisi uništen, onda si politički pobeđen. Oni koji su nas bombardovali, postali su mirotvorci na Kosovu i Metohiji, KFOR.
Napraviše najveću bazu NATO-a na našoj zemlji. Garantovaše sva prava srpskom narodu, a zatvoriše ga u logore sa bodljikavom žicom.
Sa dolaskom KFOR-a, okupiraše Kosovo i Metohiju, velike sile koje su ratovale sa Srbijom, priznaše je kao nezavisnu državu.
Najviše zločina se desi sa njihovim dolaskom. Vesnici smrti, goloruk narod, ubijaju decu, šire strah.
Od terorista, postadoše policajci, stvoriše i vojsku. Posle dvadeset četiri godine, Srbi na Kosovu i Metohiji su zarobljenici. Svaki dan poneko bude uhapšen za ratne zločine, odveden u nepoznato, gde ga maltretiraju, bez optužbe, ako ga i puste, ne živi dugo. Teror u srcu Evrope.
Koliko će izdržati sa svojim porodicama, sa decom, ne zna se. Groblja, manastiri i njihovi nestali, drže ih još na svetoj zemlji.
Ko je otišao da obiđe svoje grobove iz Srbije, bio je uhapšen za ratne zločine. Srbija je pustila iz zatvora ratne zločince, dokazane teroriste, kao znak dobre volje i saradnje. Šta je dobila za uzvrat?
Najveći zločinci na Balkanu pokreću optužnice protiv PJP-a i vojske, da su činili ratni zločin. Kakva ironija. Gde vam je “Žuta kuća”, gde su vam srpski organi, vađeni i prodavani?
Svuda po celom svetu, produžiše živote mnogih, a ni grob im se ne zna. Gde su oteti Srbi i pripadnici PJP-a, kad nijedan zločin nije otkriven, niti će biti. Svet bez zakona, uništena civilizacija, demokratija stvorena na zločinima srpskog naroda.
Svi oni koji su učestvovali, eksperti, kada je prošlo vreme, priznaše da je “Račak” isceniran, da sudski veštak pod pritiskom, potpisa smrtnu presudu srpskom narodu. Savest proradi, napisa knjigu gde otkri sve detalje, ali je kasno za Srbiju i Srbe na Kosovu i Metohiji.
Svedoci koji su bili zaštićeni i znali za žutu kuću, bili su ubijeni. Nema svedoka, nema zločina. Emisari koji su govorili tolike laži, kad odoše sa funkcija, progovoriše istinu.
Šta će nam njihova istina, neki su umrli, a drugi jednom nogom u grobu. Ako postoji božija sila, neka njoj objasne zašto su uništili srpski narod?
Koliko novca su za to dobili, zašto se na kraju pokajaše, kada ni za šta više ne odgovaraju?
Najveći zločinci, teroristi, optužuju Srbe, pripadnike PJP-a i vojsku za ratne zločine, prete optužnicama, a svoje nemaju, jer oni su “oslobodioci”.Pravda je spora, ali dostižna. Neka tako oslobađaju i njihove prijatelje, velike saveznike, koji oteše srpsku zemlju i dadoše im na poklon za velike zasluge. Da li se zločin isplati?
Trenutno, za terorističku OVK da, ali budućnost će pokazati kakav će svet izgledati sa ovoliko ratova i podela. Kao i uvek, bili smo prvi na udaru.
Ratovi se vode na sve strane. Veliki, preko malih naroda, odmeravaju svoju snagu. Kakva nam je budućnost, čemu da se nadamo?
Svet više ne liči na sebe.
Istorija nas uči da su najveće civilizacije nestajale kada su mislile da su najjače. Veterani PJP-a, vojnici, komandanti, generali zemlje Srbije, ušli ste u istoriju srpskog naroda kao heroji, borci odbrane otadžbine Kosova i Metohije.
“Status borca” koji vam pripada, kojeg ste krvlju stekli, kao i svi oni koji su izginuli, nestali, oteti, iskasapljeni, bez organa, nikada nećete biti zaboravljeni.
U svim policijskim upravama postoje podaci, i za rezervni sastav, gde je ko bio, kada je angažovan, ko ga je poslao da brani Kosovo i Metohiju.
Niste vi otišli sami, napustili posao, a da se ne zna. Sve se zna, ako znaju sadašnja OVK, pa valjda znaju i naši službenici u policijskim stanicama.
Ako se računa samo vreme provedeno za vreme NATO agresije, na Kosovu i Metohiji, pa po tome se i dobija “Status borca”, I, “II” i “III” kategorije, važno je da bude tačno, jer svi koji su bili učesnici zaslužuju da im se oda priznanje.
Koliko cenimo borce, toliko poštujemo sebe. Zemljo Srbijo, ako držiš do sebe, do svoje slavne istorije, budi takva i prema svojoj deci, najboljim sinovima koji su te branili, koji su živote dali da bi mladost živela u slobodi.
Od odnosa prema veteranima, takva će i poruka biti mladima.
Veterani PJP-a, dvadeset četiri godine, zaboravljeni heroji, svi koji ste preživeli, a znate šta ste doživeli, budite složni i u miru.
“Udruženje veterana PJP”, koje je formirano sa ciljem da okupi što više pripadnika koji su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije, koja ima humanitarnu ulogu, da pomogne svima, porodicama poginulih, kao i ratnim invalidima i socijalno ugroženim. Budite članovi, sa svojom braćom, širite istinu, jer vi ste svedoci prošlih vremena. Samo udruženi, vaše reči dopreće do svakoga jer vi niste obični ljudi koji su svoj život prokockali, vi ste ga svojom voljom otadžbini dali.