TV Front/Dr Dragan Pavlović
Vreme prolazi, gazi sve pred sobom, nema milosti, ni emocija, svedeno na brojke i neke podatke koji ničemu ne služe. Nema dubljih razmišljanja, ni analiziranja, postali smo pragmatični. Nekom drugom se to dešava, a mi se borimo za svakodnevni opstanak u savremenom svetu.
Da li nas je život uništio, ubio čoveka u nama ili nas je toliko rasturio da nismo svesni ni ko smo, ni šta smo?
Ljudska priroda je takva da zaboravlja sve ono što nas opterećuje, unosi nemir u dušu, vraća prošlost kroz snove, podseća i stalno opominje.
Previše smo opterećeni poslom, situacijom u svetu, da nam fali još i taj povratak od pre dvadeset četiri godine, kao dopuna našoj savesti.
Kakvi bi mi bili ljudi, kada bi tako lako sve to zaboravili i potisnuli? Da li bi bili bolji ili gori ili bi bili isti kao oni koji ništa od toga nisu doživeli, a sve znaju? Da li je neko razmišljao a porodicama pripadnika PJP, kada su odlazili na Kosovo i Metohiju 1998. i 1999. Godine?
Majke i očevi, supruge, devojke, mala deca, koji su ispraćali svoje sinove, očeve u borbu protiv OVK terorista na Kosovu i Metohiji. Možda su se pozdravljali poslednji put. Možda neće videti ni njihova tela da ih sahrane.
Nisu kukali, da ne bi prizivali zlo, ali se nisu ni radovali. Njihovi pogledi sa suzama su nas pratili. Uvek su se pitali: “A zašto baš ti, kako drugi nisu pozvani, kako se oni uvek izvuku i nestanu, baš kada treba da idu, a ni za šta ne odgovaraju?”
Sva njihova pitanja će ostati bez odgovora, ali će njihova tuga stalno rasti, obuzeće im i srce i telo, ući će u njihovu dušu, slušaće vesti i čekati, čekati da im neko javi da se njihov sin neće vratiti živ. Da li su se molili, palili sveće za povratak ili su u noći oplakivali svoju sudbinu?
Nikada nećemo saznati jer oni ne pričaju o tome. Oni su kao i njihova deca, pripadnici PJP-a, koji ćute, jer ih je pozvala druga majka, Srbija, Kosovo i Metohija, da je brane, da ostave sve što su imali, sve svoje emocije koje su ih razdirale i zbog kojih su živeli.
Kakva je to moć da kao omađijani idu u borbu sa teroristima OVK koji jedva čekaju da ih uhvate i da ih muče, da im ubiju srpsko poreklo, da satru njihovo postojanje. To nije borba, to je rat, ali se tako ne zove i ne priznaje. To je uvođenje reda i mira na našoj teritoriji. Svi pripadnici PJP-a znaju dobro kakva je bila 1998. godina.
Videli su svoje poginule drugove, koji su im na rukama umirali, sa ukočenim pogledom iz kojeg se gasio život. Skupljali golim rukama delove mozga, koji je plivao u krvi. Kakav je to osećaj, kad nema pomoći? Kako izgledaju drugi, pogođeni u vrat ili srce, kada krv šiklja, kao vodoskok, crven, a smrt se smeje jer odnosi stotinu života?
Svuda je zemlja natopljena krvlju ratnika PJP-a. Kako ići po njoj, kada njihova crvena boja ostaje na čizmama, tragove koje ne možeš izbrisati, a moraš gaziti jer to je tvoja zemlja? Kome pre pomoći, kad protiv-tenkovska mina odnese u vazduh oklopno vozilo?
Mrtve već vidiš, ali živi, bez noge, kontuzovani bez svesti. Daš sve od sebe, osposobiš za transport, ali nema deset litara goriva koji ih moraju voziti do bolnice. Čekaš pola sata, koje izgledaju kao večnost, hvataš se za glavu, jer nije do tebe. Moliš se Bogu, a kada dođe kanister sa gorivom, kao da je stigao anđeo spasitelj.
Kako je život jeftin, a tako dragocen? Kako smo nemoćni kada od nas ništa ne zavisi. Osećaš bol u grudima, bes koji te obuzima, proklinješ sudbinu, boriš se sa smrću, a sve je na njenoj strani. Ako prežive to nije tvoja zasluga, već Božija volja. Ti si na terenu, kamenjaru, po šumama i proplancima, to je tvoja ambulanta. Vraćaš se prirodi, kao praistorijski čovek koji se bori za opstanak.
Ti nisi doktor, nemaš beli mantil, imaš policijsku uniformu, ti si čovek, jer su sva tvoja braća ista, oko tebe, padaju i ustaju, sa krvavim ranama, ali idu napred. Kako zaboraviti takve ljude, sa srcem junaka, sa više života? Ogroman prostor, akcije na sve strane. Sveta zemljo, Kosovo i Metohijo, pišeš krvlju poemu o ratnicima PJP-a. Ovekoveči svoje vitezove, koji se bore za svaki deo tvoje teritorije, jer nam je isto važan.
Drugi kosovski boj je počeo, na tekovinama kneza Lazara i njegovih vitezova. Nisu pripadnici PJP-a obrukali sebe, ni tebe, sveti Lazare. Ginuli su kao i tvoji vitezovi, bili najbolje što je Srbija imala. Borbe su bile strašne, krvave, ali slavne.
Vojska koja je rame uz rame sa PJP-om, razbijala teroriste OVK, te “junake”, tako opremljene, ali nespremne da daju svoj život, već samo spremne da oduzmu srpski. Oni likuju kada zaviju u crno srpske majke, zatru im ognjišta, unište porodice.
Pišem o teroristima OVK, a ne o običnom albanskom narodu koji je stradao od zajedničkog neprijatelja. Kolege, albanski doktori, su mi pomogli, dali mi pet adrenalina kada je trebalo zaustaviti krvarenje.
Nisu svi ljudi isti, oni su deo mirnog albanskog naroda koji je doživeo sudbinu kao i mi. Osim onih monstruma, koje ne smatram doktorima, koji su učestvovali u trgovini organima u čuvenoj “Žutoj kući”.
Oni su otpadnici svoje profesije, zlo koje se stavilo u službu demona, zbog para i svoje zločinačke patologije. Niko od njih nije odgovarao, jer su srpskim organima u saradnji sa NATO saveznicima spasavali svetske milijardere. Bili su “humani”, jer je srpski život bezvredan, a spasava nekog moćnika koji će svoj život produžiti i uživati u svom bogatstvu.
Koliko milijardera nije doživelo sto godina? Kao da su pronašli izvor života, obnavljali svoju mladost od organa srpskog naroda. Ko može to da zaboravi? Zašto se stidljivo priča o tome? Zašto svet ćuti i čeka da vreme prođe, kao da se ništa nije desilo? Saučesnici, nikad neće priznati takve zločine, jer su umešani, kao i doktori koji su skinuli hirurške rukavice i duboko ih zakopali, a zabranili iskopine. To je i razumljivo sa njihove strane, ali nije sa naše.
Gde su pitanja koja će ostati bez odgovora? Nismo mi dosadni, da stalno ponavljamo isto, jer to dugujemo PJP i običnom srpskom narodu koji živi na Kosovu i Metohiji. Zašto je za PJP i vojsku, 1998. godina toliko značajna, teška, a tako slavna? Zato što su doneli slobodu srpskom i običnom albanskom narodu, jer su teroristi OVK pobegli glavom bez obzira preko planina u svoju matičnu zemlju, u Albaniju.
Zločin nad srpskim narodom bez kazne. Zašto smo osuđeni da stalno ginemo i da najbolji junaci nestaju.
Zato što se razlikujemo, što osećamo svaki deo Kosova i Metohije, kao svoje telo, ako nam ga iseku i podele, to nam uzimaju na živo organe i dele drugima, da bi oni živeli, a mi polako umirali i nestajali.
Tu slavnu pobedu PJP-a i vojske, njihovi prijatelji, NATO saveznici, nisu nam mogli oprostiti. Osveta je stigla vrlo brzo, 1999. I NATO agresija na suverenu zemlju, tadašnju SR Jugoslaviju. Grobovi ratnika PJP-a, bili su još sveži, a njihove majke, okamenjene, bez suza, stajale su nemo, jer im je srce prepuklo gledajući u humke, gde njihovi sinovi počivaju, braneći drugu majku, zemlju Srbiju.
Počeo je pravi rat, a ovo prethodno je bilo zavođenje reda i mira na Kosovu i Metohiji. Svi pripadnici PJP-a i vojske, koji su preživeli, ponovo su se odazvali. Nisu se obazirali na svoje porodice, na staračke ruke svojih majki, koje su ih grlile i nemo preklinjale da više ne idu. Kosovo i Metohija je ponovo zvala, ratne trube su se čule po celoj Srbiji.
Pratili smo taj zvuk u kolonama po tamnim noćima, sada u sigurnu smrt. Setili smo se naših poginulih prijatelja, hrabrih policajaca PJP i vojnika i jedva čekali da se pridružimo. Zašto su oni bolji od nas? Pa i mi imamo živote, došlo je vreme da ih damo. Kako preživeti toliku svetsku silu a ne poginuti? Kako će nam porodice proći, jer je cela Srbija bombardovana?
Kakva je duša svakog policajca PJP-a? Da li smo nemoćni, izgubljeni, spremni na predaju? Sve ono što su o nama mislili i bili ubeđeni, da je odbrana nemoguća, da ćemo svi izginuti i da će Srbija biti okupirana, prevarili su se. Nisu to bili obični policajci, koji su održavali javni red i mir, saobraćajci, to su bili prekaljeni ratnici. Kosovski duh je ušao u nas, komandanti odreda su pričali, to nije bio glas, to je bila grmljavina “Svetog Ilije”. Ta naređenja su Božijom rukom vođena.
Kada pripadnici PJP-a isto osećaju, kada snaga stiže iz još krvave kosovske zemlje, koja se nije osušila, a željna je da se natopi, da postane još svetija, da nam pozavide svi poginuli vitezovi, da knez Lazar bude ponosan na njegove potomke jer su dostojni njegove slave. Život je prestao da postoji. Čast i hrabrost su lebdeli iznad zemlje, a smrt je bila pobeđena. Kao obična prehlada, bila je svakodnevna. Jasno je bilo da žrtve moraju biti velike, ali ko je mislio o tome? Odbrana slobode je cilj, do poslednjeg borca PJP-a i vojnika.
Tako smo mislili, a mislimo i sada, posle toliko vremena. Slavni komandanti vojske i PJP-a, vi ste dostojni da uđete u istoriju srpskog naroda, zajedno sa svojim borcima koji su poginuli, sa ranjenicima, ali i sa onima koji su preživeli. Ne sme se nikada zaboraviti ko su bili ratnici PJP-a i njihovi komandanti. Ako se kaže da je to dužnost i obazeza, da branimo svoju otadzbinu, kada je u ratu, pa kako to nije važilo za mnoge druge, koji su drugačije mislili i smatrali nas budalama? Ko je u pravu, istorija će suditi svakome, prema zaslugama.
Naša savest je mirna, jer svi oni koji su dali svoje živote za odbranu, mogu počivati u miru, a mi koji smo ostali živi, možemo da im zavidimo i da im se divimo. Da li su borci PJP-a i njihovi komandanti svesni svog herojskog čina? Neki jesu, a mnogi i nisu. Zašto je Srbija ćutala, tolike godine se odrekla svojih hrabrih boraca PJP-a, kao da nisu ni postojali, kao da se zemlja branila sama. Zaboravljeni, ućutkani, sa svojim ratnim traumama, sa uništenim porodicama, sa patnjama koje vređaju i samu reč, da si čovek. Pa šta si onda ti, ratniče PJP-a, šta su tvoji komandanti koji su spasili odrede iz cele Srbije od uništenja?
Ko vam je bliži i draži, oni što su poginuli i preživeli, ili oni što su nas bombardovali i ubijali? Zašto su tolike dileme u duši boraca PJP-a? Zašto su toliko čekali da progovore, da osnuju svoje udruženje?
Kad nemi najzad progovoriše, kada gluvi staviše slušne aparate i samo poneku reč čuše. Zašto svaki dan umiru borci PJP-a? Epidemija malignih bolesti, leukemija, karcinoma i to najviše onih koji su bili na Kosovu i Metohiji, gde su gađani radioaktivnim uranijumom, kasetnim i prljavim bombama.
Kako objasniti uzrok i posledice? Šta je sa stručnjacima, naučnicima iz raznih oblasti, koji formiraše komisiju da sve to ispitaju? Da li su se ikada sastali? Ili su zaboravili i da su postavljeni da dokažu istinu koja je potrebna srpskom narodu, da znaju zbog čega umiru borci PJP-a? Ko je krivac i ko treba da plati živote umirućih ratnika? Kada je sila priznala svoju krivicu i pokajala se?
To niko od njih i ne očekuje, jer smo mi bili eksperiment koji će se kasnije primenjivati na drugim ratištima. Da li PJP treba da se osećaju kao pacovi, jer su poslužili za uništavanje drugih naroda? Koga se to plašimo ili stidimo da i dalje istražujemo?
Posle toliko godina, država Srbija je počela sa priznavanjem “statusa boraca”, prve, druge i treće kategorije, zavisno od toga koliko su vremena proveli za vreme NATO agresije. Porodice poginulih, kao invalidi rata, ćutali su i čekali, nosili svoj bol i tugu, nisu se žalili. Oplakivali svoje najmilije, zajedno sa veteranima PJP-a, koji su se sećali svojih palih drugova i obeležavali dan njihove pogibije.
Dostojanstveno su odavali počast i polagali vence sa svojim obeležjima, govoreći reči utehe, kako njihovi sinovi i očevi nisu zaboravljeni. Udruženje veterana PJP-a je patriotska snaga pravih rodoljuba koji znaju šta je sloboda, koji nikada neće napustiti majku Srbiju, Kosovo i Metohiju.
Učestvuju u svim manifestacijama, izložbama palih ratnika, kao i u delegacijama prijateljskih zemalja. Zastave i obeležja PJP-a se vijore i na Krfu i Solunu i u Slovačkoj.
Objavljena monografija PJP-a je istorijsko delo koje ima vrednost i značaj za buduća pokolenja, da smo i mi postojali, da nismo bezimeni, kao i imena svih poginulih i otetih pripadnika PJP-a na području Kosova i Metohije.
Moramo dopreti do svesti naših potomaka, da shvate da naša borba nije bila uzaludna. Zašto se o tome malo priča, a mnogo obećava? “Status borca” je donet, ali je podeljen po kategorijama. Šta nam to donosi, a šta odnosi? Kako neki učesnici nisu na spiskovima a bili su? Kako je moguće, da komandanti koji su vodili odrede, nisu još ostvarili kategorizaciju? Ko je onda komandovao PJP-om, a policajci su neki ostvarili to pravo?Mnogo pitanja i dvoumljenja, “spomenice” i neke beneficije porodicama poginulih, ratnim invalidima, borcima sa ostvarenim statusom i kategorizacijom se dele, što je dobro i čini da se čovek oseća ponosnim što je bio učesnik u odbrani otadžbine. Šta sa drugima koji imaju problem da dokažu, koliko su dana proveli na Kosovu i Metohiji za vreme NATO agresije?
Veterani PJP-a su bili jedinstveni kada je trebalo, kada se ginulo i branilo, kada su krvarili i pisali istoriju Kosova i Metohije. Moraju ostati takvi i u miru, braniti svoju čast i dostojanstvo. Nema podele, spiskovi koji su vođeni, kada su slati u rat, moraju biti nađeni, jer to svi koji su bili učesnici zaslužuju.
Previše je bilo ćutanja, progovorite veterani PJP-a, da vas svi čuju, glasom koji će svaki rodoljub razumeti. Suviše sporo spomenice se dele, ako ih vi ne dočekate da ih primite, možda će neko od vaših naslednika dobiti na kraju.
Veterani PJP-a, sa vašim komandantima, budite uvek ono što ste bili, hrabri ratnici u ratu za odbranu zemlje Srbije, Kosova i Metohije, a u miru dostojanstveni i časni, jer ste svojom krvlju ispisali stranice istorije, a oni koji odlučuju o vašem statusu, neka se zamisle, kakvu poruku šalju vašim sinovima, unucima, ko će braniti zemlju Srbiju, ako bude napadnuta.
Sve dok po zemlji hodamo i dok imamo čime da mislimo, ostaćemo onakvi, kakvi smo i bili, nepobedivi.