Дванестог септембра 1978 године на мосту Ватерло у Лондону бугарски дисидент Георги Марков стајао је на аутобуској станици и стрпљиво чекао аутобус. Њему је у том тренутку пришао елегантно обучен господин, иначе агент бугарске обавештајне службе са кишобраном у руци. Он је Маркова случајно гурнуо и закачио врхом кишобрана у доњи део леђа и без речи се удаљио и умешао међу пролазнике. После неколико дана од тог догађаја Маркову је позлило и он је завршио у болници са дијагнозм акутног тровања.
Ниједан антибиотик није могао да му помогне, што је довело до смрти. Касније испоставило се да је ово убиство било рођендански поклон тадашњем комунистичком лидеру Бугарске Тодору Живкову, кога је Марков у емисијама ББЦ-а на бугарском жестоко критиковао. Бугарски кишобран од разних оружја које су шпијуни и агенти користили постао “НАЈБИЗАРНИЈЕ ОРУЖЈЕ ХЛАДНОГ РАТА”. Тај епитет ово чудно оружје носи и данас.
Георги Марков (1929-1978) био је бугарски писац, новинар, који је 1971 емигрирао у Велику Британију и постао члан редакције ББЦ -а и Радија Слободна Европа. Његов бритки језик је сметао многима, а понајвише лидеру Бугарске Тодору Живкову. Марков је често у својим коментарима на радију на бугарском износио пикантерије из окружења Живкова, што је неприкосновеном вођи Бугарских комуниста веома сметало.
Марков тог седмог септембра није ни слутио да ће у његово тело путем куглице бити убризган отров. Марков је завршио у болници Сент Џејмс”.
Прва дијагноза која му је била утврђена гласила је као тровање крви. Упркос антибиотској терапији Марков није преживео. Званично је регистровано да је умро од срчаног удара. Све би се завршило на томе, да није било Метрополитен полиције и инспектора Џима Невила коме се све учинило то веома сумњивим, па је тражио обдукцију тела Маркова. Његов закључак је био да дисиденти тако олако не умиру. Затражена је детаљна обдукција тела и тад је у поткожном ткиву откривена била куглица направљена од легуре платине и иридијума пречника 1,73 мм са два мала отвора пречника 0,4 мм у којима су откривени били трагови смртоносног отрова рицина. Спроведене су и токсиколошке анализе које су доказале да је Марков био отрован.
Полиција је поднела извештај у коме је несумњиво доказала да је Марков убијен. Наиме, оторов је био биљног порекла који се налази у корену биљке рицинус.
У целу причу умешала се и енеглеска штампа која је прва за ликвидацију оптужила бугарску обавештајну службу због његовде активности на ББЦ- у на бугарском језику. С друге стране Енглези су се у почетку уздржавали од таквих оштрих квалификација.
У ову причу убрзо се умешала и британска обавештајна служба Ми 5 која је по први пут открила да јој је познато да постоји овакво оружје и по први пут споменут је кишобран као средство за испаљивање куглице. Гледајући споља то је био обичан дуги енглески кишобран, али испод кога се крио специјални механизам који је користио ампулу гаса угљендиоксида по притиском. Повлачењем окидача на дршци кишобрана, ударна игла је пробила ампулу, који је изашао кроз шупљу иглу када гас под притиском потискује куглицу са отровом потребном брзином да кроз одећу стигне до коже, уђе под мњу како би отров кроз периферне крвне судове био дистрибуиран.
Много денценија касније сазнало се да је сличан механизам су имале и западне обавештајне службе.
Атентат у париском метору
Међутим, један други покушај атента заправо довео је до расплета целе приче. Заправо 14 дана пре убиства Маркова у Паризу извршен је атентат на бугарског дисидента Владимира Костова у Паризу. Костов је излазећи из метора осетио убод у доњи део леђа, који је описао као да га је неко гађао из ваздушне пушке или пиштоља . По природи параноичан Костов је одмах отишао код лекара да се пожали. По опису места где је осетио бол и убод лекари су пронашли испод површине коже металну куглицу, коју су извадили пинцетом. Овом инциденту није дат посебан значај, јер је сматрао да је то нечије вандалско понашање. Међутим, када се сазнало за смрт Греоргија Маркова и још при томе да је у његовом телу пронађена отровна куглица, Костов је одмах одлетео у полицију и описао о чему се ради и донео исту куглицу пред полицајце. Захваљујући одећи коју је имао на себи продор куглице је био отежан, тако да је овај дисидент пуком срећом преживео. Захваљујући томе што је отишао одмах код лекара избегао је смрт.
Почиње истрага
Западне обавештајне службе сумирајући податке закључиле су да два атентата са истим оружјем може бити искључиво део бугарске обавештајне службе. Кишобран као оружје у медијима је добио назив “бугарски кишобран”.
За разлику од Британаца, Француска полиција је била темељитија, па је захваљујући својим везама у подземљу оном криминалном, али и обавештајном брзо дошла до више бугарских држављана. Сви су окарактерисани као помагачи главном атентатору.
Повод за ликвидацију Маркова, према првој верзији, уследио је када је, наводно, Марков британској обавештајној служби Ми 5 идентификовао совјетског дипломату Аркадија Васиљевича Гука као резидента совјетске обавештајне службе у Великој Британији, са адресом становања Холанд Парк 42 у западном делу Лондона. Међутим, друга верзија говори да је последњи наступ Маркова на радију, када је отворено напао Тодора Живкова, била иницијална каписла да се нареди његова ликвидација.
Како је све почело
Ова прича почела је заправо с мистериозним табакерама и пиштољима у Франкфурту 18. фебруара 1954. године, када је Георгије Сергејевич Околович, лидер НТС – антисовјетске емигрантске организације, откључао врата свог стана. Остао је у шоку када је угледао крупну фигуру непознатог Руса који се представио као Николај Чочолов. Чочолов му се представио као агент КГБ који му је показао писмени налог издат од КГБ с јасним инструкцијама да Околович мора бити ликвидиран.
Георгије Околович који је био вођа антисовјетске организације, у прошлости избегао чак две отмице, остао је у шоку очекујући смртоносан хитац. Међутим, Чочолов му је рекао да телефоном позове западнонемачку полицију, којој је касније, као и обавештајцима БНД, испричао све о плановима ликвидације политичких противника Москве који су се крили у Немачкој.Наиме, са Чочоловим као провереним кадром КГБ пошла је група помагача, међутим, нико није ни слутио да је он одлучио да пребегне на Запад, а да би то урадио, потребно је било решити се помагача. Одао је немачким и америчким обавештајцима имена совјетских агената, као и станове у којима су се они крили. Помагачи су експресно похапшени, а Чочолов је агентима БНД и ЦИА на ободу једне шуме поред Минхена открио скривени аутомобил, у којем су се налазиле необичне справице од табакере до наливпера, а који су били заправо смртоносна оружја. Американцима је, осим табакере и наливпера, за око запао и електрични пиштољ, који је бешумно испаљивао зрна пресвучена премазом калијум-цијанида.
Када је КГБ сазнао све, покушао је Чочолова да дискредитује причом да су он и Околович заправо бивши нацисти. Како је дискредитација била неуспешна, наређена је његова ликвидација. За време једног састанка у Франкфурту 1957. Чочолов се изненада срушио на под с мучнином и стравичним боловима у стомаку. Смештен је у болницу, а само неколико дана после тога на телу су му се појавиле тамнобраон мрље и отеклине. Убрзо је изгубио косу, а по телу су се појавиле крваве ране. Немачки лекари су сумњали да је највероватније отрован талијумом – отровним металом. Лекари су покушали свим доступним методама да спасу Чочолова, али се његова коштана срж разграђивала, а крв претварала у плазму.
Мистериозна читуља
У лондонском „Тајмсу” неколико дана по смрти Маркова појавила се необична читуља на претпоследњој страни новина, где је била вест о смрти тројице синова породице Вон Хесен, а трагедија се наводно догодила 8. септембра, када су Тимоти, Марк и Џејмс погинули у аутомобилској несрећи. Такође, наведено је да ће се сахрана обавити у Немачкој.
Обавест о трагичној смрти три млада племића одмах је запала за око таблоидним новинарима жељним сензације. Кренули су у општу потрагу за том породицом и за полицијским извештајем о несрећи. Међутим, иако су утврдили да породица Вон Хесен заиста постоји, она нема три сина, већ само усвојеног сина и ћерку који живе у Риму и који су сасвим добро. У огласном одељењу нису ништа знали о необичном огласу све док неки извори из Ми5 нису новинарима испричали позадину целог огласа. Наиме, обавештајци су сазнали да су ту информацију лансирали кадрови бугарске обавештајне службе како би својим агентима у Великој Британији (али и на другим локацијама у Европи) наредили да се примире или се сместа евакуишу да не би били откривени после ликвидације Маркова.
Све откривено пошто је Калугин проговорио
Даљом истрагом утврђено је да су компоненте за куглицу рађене у Чехословачкој и Мађарској. Да жртва у последњим тренуцима живота није рекла ни реч о томе да је отрована и на кога сумња. Скотланд јард је на основу те изјаве, а пошто није имао других доказа, остао убеђен да је то дело бугарских оперативаца који су у специјално припремљеном кишобрану имали уграђен пиштољ који испаљује смртоносне куглице.
Детаљнији подаци о смрти Маркова у јавност су доспели тек када је о томе проговорио Олег Калугин, бивши генерал КГБ. Он је после слома комунизма 1991. објавио да су Бугари, тачније Живков лично, молили Совјете да им помогну у ликвидацији Маркова и да је на том састанку био и шеф КГБ Јуриј Адропов, као и потоњи шеф Владимир Крјучков. Они су тада расправљали о методи ликвидације опасног дисидента. Калугин је за главног одговорног за убиство Маркова прогласио управо Живкова. О томе је писао и пребегли Олег Гордијевски у својој књизи „КГБ – поглед изнутра”, где наводи да су совјетски агенти тајни кишобран купили у Вашингтону, прерадили га у Москви и предали Бугарима, а да су ови њиме убили Маркова.
Гордијевски је додао да кључни разлог за то што је Марков морао бити убијен није у томе што је преко радија критиковао Тодора Живкова, већ што је откривено да су му неки из уског круга људи око бугарског председника достављали преко курира информације о дешавањима и сплеткама у врху власти. Мада би логичније било да су страдали достављачи.
За Бугаре случај Ад Акта, за Британце и даље отворен
Случај се стишао тек у јулу 1991, када је тадашњи бугарски председник Жељо Желев у Лондон донео венац на гроб Георгија Маркова и поклонио му се, а затим додао да Бугарска јесте била уплетена у његово убиство, али да Маркова доживљава као борца за демократску Бугарску. Овом догађају присуствовали су и Георгијева удовица и њихов син Саша (14).
Овај случај је и данас велика мистерија. Иако је Бугарска признала учешће у ликвидацији, сва документа и досијеи у вези са Георгијем Марковим су у посткомунистичком превирању уништена. Један од бивших руководилаца је због тога осуђен на затворску казну, док су друга двојица смртно настрадала под крајње сумњивим околностима. Ускоро је, игром случаја, испливала нека заборављена документација где се спомиње извесни Франческо Гулино (1946), дански држављанин италијанског порекла, трговац антиквитетима, кога је бугарска служба водила под псеудонимом Пикадили, а који је у време убиства Маркова био у Лондону. Гулина су британски и дански истражитељи саслушали 1993. у Копенхагену и он није спорио да је радио за бугарску обавештајну службу, али је негирао да има везе с ликвидацијом Маркова и смртоносним кишобраном. После саслушања преселио се у Чешку, па у Мађарску, а последњи пут виђен је у Аустрији.
Интересантно је да је за Велику Британију случај Марков и даље отворен, док је за Бугарску ликвидација дисидента застарела.