Андреј Млакар
Двадесет првог априла 1996. године у спектакуларној акцији руске Федералне службе безбедности (ФСБ) и руског ратног ваздухопловства ликвидиран је лидер и ратни командант непризнате чеченске републике Ичкерије и бивши совјетски генерал Џохар Дудајев.
Иако је већина информација позната, ова прича обавијена неком мистеријом и митским верзијама, које су још више подгрејали новински наслови у руској и турској штампи, иако се удовица сликала поред супруговог мртвог тела.
Ова прича о ликвидацији руског непријатеља број 1 имала је своју предисторију која је започела са процесом дезинтеграције СССР-а.
Наиме у новембру 1990. Врховни совјет Чеченско-Ингушке ASSR, која се налазила у саставу РСФСР, усвојио је Декларацију о државном суверенитету и тог тренутка на сцену ступио је званично сепаратистички покрет, који је покренуо крвави грађански рат крајем новембра 1994. Као вођа тог покрета истакао се бивши совјетски генерал и пилот стратешког бомбардера Џохар Мујсевич Дудајев, који је у 46. години живота одлучио да напусти војни позив у чину генерал-мајора и преузме управљање непризнатом републиком Ичекријом која је својим поступцима и снажном исламизацијом гурнула прст у око Москви.
Џохар Дудајв спадао је у бајрактаре чеченског сепаратистичког покрета, а велику популарност Чечена стекао је кад је одбио да потпише савезни уговор којим је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република реорганизована у Руску Федерацију. Дудајев је одбио и да призна нови устав. Дудајев није био само за отцепљење Чеченије од Руске Федерације, него је своју земљу хтео да одвоји од Ингушетије са којом су чинили јединствену републику. Иначе оба народа су били муслимани.
Први чеченски рат завршио се катстрофално по руску војску. Неодлучност, издаја, уцена и стални напади стравично су деловали на морал руских војника. Русија је паралелно са војном акцијом тражила мировно решење овог конфликта, али и начин да елиминишу вође побуне.
Тог пролећа 1996. Борис Јељцин донео је одлуку да се по други пут кандидује за председника Руске Федерације. Са 31. мартом исте године уследила је нова фаза Чеченског рата. Јељцин је донео план о “Решењу кризе у Чеченској републици”, а најважнија тачка била је престанак ратних операција на територији Чечанске Републике почев од 31. марта 1996. Кремљ је схватио да је постизање мира било немогуће без Дудајева, ма колио га мрзели. Вероватно су одређени кораци у том правцу били предузети. Међутим сукоб две струје унутар војске и ФСБ био је очигледан. Ко је превагнуо и донео долуку да Дудајев буде ликвидиран и данас су непознате. Претпоставка која и данас егзистира тврди да је сматрано да кад главни мозак чеченског отпора буде уклоњен лакше ће се закључити мир.
Како је Дудајев лоциран
Обавештајци ФСБ и ГРУ тражили су начин како да доскоче Џохару Дудајеву. Скоро је било немогуће доћи до тачних информација о томе где се креће и о његовим навикама. Уз помоћ доушника које су морали да потплате, за шта је утрошено милион долара сазнало се да је Дудајев често долазио у село Гехи Чу и то до 21. априла чак три пута на исту локацију, као и да тог 21. априла планира поновни долазак. У оптицају је било још једно село у близни где су Руси на пут и локацију коју је исто посећивао Дудајев поставили претходно нагазне мине, али се он више није појавио. У свим плановима фигурирало је село Гехи Чу. Међутим, изненађење је морало бити постигнуто и једино је било могућа брза ликвидација уз помоћ авијације. План је добио зелено светло. Такође ФСБ дошао је података да Дудајев често зове пријатеља Константина Боровог. Оперативци ФСБ сазнали су време када Дудајев позива Борова, колико трају разговори. Идеја о ликвидацији сама по себи се наметнула да заправо Дудајев буде ликвидиран противрадарском ракетом која била лансирана са авиона на његов телефон док буде причао.
Тежило се да за план ликвидације зна што мање људи, како би се спречило да операција пропадне и у томе се успело.Тог 21. априла 1996. у вечерњим часовима када је посада руског авакса А-50 полетела почела је операција ликвидације Дудајева. Мали број знао је да је у летелицу уграђен био уређај за пресретање и откривање сигнала сателитског телефона. Авион је полетео са војног аеродрома на западу Русије и узео правац према Чеченији. Са другог аедродома полетела су била и два фронтовска ловца Сухој Су-24М који су испод крила носили по две противрадарске ракете Кх-27ПС. Док се А-50 попео на висину од 12.000 метара и почео да кружи уз границу са Чеченијом, Џохар Дудајев кренуо је на нову локацију одакле ће моћи без сметњи да уз помоћ свог сателитског телефона позове пријатеље у Москви. Коновој од три ладе ниве зауставио се у селу Гехи Чу на југу Чеченије. Из једне ладе ниве изашао је Џохар Дудајев и укључио свој сателитски телефон постављен на хаубу аутомобила. Чим је добио сателитски сигнал назвао је број Константина Борова, са којим је Дудајев контактирао понекад и по неколико пута дневно. Неколико секунди после позива Боровом, уређај на “А-50” је ухватио сигнал сателитског телефона. Откирвање локације било је довољно да један од два СУ-24М лансира противрадарску ракету. Противрадарска ракета Х-27ПС погодила је Ладу Ниву, у близини које је Дудајев разговарао телефоном. Двојица његових чувара, који су били у аутомобилу, су погинули, као и Дудајев. Супруга Џохара Дудајева, али пуком срећом је преживела, јер је неколико секунди пре удара ракете отишла на оближњу ливаду и склонила се од возила и тиме избегла смрт. Осим три телохранитеља заједно са Дудајевим убијен је представник чеченске републике Ичкерија у Москви Хамад Курбанов и још две особе, од којих је наводно једна радила за ФСБ.
Испоставило се касније да је Дудајев после напада противрадарском ракетом био жив и да је преминуо два сата касније у локалној болници.
Наредног дана 22. априла 1996. Борис Јељцин налазио се у посети у Хабаровску, када га је директор ФСБ Барсуков обавестио да је Дудајев убијен. Јељцин се затим вратио за сто и узвикнуо. “Данас је наш празник”. Наредног 23. априла цео свет је знао да је Дудајев убијен.
Ко је био Џохар Дудајев
Џохар Мујсевич Дудајев рошен је 15. априла 1944 у селу Первомајскоје у Чечнији. Исте године његова породица је исељена у Казахстан. Био је то Стаљинов одговор на држање Чечена у Другом светском рату за време окупације тог дела Совјетског Савеза 1942-1943. По завршетку основне школе Дудајев је уписао војну ваздухопловну школу, после тога завршио је Војну ваздухопловну академију Јурирј Алексејевич Гагарин. Војну каријеру започео је 1966, као заменик командира летелице у ескадрили тешких бомбардера. Војну каријеру завршио је у Естонији у граду Тарту кад је дао оставку у чину генерал-мајора..
Политичку каријеру почео је да гради кад је стао на чело Изврпног комеитета Уједнињеног конгреса чеченског народа. Наредене 1991 окончао је чланство у Комунистичкој партији Совјетског Савеза у којој је био од 1968.