СКОК ИЗНАД ГОРАЖДА: КАКО ЈЕ ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОБОРИЛА ПРВИ НАТО АВИОН У ИСТОРИЈИ АЛИЈАНСЕ! ПИЛОТА СПАСАО САС, А ПРЕБАЦИЛИ ФРАНЦУЗИ

Андреј Млакар

Тог 16. априла далеке 1994. године на небу изнад Горажда оборен био први борбени авион НАТО пакта од постојања те алијансе и од када се овај војнополитички савез уплео у грађански рат на простору СФРЈ.

Авион који је био оборен био је британски „Си Херијер“ евиденцијског броја XZ  498 из састава 801. сквадрона РМ Велике Британије. Њега је оборио српски борац са преносним ПВО системом Стрела 2М. Због лоших временских услова авион је летео испод 3.000 метара висине. Поручник фрегате Ник Ричардсон спасен је захваљујући припадницима САС и муслиманске војске из Горажда и после силних перипетија из Горажда пребачен на матични брод носач авиона Арк Ројал, а претходно оштро укорен од британског генерала.

Ово обарање имало је своју претходницу шест дана раније и почелo је 10. априла 1994. када су у касним поподневним часовима два америчка авиона F-16C USAF  напала положаје Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске у подручју Прељача и Голи Врх дванаест километара југозападно од Горажда.

Тадашњи командант УНПРПФОР-а за Босну и Херцеговину британски генерал сер Мајкл Роуз затражио је тад непосредну ваздушну подршку од снага НАТО на основу извештаја својих посматрача који су се налазили у Горажду и који су га обавестили да тенкви ВРС директно нападају град. Напад авијације НАТО је одобрен два ловца F-16C USAF из базе Авијано скренута су са редовне патроле над Зоном забране лета и усмерена у рејон Горажда са задатком да униште српске тенкове типа Т-55. Међутим, због лошег времена и ниске облачности класичне авио бомбе Мк-82 масе 227 килограма нису бачене на тенкове, него на командно место артиљерије.

„У 18 часова пилоти су и даље трагали за тенковима, а ја сам рекао Десу Дезонију да им јави да гађају статичне артиљеријске положаје. Убрзо сам променио одлуку и наредио да се не гађају топови на ватреним положајима, већ командна места, јер сам веровао да је боље откинути главу октоподу него му сећи крак по крак. Још док смо разрађивали детаље, јављали су нам да два авиона А-10 немају горива и да морају да се врате. Два авиона F-16 која су кружила у близини, успели су коначно, у 18 часова и 26 минута да изврше напад и разоре једно командно место. Каснији обавештајни извештаји су потврдили да је у том бомбардовању погинуло девет официра Младићевих другова. Мало помало, Младић је пренео ватру на локације  JCO које сам му раније дао. У 18 часова и 45 минута је обустављена сва ватра. То је био први ратни задатак НАТО на који се чекало педесет година, још од момента када је та организација основана“, пише генерал Роуз.

Наредног 11. априла НАТО авијација поновила је ваздушне нападе на положаје ВРС у околини Горажда. По истој процедури уместо F-16 упућена су два ловца-бомбардера F/A-18  из ескадриле VMFA-251  морнаричког ваздухопловства. Они су на српско село Баре бацили три авио бомбе Мк 82 од којих се две нису активирале. Због тога затражен је поновни налет који су извели британски ловци „Си Херијер“ који су ватру у ниском лету отворили из шестоцевног топа Вулкан М61 калибра 20 мм. У овом нападу како је навео НАТО уништен је један тенк Т 55, три оклопна транспортера и камион. Српски извори наводе две срушне куће, два уништена болничка возила на камиону ТАМ-110. У нападу НАТО авијације страдала су и два болничара.

„Време је и даље било лоше и француски Миражи нису били у стању да се спусте испод облака. Око 12 часова и 36 минута је артиљеријска ватра појачана, али само због тога што је један амерички F/A-18  који је прелећући град и летећи дуж Дрине пробио звучни зид….Српски тенкови су се појавили у 14.07 часова напредујући ка Горажду са Запада. Издао сам наређење да се ти тенкови гађају.Бачене су три бомбе које су уништиле један тенк и два транспортера..“ ,пише генерал Мајкл Роуз командант УНПРПФОР-а у БИХ у својој књизи Мисија у Босни.

Четири дана касније 15. априла 1994 између Сарајева и Горажда погођен је био француски морнарички авион Super Etendard IV P евиденцијског броја 115 из састава 16. ескадриле француске морнарице, који се налазио на извиђачком задатку после полетања са носача авиона „Клеменсо“ који се налазио у Јадранском мору. На њега је како се претпоставља док је био на задатку са још једним авионом истог типа са положаја ВРС лансирана ракета са преносног ПВО система Стрела-2М. У овом нападу ракета је погодила летелицу у репни део, али пилот је ипак успео да летелицу врати на носач авиона.

Обарање изнад Горажда

Тог 16. априла 1994. генерал Роуз од авијације НАТО поново је затражио непосредну ваздушну подршку. НАТО је на положаје ВРС послао четири јуришника А-10 америчког ратног ваздухопловства, која су се већ налазила у ваздуху, добили су наређење да изврше удар по српским снагама у околини Горажда. Међутим, ниска облачност и киша прекинули су извођење напада, као и недостатак горива. Убрзо по одласаку два америчка А-10 у зону напада дошла су два британска ловца „Си Херијер“ која су полетела са носача авиона Арк Ројал“. Ови авиони покушали су да пронађу циљ, тенк Т-55 ВРС.. Авиони су морали да се са 3.000 метара висине спусте до доње границе облачности која је била 600 метара. После одбацивања бомби „Си Херијер“ евиденцијског броја XЗ 498 за чијим командама лета је био поручник фрегате Ник Ричардсон је погодила ПВО ракета лансирана са рамена из система Стрела -2М.

После губитка „Си Херијера“ сви авиони НАТО пакта на небу изнад Босне и Херцеговине су опозвани из мисије и наређено је њихово враћање у базу. Пилот Ричардсон је успео да искочи из свог „Си Херијера“, а на земљи су га дочекали приапдници САС и муслиманске војске.

У јавности о томе како је пилот спасен није дуго било доступних информација док Ник Ричардсон поручник фрегате британске Краљевске Морнарице није написао књигу под насловом „Non escape zone“.

У овој књизи Ричардсон је описаода је са палубе носача авиона Арк Ројал полетео заједно са капетаном Филипсом. Оба авиона била су из састава 801 сквадронанаоружани авио бомбама МК83. Авиони су по полетању зауели крус према истоку и преко јадранских острва и Далмације ушли у Босну, где је са њима у контакт ступио официр за навођење и упутио их у зону Горажда где су требали да дејствују по циљевима како наводи босанских Срба који су тад опседали Горажде.

Ричардсон описује да су временске прилике непосредно пред обарање захтевале да се лет изводи на висинама испод 3.000 метара јер се изнад налазио компактан слој густих кишних облака. Ричардсон наводи да је он и његов пратилац сматрао да је ово више деонстрација силе него класични борбени задатак како би се српска војска зауставила да уђе тенковима у Горажде.. Ричардсон описује да је у пилотској кабини чуо пуцњаву и звуке експлозија, јер официр за навођење авиона иначе припадник САС се налазио на прво линији. Иначе припадници САС су претходно били убачени у Горажде под маском посамтрача УН. Оба пилота су како наводи Ричардсон добили све потребне податке о циљу- три тенка Т-55 која су се налазила на узвишењу северно од града и отварала повремено ватру. Посаде су уочиле узвишење и први пут како описује Ричардсон прелетео га на висини од 2.400 метара да би због лоше видљивости покушали да визуелно уче циљеве. Због тога Ричардсон доноси одлуку да и трећи пут са мање висине од 600 метара покуша да уочи циљеве и тад види одбеласак испаљене гранате из цеви тенка. У тренутку када је уочио три тенка и спрема се да нападне чуо је пратиоца како је узвикнуо „Пази ракета, бацај ИЦ мамце“. Ракета је Ричардсоново авион промашила и нестала у облацима.. Ричардсон је поново усмерио авион на тенкове ВРС који су стајали на ивици шуме један до другога. У тренутку превођења авиона у напад осетио је јак ударац. Изгубио је накратко свет и кад се повратио схватио је да је његов авион у пламену. Према његовим речима после 10 секунди је донео одлуку да се катапултира, а авион је пао на земљу. Како он каже захваљујући припадницима САС он је брзо пронађен.

“ Следеће ноћи после краће дискусије, одлучио сам да повучем свој ЈЦО тим из Горажда. Бескорисно их је било држати тамо, када су борбе завршене. Рањени официр из групе био је збринут. Уосталом, и батерије на радио -уређајима су им се већ истрошиле. Њихово присуство на месту доигашања није више било потребно. Следеће ноћи смо их, заједно са пилотом обореног „Си Херијера“ пребацили француским хеликоптером Пума. Акцију спасавања су беспрекороно извели француски пилоти, који су летели између планина, ноћу и кроз облаке, преко српских линија, користећи систем за појачавање природне светлости. Сутрадан ујутро сам испитао пилота обореног авиона и озбиљно га укорио што му је толико времена требало да открије циљ, и што је допустио да га оборе. Рекао сам му да нисам задовољан, јер је изгубио авион, чија је вредност процењена на 10 милиона фунти стерлинга, а да није бацио ни једну бомбу нациљ. „Једини проблем је био у томе „-смејао се он-“ што су бомбе остале у авиону, а ја сам испао из њега“, описао је сусрет са обореним пилотом генерал сер Мајкл Роуз у својој књизи Мисија у Босни, како је код нас преведена и издата 2002. године.

НАПОМЕНА: У изради овог текста кориштена је следећа литература Данко Боројевић РВ и ПВО бивших југословенских земаља, Часопис Аеромагазин 2002, Генерал Мајкл Роуз Мисија у Босни“, Ревија Обрамба, Мирослав Лазански Борбени авиони.